AnaM

 Komentar Tanjani bio predugačak, pa sam ga izdvojila u post. Baš je za ovo hladno decembarsko jutro.

Stigao jučer infostan račun. Izgleda da mi je srce zdravo, nisam dobila infarkt. Pridružio mu se kovertić sa računom telefona, i mali slatki  račun , sa pozdravom od elektrodistribucije.
Lepo sam ih smestila pored računa  za kablovsku, i održavanje zgrade.
Dobro sam ulazna vrata zgrade zatvorila, ali me nešto lupilo po glavi...  izveštaj da se donese 600 dinara za garažu ili će kola izbaciti napolje. Okrenem telefon i pitam zašto za celu godinu naplaćuju kad sam redovno plaćala  garažu da se moj ljubimac ne smrzna.

-Kakva cela godina, to je za decembar, malo smo povećali.

Nešto mislim, da li ja ne umem da raspodelim  svoja primanja, pa neko preuzeo tu odgovornost? Ne znam, ali biće da je tako. 

Nema veze, u novinama piše da je inflacija samo 11%, a treba verovati ono što piše u novinama, nije  to blog pa da se pišu koještarije.

Nisam očito ekonomski stručnjak, ali izračunavanje  te inflacije me potseti na ono: ti jedš kupus, ja meso, u proseku  jedemo kupus sa mesom...

...a nekad su  u ovo doba poštanski sandučići bili puni Božičnih i Novogodišnjih čestitki...

Sećanja

Srela sam ga jučer.

Pitao me je

 -Sećaš li se??

Odgovorila sam

-Zaboravila sam da sam zaboravila…

AnaM  Djuri... vidiš da sam slaba i bespomoćna

Jutros je osvanuo ledeni dan. Sunce izašlo, ali kao da nije. Teško mi je, preteško, ali ja sam borac.

Pokušala sam da otvorim prozor, ali, zavesa  je zapela, sad tužno visi na prozoru, jer ne mogu da  se popnem na stolicu da je zakačim. Moj nokat, moj jadni nokat,  tamno crven kao krv, se slomio. Zašto, pitam se, zašto??? Kome sam šta zgrešila? Uvek sam bila  našminkana, doterana, poznaju me sve radnje sa firmiranom  robom, a onda ovo... Kako ću sad  medju ljude?

Neka, patiću sama u tišini i miru  svoje sobice...

Pogled na  ogledalo. Vrisak. Oh, šta se desilo sa mojom kosom??? Nijansa, ljudi moji, nijansa. Od dečijeg plavog, sa prelivima tandara broć, postala je tandara broć sa prelivima  dečijeg plavog.

Ovo je suviše .

Sudbino, nemilosrdna, zašto si se na mene okomila??

Sedim nema, plačem, a suza nema.

 On??' Gde je sad on??' Zašto nije tu da me teši, mazi, pazi?? Avaaaj...otišao je nikad ga više neću videti. Nebo je bez zvezda, oči bez suza, a ja bez pekmeza za  užinu. Ah ah, ah...

Zvrrrr...

-Ah, da li je on?

Ne, mene niko ne voli, ja nikoga nemam, o sudbo kleta....

-Halooo, ne  nisam promukla, danas patim. Svega mi je dosta, pitam se dokle, dokle dokle??? Povući ću se od sveta i zauvek prepustiti čitanju, kompu, i  malo TV, gledaću i Farmu i Šeherezadu, i  Opstanak i  sve serije, neka se zna da patim, slaba i nezaštićena...

-Halo, šta kažeš?? Gde se ide?? Putujemo??? Čekaj me, gotova sam za pola sata.....

Ura....  patiću sutra, samo da me Djura stavi medju  nežne bespomoćne...

Putopisi mi baš ne leže, ali  volim da putujem.

 Slikam kao manijak, naravno, moji postovi su obično golišavi, iako kažu da jedna slika vredi više od  hiljadu reči…

Krenula ja sa grupom poznanika , autobusom na Orijent

Klaj klaj, dugi put I ja pridremala, dok dlanom u dlan,  granica. Da uzmem pasoš,  otvorena tašna. Da ne duljim,  dokumenta  ostala, a novac… ko zna kako ispario… Lepota…

Istambul.

 Malo sam se čudila  što su u toaletima  one  česmice tako nisko, jedva da operem ruke…

Moja plava kosa, malo  razbarušena od puta je izazvala interesovanje,  piljili su kao da nikad nisu videli žensku. Posle se ispostavilo da nisu piljili u kosu, nego u  bluzu koja se raskopčala…

Istambul,  mešavina istoka I zapada, kultura, a tek radnje, pamet da ti stane.  Ušla sam u radnu koja je prodavala kožu, s obzirom da nisam imala novac, onaj jadan čovek se uzalud trudio. Doneo je takvo brdo  jakni, sukanja,  prsluka, da sam skoro zaplakala što ih ne mogu sve poneti. Na kraju mi je poklonio kajš, I rekao da  dodjem opet, jer su u medjuvremenu  neke  turistkinje ušle u radnju,   kupile  mu sve one  “moje”  jakne.  Prodavac kaže da sam mu  prva mušterija i donela sam mu  sreću…

Malo mi je smetalo  što u restoranima donose fleaširanu vodu, otvore I  prevuku dlanom  po otvoru… valjda da je prebrišu…

Harem me je  razočarao, mnogo lepše izgleda u američkim filmovima… Zatvorila sam oči  i zamislila  vrcave plesačice…

Mora da je bilo  dobro zamišljanje, jer sam uveče išla u neki bar gde su  trbušne plesačice igrale uživo… Nije to ništa naročito,  učila sam taj ples kad mi je  kilaža  zapretila…  Naši muškarci kao das u svi dobili bazedovu  bolest, oči  sui m  se ragoračile,  prstima su uhvatili sto, I  prestali su da dišu…

 Pogledah i ja, šta ću…

 Devojka  tajanstvena osmeha,  šalom preko  grudi, prozirnih  šalvara, sa feredjom koja je isticala oči I  kosu  gustu, tamnu kao  noć, lelujala je  izmedju stolova…  Njeno telo se gibalo u taktu muzike,  nežno, opojno,  ritam muzike je postajao sve brži, telo se uvijalo, dozivalo,  nudilo…  ruke  je pružala zamišljenom  ljubavniku,  a svako se osećao kao da igra samo za njega…  A žene su se poistovetile sa njom, osećajući  sebe  u toj ulozi…

Prelepi mostovi,  more koje kupa  vile, ulice pune  automobile…  parkovi … Istambul je grad koji se mora videti… Kad se vidi, zauvek ostane u srcu sa željom da se ponovo poseti…

AIDS

Kafić,  splav,  leto,  luda noć… Smeh, susret, dodir… Ni on  ni ona  nisu  mislili. Nikad se više nisu sreli…

Kola, brzina, vetar…  Umor,  dugi dan, brzina.. Tras bum. Hitna pomoć beli mantil krv… primio je dve boce krvi i zaboravio na udes…

Zamagljen pogled, zadimljena soba, muzika… Smeh, igla, pitanje… Prvi i zadnji put probana droga… zaboravljeno da se ne bi mislilo…

Mišićav muškarac,  plavi uvojak, muška svlačionica… Tuš, izazov, proba… Dodir dva muška tela, vrtlog strasti, nespokoj… Pokušaj zaborava…

 Godine prolaze. Sticaj okolnosti, slučaj, sudbina. Našli su se učesnici prethodnih dogadjaja zajedno, u čekaonici… Stoje ,  nemaju hrabrosti da pogledaju ni sebe, ni ostale. Čekaju  presudu. Danas stižu rezultati na test virusa AIDS-a.

Trenutak opuštanja,  trenutak koji će odlučiti  dalji život ne samo njih, nego i njihovih porodica, onih koje vole i koji vole njih…

Četiri osobe, četiri  pitanja u očima…

Otvaraju se vrata sobe. Beli hodnikom zlokobno odjekuju koraci bolničara. U ruci mu papiri.  Četiri osobe  ne dišu. U svakom pitanje i nemo obećanje samom sebi: samo da bude sve u redu, paziću ceo život… Koraci se zaustavljaju, beli mantil izbegava poglede, pruža im rezultate

-Samo jedan je pozitivan…

Samo jedan???

Koliki je to procenat??? I šta me se tiče ako  su svi na svetu negativni, ako sam ja to…  Drhtava ruka uzima  rezultat, papir pada iz otvorenih prstiju i leluja...  leluja… kao i naši životi…  povuče ga vetar papir odlete u park, a jedna ruka  ostade  raširenih prstiju….Šta sad????

DANAS JE  DAN BORBE PROTIV AIDS-a

Beograd

Prohladan dan.

Užurbano jure ljudi svojim obavezama.

Naravno svi negde idu, nešto rade, samo  grupa mladih ljudi sedi.  I nije im loše, noć su proveli pod zajedničkim šatorom, sigurno  im je bilo zabavno.

Sede I gledaju.

 Zaustavljaju se kola sa šoferima, putnici kao malo podignu okovratnik I ne pogledaju u  gomilu ljudi ispred zgrade.  I ne primećuju ih, žure na posao.  Kad popiju kaficu, popričaju o provedenom vikendu u ko zna kojoj zemlji,  gde su, naravno, išli službeno , pogledaće šta je na dnevnom redu danas.

Možda neko od njih I primeti  mlade ljude, smrznute, a opet zagrejane  od snage  koju im daje pravo koje traže.

Studenti Beograda ne traže ni  palate ni  kola, ne traže  ni garantovano pravo da će sutra imati posao. Studenti  nisu ni  u nekoj partiji, ni vladajućoj, ni opoziciji.

Naša mladost traži samo jedno, da im se omogući normalno studiranje pod uslovima kako je obećano.  Sufinasirajući, kako grubo  zvuči, a to je samo reč iza koje se krije nemaština.  Platili bi student školovanje da imaju od čega. Roditelji bez posla, stipendija gotovo I nema.

Oni koji odlučuju, u toplini  svojim  kancelarija, bez ikakvih finansiskih problema, ne shvataju  šta hoće ta studentarija… Besni, pa preteruju, bod tamo, vamo, zar je to važno.

Možda shvate sutra, kad  ta ista mladost koja danas traži da studira u svojoj zemlji, stane u red pred nekim konzulatom za posao ko zna gde. 

Čudimo se da smo najstarija nacija u Evropi.

Čudimo se, I tek ćemo da se čudimo…

Ljubitelj životinja
Izgleda da ja ne znam najbolje jezik kojim se služim. Na primer šta znači  LJUBITELJ ŽIVOTINJA?
Možda  je to onaj koji voli mladu prasetinu, reš pečenu, jare u blatu ili sočno teleće meso? Nešto mi ne liči. 

Ako voliš životinje  znači kuce i mace  čuvaš, hraniš i maziš, a ostale gric gric.

Hm...neće biti ni tako. Da bi voleo životinje moraš biti vegetarijanac.

Problem je rešen.
Nikako ne znam gde ja spadam.

Vegetarijanac nisam, obožavam mog mačora koji mi se bukvalno popne na glavu čim me vidi  u vrtu  na ljuljaški. Obilazim  radnje da mu nadjem hranu koju voli, puštam ga  da luta po bašti i dvorištu. Ustvari ne puštam ja njega, nego on meni dozvoljava da idem po njegovoj bašti i  budno me prati šta to brljam  po zemlji. Cveće obožava, naročito kad procveta pa skače da ga  raščupeta. U februaru juri mace, i onako zgodan ima uspeha, a i potomaka.
Volela bih da imam psa, ali  nema šanse...
Za ručak i ja mace se radujemo ribi, znači i mačke nisu ljubitelji životinja.
Ko li je onda??
Hmmm....??
Setila sam se.

Definitivno znam ko je.

To su one organizacije zaštitnika životinja. Oni se brinu za dobrobit pasa, maca, i naravno svih ostalih životinjka. Kad vide  psa lutalicu, nežno ga uhvate nekom mrežom kao za leptire, dok ovaj skiči,  ubace ga u kavez i  odvedu....

Kad sam bila mala  tata mi je kazao da pse lutalice odvode na prevaspitanje. Ne znam, verovala sam. Sad mi se sve manje dopada to prevaspitanje.
Pse i mace, lutalice, ali i one koje imaju dobre gospodare, koji brinu za svoje ljubimce, odvedu kod njihovog doktora, veterinara.  On ih, nadam se, uspava, a kad se probude,  shvate da su nekako izgubile i svoj pol.

Možda i ne shvate, ko bi ga znao.
Sada te životinje srećno žive  u svojim kavezima do kraja svog života.

Zemljotres
Noć, tamna noć, Turci selo zapališe u ponoć, kaže stara pesma. E, nije bilo tako...  Nešto pre dva sata, posle ponoći, kad pošten svet  je uveliko  po kafićima, nešto se zatreslo.
Kako ja ne spadam u takav  svet, ja sam blaženo spavala,  sve dok mi se knjiga nije zabila u glavu. Ko mi je kriv kad čitam debele knjige. Govorili su već da će me knjige doći glave, mislila sam da se to odnosi na  „oduševljenje“ čitaoca moje  stvaralačke mislije na ovom svetu.
Skočih ja na noge lagane, a luster, onaj fini,proizvodnja Meblo,  iznad kreveta, se malko spustio, tek da me dočeka treskom po glavi. Gledam ja onaj luster, pa knjigu, a sa poda mi se smeška neka  slika za koju sam bila sigurna da će izdržati sve peripetije, sama sam je stavila na zid...
Ljulja se sve ljulja, ja onako čkiljim i  razmišljam  da li je to u redu, ili sanjam...
Naravno, tu su sretstva informisanja, te ti ja otvorim TV, ne bukvalno, nemam ni glasa za pevanje, a parica još manje, a nemam ni  nekog blisgog rodjaka  domaćoj mafiji da me sponzoriše...
Na  programu neko diše i uzdiše, prevrću očima, vrište, i pipaju se koje kuda. Tu sam otkrila da moj soliter i nema tako aktivne, seksi stanare, nego da gleda porniće u sitne sate...
Pogledam na interfon, sve je mirno, niko se nije uzbudio i istrčao golišav u parkić.
Ujutro su lepo objasnili, da su sve službe bile na mestu, da je sve funkcionisalo kako treba, naravno delili su i solomonske savete. Meni se najviše dopao  za one iz solitera, koji stanuju na visokim spratovima... Nikako ne koristite lift, to može dovesti do tragedije, a stepenice prve stradaju, pa i da hoćete, ne možete da se poslužite njima.

To je za mene viša matematika, pa odustadoh od razmišljanja kako napustiti zgradu, možda poleteti, ali koliko god sam mahala krilima, ne mrdnuh sa mesta...

Nagrade  i lutrije

U horoskopu mi stalno piše da ću dobiti nagradu.
Što da ne verujem?
Verujem... doći će i mojih pet minuta, moram jednom dobiti, do sada nisam. Sad kad malo razmislim, nije da nisam, dobila sam ako se to računa.
Pisala ja neke pričice, objavljivala ih u jednom listu (baš neću da kažem u kojem i da ih reklamiram). Verovatno se nekome dopalo, a možda i nije, ne znam. Bilo kako bilo, ja dobila nagradu
Da me je samo bilo videti, nadula se ja kao žaba, svima pričala da me je cenjeni  list objavio i  dao još i nagradu.  Sad nagrada je bila u vidu knjiga, ja  od kada su Feničani izmislili novac, više volim taj primitivniji način, ali što kažu, poklonjenom konju u zube ne gledaj.
Prodje jedan mesec, prodju i dva, ja se unervozila, svi me pitaju za nagradu, a ja samo zbunjeno sležem ramenima. Stisoh petlju i pozvah redakciju. Ljubazni ženski glas zacvrkuta
-Niste dobili? Nemoguće
-Moguće, kad vam kažem. Nego nezgodno mi ime, pa možda...
-Proverićemo
Šta su proverili, ne znam, šta je nezgodno još manje, tek posle mesec dana, opet ona meni cvrkuće
-Niste dobili? Nemoguće. Proverićemo, i za nedelju dana sigurno stiže.
Meseci prolaze, ja više i ne zovem, ali podsvesno se nadam, možda je baš iduće nedelje ta fatalna nedelja kad mi stiže nagrada
Za svaki slučaj,tom listu ne šaljem više  moje pričice, to kao da ih kaznim. Sigurno pate...

Pozitivne misli za sreću
Pod ruku mi je pala neka knjiga,  brljnuh po njoj, progtah je . Osnovna  postavka je bila da  moraš misliti pozitivno i  sve će ti se ostvariti.
Nije loše, i udarim u pozitivizam.
Imala sam slobodan dan i  u 6 ujutro me je probudio telefon, ali to se ne računa, jer sigurno  nisam sanjala pozitivno...
Kafica,  pozitivne misli u vidu kafe koja se puši  same naviru, ne moram ni da se trudim.
  Palim plin. Šipak, Nestalo plina. Nema veze,  tu je struja, mislim ja pozitivno.  Provrela voda, ruka automatski  uzima kutiju sa kafom... nešto je lagana. Pozitivne misli  za trenutak nestadoše, nema kafe. Trgoh se i  nasmeših. E, nećeš ti kafetino da mi pokvariš misli, tu je nesica. Malo je visoko, propinjem se da je dohvatim... frrrr, kutija se otvara i kafa se blaženo rasipa  po mojoj glavi i celoj kuhinji...
Krećem u  radnju , mleko i puter... mislena imenica, ali ja pozitivno mislim. Mleko menjam u  coca colu, a puter u kajmak. I nije neki doručak...
Polazim u garažu, komšija parkirao kola i otišao  na pet minuta, verovatno do Severnog pola, jer ga čekam već čitav sat.
Pozitivne misli usmeravam ka nečem realnijem i konkretnijem.

Mogu sve da poželim kažu u knjizi.

Princa na belom konju sam odmah odbacila, gde da mu parkiram konja, a tek da nadje posao. Na lotu, bingu, je takva  nameštaljka, da mi ni sve pozitivne misli sveta ne bi pomogle.
Lepo vreme, da znam poželeću lepo vreme. Samo šta je to lepo vreme? Rekoše treba kiša za  poljoprivredne radove, i to baš dobra da natopi zemlju, komšinica se sprema na more, treba joj bar nedelju dana  žestokog sunca, a onaj jadan grad što se davi u smogu, želi samo vetar.
Da poželim nezakrčene ulice, mesta za parking, zaposlenje svima koj hoće da rade,  dobre ocene u školama, nasmejane ljude na ulicama???
Znam, pozvaću sreću u  goste, neka ostane koliko  hoće i neka sama rešava probleme.

Da li će pomoći ili ne, nije važno

Pokušaću

Srećo, dolazi ovamo, odmah!!!

Novac
Prljavi, gadan novac. Oni koji ga vole su sitne duše,  ne znaju prave vrednosti života. Samo pravi ljudi se dižu iznad želje da  šuškave  novčanice pune njihove džepove.
Naravno ja sam iznad  tog prozaičnog pokazatelja  moći.
Pravi ljudi gledaju sa prezirom to bedno materjalno  sretstvo kojim neće oplemeniti dušu.
A onda sam otišla u Veneciju...
Bla bla bla...
Kreni  negde bez novca, možeš dizati nos  koliko hoćeš, ali osim zvezda i meseca, slabo da ćeš šta videti.
Satima sam hodala, buljila u izloge Armanija, Bulgari,  Lancom, koga briga za njih i firmirane krpice.  Ja nisam snob.  Sad ruku na srce, neke stvari su me pogodile direkt u srce, onako kao prva ljubav, ali moj novčanik se podrugljivo nasmejao i ja sam dostojanstveno jezdila dalje, naravno,  uzdah, tužan pogled, se ne račuma...
Idemo dalje
Ulaz na Bienale, samo 25 Eu, sitnica... onda gondola. Gondola je 150EU. Za to dobiješ i bocu šampanja, valjda da se povratiš od cene. Gondolijer nije uračunat, on samo vozi,  značajno se smeška, i moraš ga vratiti  neraspakovanog... on  evriće ne vraća.
Milion kanalića, mostića, radnjića,  tornjića i ostale lepote se mora pregledati u jednom danau. Spavanje na klupi u parku je u Veneciji nemoguće, a ulice su im mnogo tečne i uzburkane, nezgodne za  izigravanje klošara, pa se sve  mora videti u jednom danu.
Grogi sedoh  da popijem malo mineralne... dotuče me načisto, bez bakšiša  4EU. Kad je bal, neka je sa muzikom, i naručih kolač...  Ne pitajte...
Slikanje je bilo badava, te se ja vratih sa milion slika... kupujem loto...

Išla bih opet.

Venecija je ipak jedina na svetu...

Čudna je ta planeta Myra. 

Kad pomislim, Zemljani, tako nešto bi vama trebalo. Uzdahnem lagano, sklopim oči, i putujem  prostranstvima mašte. Tako je najbrže doći na moju planetu.
Planeta kao planeta, ni velika ni mala. Intligencija na njoj kao svuda u Svemiru, ni prepametni, ni  preglupi, onako, kao vi Zemljani.

  Normalno, Myrani su oslobodjeni balasta  osećanja. Njima je sve svejedno, i zato je na  toj planeti uvek  sve srednje, vreme ni toplo ni hladno,  povetarac se jedva može nazvati vetrom, a Sunce onako mlakasto.

S vremena na vreme, mutira neki Myranin. Strava, taj pravi cirkuse.  Bori se za neku demokratiju koju samo on zna da objasni, peva, svira, raduje se  pupoljku, kao da je to jedini, a sve rascvetano kao trešnjev cvet u Japanu. Najblesavijij je kad se zaljubi.

Ako je ženski primerak, davi nekog jadnog Myranina svojim osećanjima, traži kojekave besmislice i nepotrebne  stvari, kao  da igraju valcer, pišu pesme  (pesme su reči koje naredjane jedna do druge stvaraju još besmislenije situacije, da ne kažem nemoguće)
Večnost biva ugrožena, jer mrvice života guše se u vremenu.
Da reše tu situacju, Myrani imaju  bazen, promenljivih veličina, od bare, pa sve do jezera.

  To je bazen neostvarenih želja... Tu kljuknu tog mutanta, dok se ne opameti, pliva.

Obično kao i  u životu na Zemlji,  shvatimo da su neke želje  nemoguće i pomirimo se da se nikad neće ostvariti...

Zemlja je puna boli i patnje, patite kao patika, dok se ta patika ne pocepa, ili do bola, što bi rekli dok se ne razboliš. Ima realnih patnji, nije da nema, kad se vi nos stop tučete i svadjate, ali  ima i patnji, boli glava.
Najsmešnija mi je ljubavna patnja. Počinje uvek isto, kao on voli nju, ona voli njega, pa onda se nešto glupo desi, i sad kao pate...

Još bih razumela da su podudarni za produženje svoje vrste, pa se idealno našli da obave i taj posao za 2-3 minuta, ali ne, oni nose gene iz kojih može samo neko paćeničko čudovište, sa istim problemima da nastane.
Idite molim vas, gde to ima ne može jedan bez drugoga.

U Svemiru je normalno da  objekat godinama, i to svetlosnim, ne ovim vašim trt-mrt, bude zaustavljen, ne mogu da vam objašnjavam kako,  ne biste shvatili.  Zaustavljen objekat više nikad ne  dolazi u susret sa nekim objektom koga je sreo na Andromedi ili  sazveždju Orionu, o Siriusu da i ne pričam. Zato ta ljubav i ne postoji. Da li on ima crne oči, dve glave, ili je sav vazdušast, kome je to važno.
Momentalno sam na Zemlji u vašem obliku.

Puno mi je brodsko spremište kaktusa i krastavca  u koje sam pretvorila te zaljubljene. Ima da ih odnesem na sve planete da ih ispitaju kakav je to nedostatak u vama ljudima.

Možda donesem lek za tu ljubav, ima da uživate, biće vam divno. Zamislite život ne u ritmu muzike, nego  život u kome niko nikog neće voleti.  Imaćete više vremena, jer nećete zuriti u zvezde misleći na gluposti, nego ćete misliti na pogonsko sretstvo koje će vas odvesti do njih..

Život bez ljubavi je kao i Svemir, širok, pun mogućnosti, hladan i surov, dopašće vam se...

Čovek koji nikad nije i koji nikad neće voleti mora da je srećan čovek...

Da li postoji takav na planeti Zemlji???

• Mart 2020 [1]
• Decembar 2019 [2]
• Jul 2018 [1]
• Jun 2018 [1]
• Mart 2018 [5]
• Februar 2018 [5]
• Decembar 2017 [2]
• Novembar 2017 [2]
• Jun 2017 [1]
• Jun 2015 [1]
• Maj 2015 [2]
• April 2015 [6]
• Mart 2015 [6]
• Februar 2015 [3]
• Januar 2015 [9]
• Decembar 2014 [2]
• Novembar 2014 [6]
• Septembar 2013 [2]
• Avgust 2013 [7]
• Jul 2013 [5]
• April 2012 [3]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [14]
• Januar 2012 [26]
• Decembar 2011 [11]
• Novembar 2011 [14]
• Oktobar 2011 [19]
• Septembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [1]
• Jun 2011 [2]
• Maj 2011 [3]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [10]
• Februar 2011 [9]
• Januar 2011 [5]
• Decembar 2010 [8]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [1]
• Septembar 2010 [7]
• Avgust 2010 [7]
• Jul 2010 [3]
• Jun 2010 [9]
• Maj 2010 [11]
• April 2010 [11]
• Mart 2010 [13]
• Februar 2010 [12]
• Januar 2010 [32]
• Decembar 2009 [24]
• Novembar 2009 [11]
• Oktobar 2009 [22]
• Septembar 2009 [11]
• Avgust 2009 [6]
• Jul 2009 [5]
• Jun 2009 [10]
• Maj 2009 [19]
• April 2009 [17]
• Mart 2009 [34]
• Februar 2009 [24]
• Januar 2009 [1]
• Novembar 2008 [7]
• Novembar 2007 [2]

• Generalna [167] 
• Domaći zadatak [22] 
• BeladonaM [16] 
• recepti [11] 
• TRAŽENJE roman [7] 
• Sinki [24] 
• Priče i novele AneM [58] 
• Tugovanke i plačike [34] 
• Razmišljanja i glupiranja [139] 
• Putovanja [7] 
• Karikature i vicevi [7] 
• Saveti AnaM [3] 
• VESTI [4] 
• Fotografije [14] 
• Humor [2] 
• 2019 [1] 
• Vanredno stanje [1] 

• 15.3.2020
• Semafor
• Sport...
• LIPA...
• Do pobede...
• Šah...
• Stže proleće...
• Samo smo ljudi...
• Muško-ženski pol…
• Ledeni talas...

• Pricalica
• Boki
• Behappy
• Casper
• Cicilly
• Domacica
• Unajedina
• Krilaandjela
• Mediterraneo
• Malaino
• Mira kuglof
• Mandrak72
• Mesecina
• Razmisljanka
• Roksana
• Sanjarenja56
• Suky