Barbara 50
Setila sam se svojih priča na Internetu sa mladićem po imenu Stiv. Stalno me je nešto ispitivao, po nekoliko puta istu stvar. Mislila sam da je glup, da je zaboravio šta sam mu je rekla, ili da ima toliko tih kontakta da više ne zna ni šta govori, ni kome govori. Njegova ideja je bila da se premestimo sa Kopaonika i odemo na “sigurniju” planinu, naravno, bili smo sad bliži njegovoj bazi, ma gde se ona nalazila. Lepo sam mu sve ispričala, i ko ide, i kad ide i kako idemo. Čudila sam se kako zna neke stvari o meni, srodna duša, kakva sam ja glupača ispala. Nudio mi je posao u nekoj laboratoriji sa odličnom zaradom.Tada je mislila da se sigurno zarekla i napisala mu da radi u laboratoriji, sad mi je bilo jasno, ko zna sa kim je sve kontaktirao i došao do podataka o meni kao što je od mene svašta saznao o drugima. Bila sam užasnuta.
Smejao se kad sam rekla da me ne intersuje nikav honorarni posao.
-To ne bi bio honorarni, nego redovni, doduše ne plaćamo sve doprinose i ne bi bila prijavljena, ali ako ti je toliko stalo, doprinose možeš i sama da plaćaš, to bi i onako bila samo kap od sume koju sam spreman da ti platim.
Nešto je rekao da sam uvek bila svojeglava i da nikad nisam umela da izaberem pravo, ali ni tada, ni sada nisam shvatila na šta je mislio. Nekako je bio previše opsednut tom pričom o novcu na netu, ipak je to trebalo biti neobavezno ćaskanje. U šta se sad to pretvorilo, nisam mogla da verujem , samo sam u sebi ponvljala: To se ne dogadja, to se ne dogadja, probudiću se iz ove more...
Noga me je jako bolela, položaj u kome sam bila bio je više nego neugodan, ali osim fizičkog bola, osećala sam i strah, strah koji me je ledio. Dotakla sam rukom u predelu srca, kucalo je tako jako da sam mislila da se čuje napolju. Čelo mi je bilo orošeno znojem panike, vilice se kočile. To više nije bio strah od nečeg neizvesnog, to je bio užas koji nisam mogla da savladam. Grlo mi je bilo suvo, nisam mogla da gutam, disanje je bilo otežano. Svi imamo neki prag do koga možemo da idemo, a onda kad je čaša prepuna, dovoljna je samo jedna kap, da se prelije i pucamo. Tu kap upravo sam dolila u svoju čašu, tresla sam se u groznici, nisam smela ni da se okrenem ni da pogledam svoje sapatnike. Znaju li gde su, znaju li šta ih čeka?
Neka užurbanost.
Jedan čovek je uleteo u prostoriju i počeo da navlači kapke na podrumske prozore. Atmosfera je po mogućnosti bila još groznija, ako je to uopšte moguće.
Neka škiljava sijalica je osvetljavala podrumsku prostoriju, na poljskim krevetima bleda lica, nemo su gledala, ili zatvorenih očiju prepustila se sudbini. Svi su bili vezani lancima za zid, jedan čovek neodredjenog životnog doba pao je iz kreveta, lanac se zategao i on je visio obešen na njemu, bio je u nesvesti, a po opštem izgledu kraj mu se približavao. Na susednom krevetu prepoznala sam mladića koji me je udario po gipsu trčeći hodnikom.
-Hteo sam da ti donesem Coca-Colu
-Znam, i očekujem da je uskoro i doneseš
-Sve me boli. Danima sam vezan, ne mogu da se pomerim.
-Jesi li povredjen?
-Ne, imam nešto retko, pa traže da se novac donese unapred, čuo sam jučer dok su pričali, ne znam o čemu se radi.
-Sigurno nisi dobro čuo, ili razumeo
-Ne znam, mnogi se vraćaju u sobu polumrtvi, neke više nikad ne vidim, ja sam najduže ovde, šta li ja to imam?
Gore se nešto dešavalo. Miloje je nervozno sedeo u nekoj nazovi kafanici. Nekoliko stolova, mali bar, imitirali su kafanu na putu, ali nije bilo nikakve reklame na putu ni na ulazu, očito nisu očekivali goste da dodju tu da se odmore i okrepe. Filip udje u kafanu, samo su se pogledali. Iza Filipa, policajci, počeše da ga ispituju.
-Gde je Barbara i devojka?
- Ne znam o čemu govorite?
-Vidjene su da ulaze u tvoja kola.
-Ja sam ovde sam, vidite da nikog nema.
Bacao je poglede prema baru. Filip ga je celo vreme posmatrao, uhvatio je njegov pogled, malo zastrašen, prema baru. Zaobišao je sto, ušao u bar i ramenom snažno gurnuo zid, jednom, pa još jednom.
-Šta to radiš? uzviknuo je uplašeno Miloje, vukući ga za ruku.
Filip gurnu još jednom zid, nešto krcnu, popusti i zid se odvali otkrivši improvizovanu operacionu salu. Devojka je još bila na stolu, u nesvesti, zadnji drhtaji života napuštali su njeno telo, izdisala je.
-Papiri! Viknu Filip, znao je kako se pliva u tim vodama. Nekad je bio povezan sa grupom narkodilera, ali se brzo povukao. Ako se povukao to ne znači i da je zaboravio njihov način rada. Barbara mu se dopadala, kad ju je upoznao bio je unapred spreman da je povredi. Ona nije bila iz njegovog sveta, ali nije joj želeo smrt, ili nešto jos gore, ona je imala posebno mesto u njegovom životu. Grubo je uhvatio Miloja za okovratnik stegao ga i udario.
-Gde je Barbara?
Miloje je bio jak, izuzetno jak muškarac, ali snaga ne ide uvek sa hrabrošću. Filip grubo uhvati Miloja za okovratnik, desnom pesnicom udari ga po vilici, začulo se krckanje kostiju. Filip je nastavio da ga udara, Miloje je pokleknuo, kukavica, nije se branio, samo je zaklanjao glavu rukama dok ga je zasipala kiša preciznih udaraca. Mlaz krvi iz slomljenog nosa i Miloje poče da puzi:
-Rečiću, sve ću reći
Filip je sa nekoliko udaraca postigao više, nego što bi sve ispitivanje u policiji. Miloje rukom pokaza dole.
-Gde je Barbara? upita Filip još jednom
-U podrumu, sa ostalima.
Čula sam da neko silazi stepenicama u podrum, prvo sam videla samo patike, pa ivice farmerki, sa zebnjom je čekala da se posetilac pokaže, to je sigurno Stiv, ali nešto mi je bilo poznato, a onda sam vrisnula:
-Stiv…Filip…..
-Pssssst.... Ne viči, ja sam tu, niko ti neće ništa da uradi,.... ne boj se sve je gotovo,.... čvrsto me je zagrlio, stavila sam glavu na njegovo rame i jecala. Nije bilo važno ko je on, da li je ličio na Olivera, da li je to što želim možda Filip, ili Oliver ništa nije bilo važno, samo ta sigurnust koju sam osećala u njegovom zagrljaju, i suze, prvi put posle dugo, dugo vremena napuniše moje oči, zamutiše ih i izliše klizeći niz obraze, jecala sam plakala za sobom , za onim što se dogodilo, za Oliverom od koga sam se opraštala, plakala sam plakala i nisam mogla da se zaustavim.
-Gde je devojka? Upitala sam ga posle tiho
- Ona umire, sagnuo je glavu Filip, za nju je prekasno
-A bubrezi?
- Kakvi bubrezi?
-Njeni, sad su je operisali.
Vreme je jurilo, pitanja su upućivana pogrešnim ljudima, nisu donoslila rezultate. Policajci su ispitivali polumiruće ljude koji ni sami nisu previše znali.
Vreme je letelo, devojka je umirala.
U daljino se čuo zvuk helikoptera koji je odlazio. Odnosio je dragocene organe u nepoznatom pravcu, ljudi kojima su oteti, umirali su. Užas i nemoć bili su opipljivi. I Filip preuze stvar u svoje ruke. Preskačući po dve stepenice, istrča ispred kuće. Policajci su Miloja uvodili u kola, jedan mu je pridržavao glavu da se ne udari o krov kola, kad dolete Filip. Nije ništa govorio, šćepao je Miloja ispred policajca, povukao ga napred, i počeo da udara, pesnicama, nogama, po glavi, telu, bio je kao zahuktala lokomotiva, pokušali su da ih razdvoje, Filip nasrnu još jače. Miloju je pukla arkada, krv je lila lice se zacrvenilo, oko zatvorilo, samo je držao ruke i branio se od novih sve jačih i jačih udaraca, na kraju je ničice pao na kolena pred Filipa koji ga je pitao vičući, udarajući ga ponovo i ponovo:
-Izvadjeni organi….bubrezi?
-Helikopter! i pokaza glavom put neba.
Neka kola se zaustaviše iza ugla, neko je iz njih izašao, i kad vide policiju pokuša da se vrati, a Miloje ozaren uzviknu:
-Stiv!
Tek sad je nastala gužva, nije se znalo više ko koga juri ko se sa kim bori, Filip je bio kao razjaren tigar, šta li mu je davalo toliku snagu? Barbara je spasena, da li je on to zaljubljen u nju pa hoće da se pokaže? Ubrzo je i došljak bio savladan. Pocepane košulje, razdrljen stajao je pred svojim žrtvama, besno gledajući prema Miloju koji ga je izdao:
-Nikad se nisam ni trebao da pouzdam u tebe, nisi sposoban da vodiš ovako ozbiljan posao.
Za njega je to bio samo posao. Posao koji je donosio novac, sve ostalo nije bilo važno.
-Doktore, morao sam, nisam ja sve ovo zamislio, ja sam ti samo pomagao, ti si sav novac uzimao za sebe.
-Ćuti, budalo, prosikta Stiv
Barbara se trgla na zvuk njegovog glasa, prepoznala ga je.
-Ti?! Zar je moguće da si to ti? Kako si mogao, kako si samo mogao da tako nešto radiš?
-Davno sam ti rekao, ja tražim samo najbolje za sebe. Pogrešila si što mi se od početka nisi pridružila, mogli smo da imamo sve, ne, više ti se dopala ona budala koja te je na kraju i izdala.
-Saša, kako možeš tako da govoriš? Kako možeš posle svega da mi pogledaš u oči?
Da, to je bio Saša, večita mora mog života. Uvek kad mi je bilo teško, on se našao da to učini još gorim. Postoje ljudi koji umesto da pomognu, ili bar daju moralnu podršku, uvek nadju način da te gurnu jos dublje užvajući pri tom. Jednom ja Saša rekao: ja znam gde je ko najslabiji, šta mu je slabost i to koristim u pravom trenutku.
Za to vreme policija je organizovala helikoptersku poteru za organima. Jedna ekipa je primorla helikopter da se spusti u dvorište obližnje bolnice, druga je umiruću devojku vozila. Svi su jurili. Sirene su zavijale, sanitetska kola su dolazila po bolesnike iz podruma.
Neki su bili na listi čekanja kao potencioni davaoci organa, ti su odamah odvezeni kućama. Drugi su ostali bez nekog organa, bubreg, oko, ti su morali u bolnice na kontrole, terapije i čekao ih je dug i mrkotrpan oporavak. Oni treći, kojima su uzeti vitalni organi, nikad se neće vratiti svojim kućama.
U maloj bolnici radili su čudnu operaciju. Hirurg koji ju je radio za tu operaciju je znao samo iz knjiga i sa predavanja, zdrava devojka snažnog organizma koja je u jednom trenutku postala težak invalid, i organi za koje se ovaj put nije moralo strahovati da li će ih organizam prihvatiti.
A Saša? Kakvu je on ulogu u svemu imao? Saša je sve pokušavao da ode iz Mestašca, da pobegne iz selendre, kako je uvek govorio. Kad nije mogao da dobije nikakvu specijalizaciju u Gradu, zaposlio se u nekoj manjoj privatnoj bolnici. Svakodnevno je bio u prilici da čuje šta bi sve bogati pacijenti dali za neki organ. Tu je radio i Miloje kao tehničar. Sve je počelo slučjno, neko je tražio srce, te noći su doveli teško povredjenog čoveka u saobraćajki, nije bio davaoc organa, ali Saša je sa porodicom nastradalog, apelujuci na njihovu humanost uspeo da se dogovori da dozvole davanje organa. Nekoliko potpisa i operacija je uspešno obavljena. Za to je više nego bogato nagradjen. Sledeći put nije bilo davaoca, ali.... Miloje je ima ideju. Od ideje do njenog sprovodjenja nije trebalo mnogo. Zainteresovanih je bilo sve više, davaoca organa sve manje. I Saša je došao na ideju da opreme malu operacionu salu u koju će dovoditi otmicom dobijene ljude. Tu će izvršiti neophodne analize i ...
Tako je krenulo. Prvo su uzimali beskućnike, neke lutalice, pa autostopere, ali posao im se razgranao, sve više i više je trebalo organa. Saša je širio mrežu svojih saradnika. Pored Miloja koji je izigravao kvazi kompozitora, u igri je bila i lažna slikarka Olja. Ona je slobodno lutala, raspitivla se za ljude koji nisu imali porodice, ili nekog ko bi odmah se dao u potragu za njima.
Saša je najviše lovio po Internetu. Prosto je neverovatno šta sve ljudi pričaju potpuno nepoznatim osobama, kakve sve podatke o sebi daju. A što je najvažnije uglavno su to usamljeni ljudi koji su bez kontakta sa ljudima u svojoj okolini, pa i ne govore koga su i gde upoznali, šta im je predložio. Kad nestanu, to se dugo ne primeti
Tako je sve počelo. A kraj?...
Sve će mirovati dok ponovo neko ne sastavi takvu grupu i ne krene na ko zna koji način da nabavlja organe, ”robu” koja je jako cenjena na crnom tržištu.
Još jedna epizoda mog života je završena, pomislila sam, ali sam se varala, kako sam se samo varala!!!
Sutra KRAJ
Treći dan autobuščenja
Već sam iskusna, znam da moram da krenem dva sata ranije pa makar to bilo i 200 metara. Skockala sam se, stavila onaj moj skupoceni parfem za retke prilike, uzela dokumenta i krenula.
Čudni su ljudi, stalno grde gradski prevoz, meni se baš dopada.
Čvrsto držeći tašnu pod rukom, zapevala sam iz sveg glasa. Volim dok vozim da pevam, zamišljam da sam čuvena pevačica. Neki su me čudno gledali, a i izmicali su se od mene. Mora da nije uobičajeno da se peva u gradskom prevozu. Kad razmislim, ne sećam se da sam čula nekog da peva.
Četvrti dan autobuščenja
Potrčala sam za busom, šta me briga što je crveno, dozvolu su mi već uzeli.
Gde li se samo stvori policaj?
Mora de je čučao iza nekih kola. Baš da vidim kako će da mi uzme dozvolu? Možda to i nije loše. Kad mi uzme pešačku dozvolu, vozačku su već uzeli, sigurno će da mi obezbede kola sa vozačem.
Kad razmislim, dobro je ispalo.
Šipak, ovaj neće dozvolu za pešačenje, nego ni manje ni više 5000. Paz da ti ne dam, odakle mi tolike pare, i još u tašni, sve mi uzeli oni taksisti prva dva dana. Okrenem se i odem, on me pojuri, dere se i pišti kao da ga kolju, ali ja brža. Pucaću, viče. Hoćeš, kad bi smeo, odmah bi te u bajbok što si prekoračio ovlaščenja. Zabavno je biti pešak, onaj policaj odustao posle 50metara, ja mu se isplazila, a on preti rukom.
Nastaviće se
Drugi dan autobuščenja
Jučer nisam uštedila na benzinu, onaj taxista me odrao, ali danas ću sigurno da uštedim pare za Grčku kako sam planirala kad su mi uzeli dozvolu.
Ulazim energično u bus, došao je na vreme.
Malo je tesno, jedan čovek mi duva za vrat, jadničak, sigurno mu se pokvario tuš jer je od njega dopirao neki čudan miris. Neka žena se gura kolicima za pijacu . Ide sa jednog kraja grada na drugi, čula da je tamo jeftinije dva dinara, mora da se i ona sprema u Grčku na letovanje.
Na sred puta stade bus, vozač nas izbaci napolje, nešto se pokvarilo. Pametan neki čovek, čuva nas. Kad izadjosmo, dade gas i smejući se odjuri. Neki su ga psovali, neki mu pokazivali srednji prst, ne znam zašto, nije hteo da reskira naše živote.
Pronašla sam da noge ne služe samo za davanje gasa i kočenje, može sa njima i da se hoda. Nije mi jasno zašto su me uveče toliko bolele, više nego kad sam vozila 1200 km sa dve kafe pauze.
Nastaviće se tek sam ostala bez vozačke...
Autobuščenje
ili
kako sam postala pešak
Napravila sam saobraćajni prekršaj, priznajem.
Šta da se radi i to je za vozače. Sad ima vozača i vozača, meni se dogodilo prvi put i mislim da će to biti korisno iskustvo.
Počelo je bezazleno, zaustavio me je policaj zbog prekšaja. Umilno sam mu se nasmešila i pružila ruku da uzmem dozvolu... i onda je počelo... Dozvola je ostala u drugoj tašni. Očito nije znao da ženskicama tašna mora de se slaže sa garderobom, cipelama, šminkom... i najmanje pri izboru mislim o nekoj tamo dozvoli. Sve mi je bilo u tonu, ali džaba. On je bio frapiran. Nisam znala broj tablica svojih kola ( ko još to zna?)... na šta mi je strogo rekao da izadjem iz kola... Nije baš kao na filmu, ali zanimljivo. Bilo kako bilo dobih ja prekršajnu prijavu i sad kod sudije.
Sudija samo što me sa muzikom nije dočekao. Nisam imala nikave veze, niti sam se izdržavala volanom ( ne računa se što volim da držim volan u svakoj vezi) i odrapi me tri meseca... i još kaže da mi je kao učinio... e pa baš mu hvala.Drugi put neka učini svom dedi. Od vozača napravi, dok si rekao piksla od mene, pešaka.
Sad kao pešaku preostaje mi samo autobuščenje, valjda se tako zove kad umesto kolima ideš onim lepim busom sa vozačem...
Prvi dan autobuščenja
Krenula sam na sastanak zakazan u 9h.
Naravno, uvek sam tačna, iz kuće sam izašla dvadeset minuta ranije.
Na stanici svi gledau negde levo, niz ulicu, pa i ja, verovatno je to neki običaj.
Malo sam se uznemirila , prošlo je dva minuta, a mog broja busa nema, verovatno nisam razumela dispečera kad sam proveravala red vožnje. 88-mica je zato išla na svakih deset sekundi po dve. Verovatno ih puštaju u paru. Posle petnest minuta, provere vremena sto pedeste puta, zaustavila sam taxi. Ona 17-ica je tad naišla meni za inat.
Nastaviće se
Semafor
Muškarci nas nikad neće shvatiti.
Lepo sam vozila. Dobro, ne baš idealno po propisima, malo brže od dozvoljene brzine. U meni je sve damaralo, išla sam da vidim Njega. Samo sam bacila pogled na retovizor, užas....
Sve je bilo u redu dok sam mazala usta i stavljala kap parfema iza uha, ali kad sam popravljala senku na očima... morala sam da ih zatvorim. Kako da šminkam drugačije oči??? Onaj semafor što je neko natakario na sred puta baš se tog trenutka setio da promeni boju.
To sam lepo pokušavala da objasnim policaju...
Gledao me je nekako čudno. Ma, muškarci, nikad nas neće razumeti...
Ti me poznaješ odlično.
Nikad ti nisam pričala o sebi, o svojim prijateljima, a opet sve ih poznaješ.
Ideš sa mnom na godišnji odmor, jednom sam išla bez tebe i nedostajao si mi svakog trenutka.
Tvoj prethodnik je bio zahtevan. Maltretirao me je kad ne bih sve uradila kako on hoće. Znao je da mi upropasti dan, a veče da i ne pričam.
Što sam bila starija manje sam ulagala u naše veze, a više dobijala. Sad je dovoljno da te nahranim i mogu da radim sa tobom šta hoću. Pravim se važna pred prijateljicama sa našim podvizima, ali i one vole da te dodiruju. Kad te neka uzme osetim ljubomoru iako znam da si moj. Bojim se da ona nema više uspeha od mene, da ide na zanimljivija mesta i da će sve moje biti bledo. Nesigurnost? To su znaci prave ljubomore, zar ne??
Prvi put sam osetila tvoju moć na izletu u Prag. Išli smo po Zlatnom gradu, skrivali se po muzejima praveći se da nismo zajedno,ulazili u crkve, šetali po mostovima, trgovima, a onda sam se smejuljila pred nekom radnjom češkog kristala, a na Karlovom mostu sam osetila da bi ceo izlet bio upropašćen da ti nisi sa mnom.
Priznajem volim te, potreban si mi i ne umem da živim bez tebe iako si ti samo digitalni foto aparat kupljen u jednoj običnoj, maloj, radnjici.
Tvoje oko me budno prati.
Pokušavam da ti pobegnem, da se sakrijem, pokušavam da ne mislim na tebe.
Uzalud.
Tu si, i kad te želim i kad hoću da te zaboravim.
Namigneš mi ponekad kao da razumeš da hoću da te zaboravim. Ponadam se da će biti jednom drugačije, da ću moći da radim šta hoću, ali, ne, kao nema pretnja, ti si tu.
Znaš, volim te na svoj način, bacim pogled na mobilni i kad niko ne zove, kad nema SMS-a, znam da ćeš mi namignuti i ohrabriti me da za sve ima vremena.
Ponekad mislim da me mrziš. U ranu zoru izvlačiš me iz kreveta, požuruješ, teraš na sneg, kišu. Nemilosrdan si.
Ustvari na tebe mislim samo kad nešto nije u redu, inače te zaboravljam, opuštam se i uživam zaboravljajući i da postojiš.
Neki put bih htela da te zaustavim, i da neki trenutak zadržim večno, ali ti me opominješ, jer ti si samo moj veran sat.
Istrgnuta stranica dnevnika AnaM
Noć, tamna noć,
Turci selo zapališe u ponoć...
Ustvari nisu, samo AnaM čekala jeftinu struju, pa se u ponoć kao Pepeljuga došunjala i strpala veš u mašinu na pranje. Rešila sam da poslušam predloge političara za štednju energije.
Krc, krc.... tandrć... ne, nije novokomponovana pesma, u izvodjenju golišave silkionske pevačice, to mi mašina nešto šapuće.
-Šta kažeš?
-Nema vode, zar ne čuješ?
-Čujem, čujem čujem seko, nešto bih ti reko, ali nije za širu javnost.
-Ne mogu da radim bez vode.
-Pa što uze onda prašak ? Šta sad da radim sa mokrim, prljavim vešom?
U stilu, pametniji popušta, mašina me je totalno ignorisala.
Lepo, sutra ću, mislim ja.
To sutra je malo sutra. Komšinica zatvorila vertikalu, majstor ne dolazi, dan dva, tri, četiri...
Jutarnja kafa, to ne propuštam. Odlazim u kuhinju, odvrćem slavinu koja ne radi, odlazim u kupatilo, punim džezvicu vodom, plin, i... srk...
Vraćam šoljicu i džezvu u kuhinju. Šipak, okret, i kupatilo, napunim šoljicu vodom, vraćam se u WC, prosipam šolju sa vodom i socom, vraćam se u kupatilo, ispirem šoljicu, uzimam toplu vodu iz kupatila, nosim je u kuhinju, ( da mi je znati zašto nisam oprala u kupatilu?)
10h Poseta... uzimam džezvu...
12 h komšinica... pokušavam da ponudim nes... pije samo kafu sa socem da gleda u šolju...
13h prijateljica koja nije bila sto godina, došla na kafu... nes? Odbija...
Četvrti dan igram pipirevku . Ako neko ima nameru da dodje kod mene, kuvam nes... ili sladoled... tek da se zna...
Nadam se iskreno neće biti:
nastaviće se
Barbara 49
Grube ruke uhvatile su me, samo sam jeknula, noga me je bolela. Onesvestila sam se. Strah od užasa koji me je čekao bio je preveliki. U polusvesnom stanju osetila sam da me negde guraju, nose, silazili su stepenicama.
Podrum
Mrak
Tišina
. Bila sam paralizirana od straha i spas sam potražila u nesvest. Kad sam se probudila, ležala sam u krevetu. Ličilo je na bolnicu. Nije bilo one zastrašujuće beline, niti karakterističnog mirisa, ali nešto je potsećalo na bol, užase napaćenih tela. Svi kreveti bili su zauzeti. Prepoznala sam lice nekih skijaša sa Kopaonika, ali većina mi je bila nepoznata. Svi su bili u polusvesnom stanju. Ne znam koliko sam ležala, koliko je vremena prošlo. U prostoriju je ušao Miloje, ili bolje reći medecinski tehničar Miloje. Nestala je maska veseljaka, zanesenjaka, pesnika. Prišao je mom ležaju, na moje pitanje
-Zašto?
Samo je slegnuo ramenima
-Posao kao svaki drugi. Novac.
Hteo je da produži, ali sam ga preklinjajući zaustavljala vukući ga za rukav košulje
-Šta ćete da mi radite?
-Čekamo šefa, onda radimo analize, i kad nadjemo odgovarajućeg kupca uzmemo naručeno.
Govorio je kao da se ne radi o ljudima, kao da prodaje slike, ili umetnine.
-Ko je šef?
-Stiv, pod tim imenom ga znamo. Radi uglavnom preko Interneta. Razgovarao je i sa tobom, on nam je rekao da te obavezno uzmemo, imate neke neraščišćene račun
-Ne razumem, kakve račune?
-To će ti on objasniti, pojma nemam o čemu se radi. Ostavi sad moj rukav i smiri se. Ne mogu ti ništa više reći.
Nastaviće se
Barbara 48
U hotelu uzbuna, devojka koja je bila sa Barbarom nije se pojavila u podne na dogovorenom mestu, kako je uvek bila tačna digli su odmah paniku. Posle iskustva sa nestancima na Kopaoniku, čim bi neko zakasnio i minut, dizala bi se buka, plašili su se da se nešto dogodilo. Barbara? Nema je! Na fotelji gde su je zadnji put videli, ostao je zaboravljeni lap-top, policajac ga je uzeo
-Pogledaću, prvo to.
Gde je mogla da ode kroz sneg sa povredjenom nogom? Filip oseti ruku zakona na ramenu. Imao je putera na glavi, nije mu bilo svejedno.... Ali bio je čist već dugo, mesecima.
Slikarka Olja nije bila u sobi kad su je tražili. Nestala? Pre su mislili da je negde odlutala. Znala je da nestane, a da se nikom ne javi, onda bi se iznenad pojavljivala, i niko nije brinuo o njenom kretanju. Gosti sa Kopaonika nisu bili ni tri dana na Zlatiboru, a već su nestali kao da ih je zemlja progutala. Njihove stvari bile su po sobama, a oni? Gde su?
Budila sam se. Poznat miris dotaknu moja čula.
-Gde sam? Bolnica? Operaciona sala? Da li smo imali udes?
Glava me je bolela, u poluležećem položaju, kroz spuštene trepavice, gledala sam po prostoriji. Čudna soba. Ličila je na zubnu ordinaciju, i na lošu operacionu salu, ličila je na sve i na ništa. Instrumenti? Raširila sam oči. Hirurgija! Devojka sa kojojm sam pošla kolima ležala je na stolu, oko nje su nešto radili. Čulo se samo kad bi metalni instrument dotakao nešto na stolu što je odzvanjalo, i povremene reči
-Požuri, helikopter samo što nije stigao..
-Uzmi oba bubrega, a kasnije ćemo ostalo...
Neka čudna kutija, frižider, šum, lupa , koraci, devojka na stolu se pomerala, ispuštala neke neartikulisane glasove.
Oba bubrega? Znači mrtva je. Udes . Ali čuje se njen glas. Nešto nije u redu.
-Od ove nema puno koristi, bolesno joj je srce, začu se poznat glas, ali čiji je to glas?
-Glupačo, ne slušaš nikad do kraja. Bolesno srce, to su ljubavni jadi, i njeno srce će poslužiti. Srce nam je uvek potrebno. Najveća je potražnja, za njim.
Skoro sam se onesvestila od straha.Te reči...Užasna misao šunjala se mojim mozgom, ne nemoguće....nisam dobro čula...nisam razumela....to se ne dogadja....a onda odjeknu svom stravom, misao koja me ispuni strahom, nemoći, nevericom: Trgovci organima! Trgovci organima! Trgovci organima, samo je bubnjalo u meni. Ne, ne , to nije moguće, to se ne dešava kod nas, negde možda, tamo negde, tamo daleko, nekim drugim ljudima u nekoj drugoj zemlji. Nemoguće je da su to oni.To ne postoji ovde. Ne, samo samo mi se učinilo, ja sanjam, sad ću čvrsto da zatvorim oči, i kad ih otvorim biću u svom krevetu u sigurnosti.
Ali u podsvesti se šuljala istina, znala sam, čula sam za strašne priče. Kao dete uvek su me plašili da će ako ne budem dobra doći neki zli ljudi i odvesti me. Ovo je bilo gore od najstrašnije more. Znala sam šta bi sve ljudi dali da spasu nekog koga vole ili sebe. Sve bi učinili za zdravlje, pa i tudje ugrozili. Na organe za presadjivanje se dugo čekalo, mesecima, neki put bi prekasno bilo za sve. Na listi čekanja su bili dugi redovi, razni prioriteti su postojali. Neki put neko nije mogao ni da bude stavljen na listu čekanja, neko je oderedio da on nije važan, da se ništa neće izgubiti kad on nestane. Ipak svako je nekome važan, uvek se nadje neko ko vas voli i sve bi dao da možete živeti. Na te račumaju trgovci organima. Na crnom tržištu cene su vrtoglavo visoke, stalno rastu, zarade su ogromne i kriminal cveta.
Čudan je kriminal u ljudi. Kad već misliš da ništa strašnije nisu mogli da smisle, da novac ne mogu da zarade na gori način, ljudi se sete nečeg goreg, još strašnijeg i užasnijeg. Nijedna životinja u prirodi nije tako okrutna prema svojoj vrsti. Dešava se da lav ili lavica ubiju svoje mladunče, da neke ribe pojedu svoju mladj, dešava se, ali kod ljudi je ta okrutnost normalna. Niejdna životinja se tako sistematski ne uništava i istrebljuje kao čovek.
Bila sam paralisana od straha. Čula sam za slučajeve prodavanja krvi, ili nekog organa, ali to su bili pojedinačni primeri, koji su se dešavali tamo negde, negde daleko, ne kod nas.To se dešavalo nekim drugim ljudima, nekim nepoznatim, tamo negde.
Čuo se šum helikoptera kako dolazi, onda tišina.
Neko viknu.
Pucanj.
Šta se dešava?
Nastaviće se
S kojeg drveta si ti pao???
S kojeg drveta si pao?
Pronadji tvoj rodjendan i tvoje drvo.
Ovo je prilicno zabavno i umereno tocno. Potice od starih Kelta
|
Jan 01 - Jan 11 - Jelka Jan 12 - Jan 24 - Brest Jan 25 - Feb 03 - Platan Feb 04 - Feb 08 - Topola Feb 09 - Feb 18 - Smreka Feb 19 - Feb 28 - Bor Mar 01 - Mar 10 ? Zalosna vrba Mar 11 - Mar 20 - Limun Mar 21 - Hrast Mar 22 - Mar 31 - Ljesnjak Apr 01 - Apr 10 - Musmula Apr 11 - Apr 20 - Javor Apr 21 - Apr 30 - Orah May 01 - May 14 - Topola May 15 - May 24 - Kesten May 25 - Jun 03 - Jasen Jun 04 - Jun 13 - Zbun Jun 14 - Jun 23 - Smokva Jun 24 - Breza Jun 25 - Jul 04 - Jabuka |
Jul 05 - Jul 14 - Jelka Jul 15 - Jul 25 - Brest Jul 26 - Aug 04 - Platan Aug 05 - Aug 13 - Topola Aug 14 - Aug 23 - Smreka Aug 24 - Sep 02 - Bor Sep 03 - Sep 12 ? Zalosna vrba Sep 13 - Sep 22 - Limun Sep 23 - Maslina Sep 24 - Oct 03 - Ljesnjak Oct 04 - Oct 13 - Musmula Oct 14 - Oct 23 - Javor Oct 24 - Nov 11 - Orah Nov 12 - Nov 21 - Kesten Nov 22 - Dec 01 - Jasen Dec 02 - Dec 11 - Zbun Dec 12 - Dec 21 - Smokva Dec 22 - Bukva Dec 23 - Dec 31 - Jabuka |
Jabuka (Ljubav) ? obicno vitki, karizmaticni,
dopadljivi i atraktivni, prijatne vanjstine, rado flertuju, avanturisti, culni,
uvijek zaljubljeni, hoce voljeti i biti voljeni, vjerni, njezni, veoma
sirokogrudni, talenti za znanost, zive za danas, heute, bezbrizni filozofi sa
snagom dobrog izlaganja.
Jasen (Ambicija) ? neobicno atraktivni, raduju se zivotu, impulzivni, pozeljni, ne mare za kritiku, ambiciozni, inteligentni, talentirani, vole se igrati sa sudbinom, mogu biti egoisti, sehr pouzdani, vjerni ljubavnici, ponekad im mozak vlada nad srcem, ali veze shvacaju vrlo ozbiljno.
Bukva (Kreativnost) ? imaju izrazeno dobar ukus, zabrinuti oko svog izgleda, materijalisti, dobro organiziraju zivot i karijeru, ekonomicni, dobre vodje, ne poduzimaju nepotrebne rizike, vispreni, velicanstveni zivotni partneri, veoma vode racuna da ostanu fit (dijete, sport, itd.)
Breza (Inspiracija) ? raduju se zivotu, atraktivni, elegantni, ljubazni, zadovoljni, ne vole nista sto je pretjerano, ne podnose vulgarnost, vole zivot u prirodi i miru, nisu pretjerano strastveni, prilicno uobrazeni, nedovoljno ambiciozni, umiju napraviti mirnu, zadovoljnu atmosferu.
Smreka (Sigurnost) ? obicno jako lijepi, umiju se udesiti, vole luksuz, dobrog zdravlja, apsolutno nisu stidljivi, pokazuju tendenciju gledati na druge s visine, samouvjereni , odlucni, nestrpljivi, vole utjecati na druge, mnogo talenta, zdravo optimisticni, cekaju pravu ljubav, sposobn donositi brze odluke.
Kesten (Iskrenost) ? izrazito lijepi, ne vole pritisak, pravicni, raduju se zivotu, zainteresirani, rodjeni diplomati, ali u drustvu osjetljivi, cesto nesigurni u sebe, ponekad uobrazeni, osjecaju se neshvacenim, vole samo jednom, imaju problema u pronalazenju partnera.
Platan (Vjernost) ? jaki, misicavi, odgovorni, uzimaju sve sto im zivot pruza, zadovoljni, optimisticni ,lakomi za novcem i priznanjima, mrze usamljenost, strastveni ljubavnici kojima nikad nije dosta, vjerni, uvredljivi, nestalni, pedantni i bezbrizni.
Brest (Plemenitnost) ? prijatne figure, odjeveni sa ukusom, kazu glasno sto im ne odgovara, naginju tome da ne oprastaju tudje greske, veseli, vole biti vodje, ali ne i da nekome pripadaju, vjerni i iskreni partneri, vole donositi odluke za druge, plemeniti, sirokogrudni, veliki smisao za humor, prakticni.
Smokva (Osjecajnost) ? veoma jaki, samovoljni, nezavisni , ne dozvoljavaju protivljenje ili svadju, vole zivot, obitelj, djecu i zivotinje, pravi drustveni leptirici, puni humora,vole besposlicarenje i dokolicu, talentirani za prakticno, inteligentni.
Jelka (Misterioznost) ? puni ukusa, posteni, obrazovani, vole sve sto je lijepo, puni osjecaja, tvrdoglavi, egoisticni, ali se brinu za svoje bliznje, prilicno zadovoljni, talentirani, mnogo prijatelja ali i neprijatelja, veoma pouzdani.
Ljesnjak (Izuzetnost) ? sarmantni, skromni, puni razumijevanja, znaju ostaviti dojam, aktivni borci za socijanu pravdu, omiljeni, osjecajni, komplicirani ljubavnici, iskreni, tolerantni partneri, posjeduju pravu predstavu o pravicnosti.
Zbun (dobar ukus) ? hladna ljepota, brinu se o svom izgledu i kondiciji, dobar ukus, nisu egoisti, cine sebi zivot sto moguce prijatnijim, vode discipliniran zivot, od partnera traze priznanje i prijateljstvo, sanjaju o neobicnim ljubavnicima, rijetko su zadovoljni svojim osjecajima, ne vjeruju skoro nikome, uvijek su nesigurni u svoje vlastite odluke, veoma savjesni.
Limun (Sumnja) ? ono sto zivot donosi prihvacaju s mukom, mrze svadju, stres i posao, ne vole dosadu i udobnost, blagi su i popustljivi, zrtvuju se za prijatelje, posjeduju mnogo talenta, ali nisu dovoljno ambiciozni da ih poboljsaju, stalno jadikuju i kritiziraju, veoma ljubomorni, ali vjerni.
Javor (Nezavisnost) ? neobicne osobe, izrazena moc izrazavanja i originalnost, bojazljivi i rezervirani, slavoljubivi, ponosni, sigurni u sebe, zeljni uvijek novih iskustva, ponekad nervozni, dobro pamcenje, lako uce, obicno imaju kompliciran ljubavni zivot, vole utjecati na druge.
Hrast (Hrabrost) ? robustne prirode, jaki, nezavisni, nepopustljivi, osjecajni, ne vole nikakve promjene, nogama uvijek na zemlji, drze se cinjenica, jednostavno ne razmisljaju vec djeluju.
Maslina (Mudrost) ? vole sunce, toplin lijepih osjecanja, razumni, puni razumijevanja, izbjegavaju agresivnost i nasilje, tolerantni, veseli, mirni, izrazen osjecaj za pravdu, osjetljivi, uobrazeni, nisu ljubomorni, vole citati, i da su u drustvu obrazovanih ljudi.
Bor (Izuzetnost) ? vole prijatno drustvo, veoma izdrzljivi, znaju kako uciniti zivot prijatnim, veoma aktivni, prirodni, dobri pratioci, brzo se zaljubljuju, ali isto tako brzo gube interesiranje, brzo odustaju, mnogo mijenjaju dok ne nadju idealnog partnera kom vjeruju, pouzdani i prakticni.
Topola (Nesigurnost) ? djeluju veoma dekorativno, nisu dovoljno sigurni u sebe, razumni samo kada je neophodno, potrebna im je podrska i prijatno okruzenje da bi se opustili i otvorili, vrlo probirljivi, cesto sami, jako nesigurni, umjetnicke prirode, dobri organizatori, naginju filozofiranju, pouzdani u svakoj situaciji, veze shvacaju ozbiljno.
Musmula (Culnost) ? sarmantni, veseli, daju sve od sebe, a pri tome nisu egoisti, vole biti zapazeni, vole zivot, kretanje, nemir, cak i krize, istovremeno zavisni i nezavisni, dobrog ukusa, umjetnici, strastveni, naglasenih osjecanja, dobri pratioci, ne predaju se.
Orah (Strast) ? nezavisni, cudni i puni kontradiktornosti, cesto egoisticni, agresivni, velikodusni, obrazovani, neocekivano reagiraju, spontani, neograniceno slavoljublje i ambicija, nisu fleksibilni, teski i cudni partneri, drugi ih rijetko vole, ali im se cesto cude, dobri stratezi, veoma ljubomorni i strastveni, ne prave nikakve kompromise.
Zalosna vrba (Melankolicnost) ? divni, ali puni melankolije, atraktivni, veoma duhovni, vole sve sto je lijepo i ukusno, vole putovati, sanjari, neumorni, komplicirani, iskreni, moze se utjecati na njih, ali je sa njima tesko zivjeti, pozeljni, dobra intuicija, pate zbog ljubavi, ali ponekad pronadju partnera koji im daje oslonac.
Ne znam kako su bili zadovoljni Kelti, ali ja sam BREST
Planina
Barbara 47
Magla se rano podigla, koliko to uopšte može da bude rano na planini. Neispavani, umorni, zastrašeni, izvlačili smo se iz svojih soba. Okupili smo se u restoranu pokušavajući da nešto pojedemo pred put, ali niko nije imao apetita. One uobičajene šale u trpezariji, dovikivanje, pravljenje planova uz smeh i zadirkivanja, ovaj pu su izostala. Bili smo mirna tiha grupa koja se spremala da što pre napusti planinu i zaboravi sve što se dešavalo. Mladi ljudi koji su nestali, bili su nam stalno u mislima. Šta se dogodilo? Hoće li ih ikad naći? Stvari su samo nabacane u džip, poskakali smo i samo želeli da negustoljubivoj planini što pre vidimo ledja.
Put je mestimično bio očišćen, negde se sneg obrušio stvarajući manje nanose, pa smo morali da se zaustavimo, da sklonimo sneg sa puta, i onda smo polako se spuštali ka dolini. Kad smo došli do rečice koja se pušila od svojih toplih izvora, bilo je lakše. Topla rečica vijugala je dotičući poneki voćnjak, selo, pašnjake. Videlo se da neki ranoranioc već uveliko radi u svom dvorištu, videli su i neke ljude da nešto spremaju oko voćaka, sve je izgledalo uobičajeno, kao da se ništa nije dogodilo tamo u planini. Svi su živeli svoj život ne razmišljajući previše o drugima. Ovde je sve bilo golo, bez snega, kao da je zima ostala negde gore, daleko, visoko .
Setila sam se Mestašca, nekih ljudi, bola, razočarenja doživljenog, ne tako davno. Brzo smo odmicali,i ubrzo stigli na put, kako neko reče, za civilizaciju, i vozač dodade jači gas. Put je bio svima dobro poznat, stali smo nekoliko puta da se malo odmorimo, ne od puta, više da napravimo neku barijeru u sebi, da odvojimo ono što smo doživeli od ovog što smo se nadali da nas čeka. Dok smo izlazili iz nekog restorana gde smo pravili pauzu, učinilo mi se da vidim neka poznata lica u kolima, ali sve je tako brzo proletelo, da nisam bila sigurna. Čitala sam usput poruke Stiva, misleći da ću ga uskoro videti, čitala sam neku pesmu od svog prijatelja pesnika, smejala se idejama Bahusa, i vreme je proletelo
Dok sam ispred hotela uzimala štake, da izadjem, dva para ruku me dohvatiše, jedan par mi je pomogao da izvadim torbu iz kola, drugi je pomogao da lakše izadjem, Filip i Miloje, rekoše mi da Olja već brlja po nekoj slici, da je ovde predivno, da je skoro celo društvo sa planine došlo i u bujici reci nisam uvidela da niko od njih samo dan ranije nije ni pominjao da će putovati na Zlatibor. Primetila sam odmah, još na recepciji da ih ovde svi dobro poznaju, da se ponašaju kao domaćini, a ne kao gosti koji su tek doputovali i još ne znaju gde se šta nalazi.
Filip mi je pomogao da na recepciji završim sa administracijom, i uzmem ključ, dok se naginjao da mi doda neke papire, poznat miris me je zapahnuo. Ludim, zašto mi se to dešava? Olivera nema, neće ga biti, život se nastavlja bez njega.
Ni ja, a ni ostali nismo znali da su svi koji su došli sa Kopaonika imali pratioce. Kelner koji ih je posluživao, mladić u obližnjem kiosku, skijaš koji je nespretno stajao u snegu, devojka koja je pušila neke cigarete sa mentolom, pa ih tražila po celom Zlatiboru, pa čak I onaj simpatičan čikica koga su stalno terali iz kafića i hotela, a on se uporno vraćao nudeći neke suvenire koji su sa Zlatiborom imali veze isto kao I sa Severnim polom, ili Bahamskim ostrvima. Svi su oni, budno pratili svaki korak došljaka sa Kopaonika.
Gotovo sve sam vreme provodila za lap-topom. Stiv je pisao, da uskoro dolazi. Javljali su se neki čudni ljudi, neki su nešto tražili, neki nudili. Najviše mi se dopalo što su papirnati ljudi nudili nešto što ni živi ljudi, ljudi koje poznajete, ne bi mogli da ispune, put oko sveta, poklone, zaposlenje, a za uzvrat tražili su svašta.
Slikarka Olja je na jezeru pokušavala da ovekoveči prirodu, koliko joj je to uspevalo na ovoj hladnoći, ko zna. Miloje je tvrdio da ima novi hit, šta hit? Evergrin! Sav je bio u nekim snovima, mašti.
Filip je stalno negde odlazio, vraćao se, mesto ga nije držalo. Razgovarao je čas sa jednim, čas sa drugim, sve je hteo da zna o svakome, a o sebi nije ništa govorio. Na momente mi je bio simpatičan, na momente mi je „skakao po živcima“. Činilo mi se da nešto krije od mene. Jednom sam pokušala da mu pričam o svojoj izgubljenoj ljubavi, samo me je grubo prekinuo.
-Neke stvari je bolje zadržati za sebe.
Tražila sam u Filipu Olivera, ali oni su bili isti i različiti u isti mah. Dok je Oliver bio vrstan hirurg, videla sam kako se Filip skoro onesvestio kad je neka devojka gurnula prst izmedju krila vrata, i nokat joj se skoro iščupao.
Drugog dana Miloje mi je predložio da se prošetamo malo kolima, da sidjemo u neki kafić u centru,i da se malo odmaknem od tog hotela, u kome, on kako reče, sam pustila korenje.
-Stalno sediš tu, kao neka kvočka na jajima, idemo malo da vidiš još nešto osim ove recepcije.
-Mogu li da povedem jednu devojku sa sobom? Obećala sam da joj nešto pokažem?
-Naravno, povedi koga hoćeš, samo požuri!
Pozvala sam devojku, obukla vind-jaknu i pridružile smo se Miloju. Miloje i devojka su mi pomogli da udjem u kola. Pokrili su mi noge ćebetom i ubrzo smo krenuli. Bilo je neko mirno vreme, svi su bili zauzeti ili šetnjom ili kupovanjem po gradiću, tako da se sa nikim nismo ni videle kad smo pošle.
-Mislila sam da ćemo u centar?
-Ne, treba da vidiš malo i okolinu, a ne da se samo premeštaš iz kafića u kafić.
Kola su jurila očišćenim putem, sve dalje i dalje od hotela, Miloje nam je dodao po sok i slamčice, i pile smo, čevrljajući usput. Prispavalo mi se. Opija me vazduh, pomislila sam, treba više da izlazim. Na rame mi se spustila glava devojke koja je već spavala. Osetila sam da se i meni kapci spuštaju pogledala još jednom u retrovizor, tamne, hladne oči Miloja....i nestala sam u snu.
Nastaviće se
Planina
Navečer je nastao haos. Mobilni su zvonili, tražilo se slobodno mesto na susednoj planini, mnogi su se pakovali, neki su se vraćali ranije kući. Po hodnicima su se muvali ljudi šapućući i dogovarajući se. Torbe i koferi su se gomilali. Na recepciji je bila gužva, svi su u isti čas nešto tražili, pitali, zahtevali. Deca su plakala, trčkaranja po hodnicima nije bilo, majke si ih grčevito držale uz sebe. Restoran i bar su bili opsednuti nervoznim ljudima koji su pili više nego obično i pokušavali da urade ono što je najbolje. U jednom si se svi slagali, treba što pre otići odavde, što dalje od ove neizvesnosti. Kao da niko nije hteo da ostane na planini.
Spasilačka služba je celo popodne tražila skijaše. Vratili su se umorni, mokri, ali pognute glave. Dvoje mladih kao da je u zemlju propalo. Nikakav trag, nikakav nagoveštaj šta se moglo dogoditi. Jednostavno, samo su nestali. Otišli su na skijanje, nisu se odvajali od grupe ni jedan sekund....i nije ih bilo ....
Noć se spuštala. Na planini u to godišnje doba već u 16h je potpun mrak. Svetla su zlokobno obasjavala puste staze. Nikog nije bilo napolju. Nekako su se formirale grupice, tu se šaputalo, neki put bi neko prsnuo u smeh, ali sve bi odmah utihnulo kao da su se bojali da ne izazovu neku nesreću.
Dugi hodnici u hotelu su zvrljili prazni, niko se nije zadržavao, a ako je i hteo da krene negde, zvalo se društvo.
Neki put je to bilo i komično. Neki rmpalija, zvao bi kakvog žgoljavka da ga čuva dok je išao ka svojoj sobi, nije bilo važno ko je to, samo da nisi sam. Kad bi ušli u sigurnost sobe, zaključavali bi vrata, jedna žena je podmetnula stolicu na vrata, ova se zaglavila pa posle nije mogla da izadje, druga koja je sobu imala sa velikom terasom, spavala je na pomoćnom ležaju, a u krevet naslagala jastuke da imitiraju ljudsko telo.
Neko je iskoristio gužvu, pa je kod mlade ženice koja se sama odmarala, uvalio neki znojavi ćelavko, koji joj se do tada nedelju dana uzalud udvarao, sad je ona njega molila da prespava u njenoj sobi, a on se, mangup, još kao premišljao , imao je više ponuda.
Ja sam pobegla u svoj novopronadjen virtualni, ili kako sam ga zvala, papirnati svet.
Pesnik Sale mi je slao pesme, fantazirao o nekom putu, pevao o nekoj svojoj napuštenoj ljubavi, javio se i Bahus, i mnogi s kojima sam površno kontaktirala, ali sve je to bilo nekako daleko.
Stiv mi je bio simpatičan, spremao se na skijanje, možda ćemo se upoznati kad dodje na planinu. Odgovorila sam mu da se spremamo da odemo, a na to me on nagovorio da kad već idemo dodjemo na Zlatibor gde možda nisu tako lepi skijaški tereni, ali je zabava mnogo bolja, ima milion kafića, muzike svake vrste, i zabave kakve se samo može poželeti. Turistički radnici se trude da boravak bude prijatan, ma ne prijatan, nezaboravan. Obećao mi je ako samo dodjem sa društvom da će me voditi i sve mi pokazati. Mamio me je malom pijacom na kojoj se mogu kupiti rukotvorine iz Sirogojna, specijaliteti za jelo iz tog kraja, pršute, sir, kajmak, lekoviti med...i stotinu drugih djakonija.Već sam mislila šta bih sve mogla da kupim, možda neku jaknu sa motivima iz tog kraja. Kako sam bila veliki gurman radovala sam se onoj čuvenoj užičkoj pršuti, a tek kajmak. Poneću i kući malo za poklon prijateljima, ili još bolje napraviću žurku, a na njoj servirati sve same djakonije sa Zlatibora. Nisam još ni otišla, a već sam imala stotinu planova . Uvek sam takva, ne spadam u one što razmišljaju, kao da me uvek nosi neka bujica.
Sve je to bilo primamljivo, kad sam to ispričala svom društvu, odmah su se složili da već sutradan otputujemo. Naravno o tome sam pričala i Bahusu, i Saletu, svima sa kojima se dopisivala te večeri. Očito opreznost mi nije bila jača strana, malo previše sam verovala ljudima. Stiv se obradovao kad je čuo da će postati od papirnatog prijatelja, živ. Smešna nam je bila ta mala šala, i oboje smo se nadali da ćemo se za nekoliko dana sresti.
Kad su svi već uveliko spavali, dobro zabravljeni iza vrata svojih soba, stala sam pred prozore svoje sobe. Odmakla sam zavesu i gledala dugo, dugo u šumu pokrivenu snegom. Negde bi se neka grana, povijena pored teretom snežnog nanosa, zatresla, sneg bi se srušio, tresak, i grana bi poletela ka nebu, dok neki novi nanos ne pritisne je i obori ka zemlji.
Sećala sam se onog dana.
Zima
Sneg
Pahulje lepršaju
Srela sam ga je na ulazu u park, skoro smo se sudarili. Nemo smo se gledali, trenutak je postao večnost, nagnuo se nad moje lice. Zvezde su mi bile u očima. Pahulje su letele. U momentu kad su nam se usne trebale dotaknuti, samo delić sekunde ranije, ledena pahulja doletela je na moje baršunaste usne, vreo dodir ju je otopio, a njegov poljubac postao je vrela pahulja. Oliver, dotakla sam svoje usne vrškovima prstiju, osećala sam njegov dodir, usne, vlažne, poluotvorene, željne, Oliver, dotakla sam svoje grudi, bolele su, Oliver, spustila sam čelo na hladno prozorsko staklo, ledene šare su me pomilovale po zažarenom obrazu, nema ga, sama sam, sama sa svojom čežnjom, željom, strasti, nikad više...
Nastaviće se
Predmet: test za iskrenost stigao meni, a ja poslala vama:)
U kući ste, a istovremeno se dogodi 5 stvari, koje trebaju vašu pažnju:
1 - Telefon zazvoni
2 - Dijete počne plakati
3 - Neko pokuca na vrata
4 - Upravo ste stavili veš na štrik da se suši, a počela je padati kiša
5 - Voda, koju ste pustili iz slavine, počela je da teče preko umivaonika
Prema kojem rasporedu ćete se rješavati problema?
Zabilježite sebi redoslijed na papir i zatim
kontrolirajte kako donosite važne
odluke.
Stvarno to učinite, REZULTATI SU VRLO
ZANIMLJIVI......
Rezultati su napisani ispod...
Ne gviri:))
Svaki broj predstavlja neki dio vašeg života, a evo što
znači svaki od brojeva:
1 - Telefon - posao
2 - Dijete - porodica
3- Vrata - prijatelji
4 - Veš - novac
5 - Voda - seks
Redoslijed koji ste izbrali predstavlja redoslijed
prioriteta u vasem životu.
Dakle, tko je odlučio prvo zatvoriti vodu? :-)
Barbara 45
Ujutro sam medju prvima došla na doručak, što je vrlo čudno za mene, veliku spavalicu. Miloje je već bio tu, udubljen u neke stihove, mrmljao je : rumenilo, rosa, sneg, nasmešila sam mu se:
-Teško da ćeš naći rosu u snegu
-Možda, ali tako se lepo uklapa, nema veze, ne razumeš ti to, to je pesnička sloboda.
-Ako je i od pesničke slobode, malo je ipak previše. Rosa u snegu. Svašta, možda sam ja previše realna.
Tog trenutka prišao mi je zgodan mladić. Stao je iznad mene, pogledao u gips na mojoj nozi kao da je hteo nešto da kaže. Skoro sam se onesvestila. Nisam mogla da verujem svojim očima. Da li se mašta opet poigrala samnom? Gledala sam ga netremice, širom otvorenih očiju, poluotvorenih usta, njegovo čelo, brada, ramena, ruke, osmeh:
-Olivere... prošaputala sam, jedva
-Ne ja sam Filip, zbunio se sad mladić
-Ja, ja, izvinite, vidim ga u svakom.... pokušala sam da se okrenem i ne gledam ga više, ali moje oči su ga posmatrale, istraživale, to je bio Oliver, kosa malo duža, oči možda nisu imale onaj topli sjaj kojim me je nekad gledao Oliver, ali sve ostalo, način držanja ramena, hod, njegova energična brada... osetila sam želju da ga dodirnem, pomilujem, uspomene su me preplavile, i samo sam zatvorila oči...
Neka čudna užurbanost bila je tog jutra u hotelu. Neko šaputanje... pogledi... nešto čudno se dešavalo. Ljudi su stajali u grupicama medjusobno pričali, a kad bi se neko stran približio, ućutali bi, gledali ispitivački i nešto očekivali. Malo ih je otišlo na stazu, svi su se nešto muvali, pili sokove, nešto iščekivali. Najzad prišao mi je neki čovek, pretstavio se, čula sam samo policija.... Malo mi je bilo dosta policije u zadnje vreme, ali šta je tu je.
-Vi ste videli mladića sinoć zadnji, možete li nešto reći, o tome?
-Mladića? Kog mladića?
-Onog što vas je udario po gipsu, nekoliko gostiju je potvrdilo da ste ga negde poslali.
-Da, zamolila sam ga da mi donese Coca-Colu iz bara.
-Samo to?
-Samo to, nije mi doneo, negde se izgubio.
-Da, negde se izgubio, u tome i jeste problem
-Šta hoćete da kažete?
-Ništa, jeste li ga videli kasnije?
-Ne, nisam, čekala sam ga da se vrati, ali nije, a izgledao je tako simpatičan i uslužan.
-Njega nigde nema. Na noćno skijanje nije došao, drugovi su ga čekali, u sobi ga nema, na doručku se nije pojavio. Nestao je u hotelu.
Stresla sam se, kako je mogao samo da nestane? Miloje je dodao:
-Da, da, i ja sam ga video kako je krenuo ka baru.
Vreme je prolazilo, jurcala sam po po sajtu, ukucavala neka imena i dobro se zabavljala. Nailazila sam na svakakve ljude, papirnate, što ja kažem, a tek njihovi predlozi, pitanja, to je priča za sebe.
-Šta imaš na sebi?
-Pa trenerku, oklevajući otkucala sam
-A ispod nje? Nosiš li gaćice
-Bože, budale, i kvrcnuh ga u vasionu, ali ne ide to baš tako, posle par minuta, evo ga opet
-Ja sam Satir, tražim jednu lutkicu da se poigramo malo.
Kvrc, ode Satir, posle par minuta, evo ga opet.
-Lutkica bi da se igra samnom, ja imam....nisam dalje čitala . Ako ga izbacim opet će doći, gleda, gleda u ekran, dole na samom dnu piše: zabrana pristupa. Kvrc...nema više Satira.
U to pridje Filip sa kafom u ruci. Jednu šoljicu je pružio meni, drugu slikarki. Nekako mi se učinilo da se poznaju, kako je znao kakvu kafu Olja pije, a opet i meni je doneo kafu koju obično pijem, možda samo slučajnost. Postajem paranoična, nije ni čudo, šta se sve dešavalo u zadnje vreme. Možda samo posmatra ljude oko sebe. Koliko sam kafa popila nije ni čudo da svi znaju kakvu volim. Svaki put, kad bih ga pogledala, zbunila sam se, toliko sličnost, ili možda ja samo tražim sličnost, nikad razliku. Od kad ga nema svi mi muskarci liče na Olivera, treba da gledam u čemu su različiti, a ne slični. Filip mi se obratio:
-Šteta što ti tako mlada, zdrava, moraš da sediš, a svi ostali se zabavljaju.
-E, pucam od zdravlja, noga me boli, srce nije u redu, nisam ti ja nizašta. Pravo da ti kažem i ne čeznem za nekom zabavom.
Mislila sam na Olivera, našu ljubav, vezu koja je mogla biti nešto dublje, na ono što smo imali i što smo mogli da imamo. Nisam bila ni na njegovoj sahrani, a kažu da ako ne sahraniš nekog koga toliko voliš, on je zauvek pored tebe, tvog srca, tvojih misli. Ne možeš da ga zaboraviš, ne osećaš da ga nema, jer je u tebi, tvojim mislima.
Olja pogleda Filipa, u tom pridje i Miloje, izmenjaše poglede. Miloje je bio krupan, jak, što bi rekli konju bi rep iščupao, a ovamo po ceo dan blebeće: Mesec, zvezde, povetarac, maj, vaj, avaj, aj, Olja mu se odmah okrete:
-Treba da ostavimo, sirotu Barbaru na miru, da se odmara, treba da prikupi snage za svoje bolesno srce. Ne bi trebalo da piješ ni toliko kafe, draga.
Sledeće jutro počelo je kao i svako prethodno na planini, doručkovali su, pili kafu, sokove, vredniji su već bili na stazi, neki su zabušavali, izgovarajući se na maglu. U dnu restorana , nedaleko od mesta gde sam sedela sa Filipom grupa mladih se šalila, zadirkivala. Udubili su se u neki razgovor i do nas su dopirali samo odlomci i smeh sa udaljenog stola. Volela sam da budem u društvu sa Filipom, neki put sam zamišljala da sam sa Oliverom, a onda bih uvidela da su različiti. Kad bih mogla da ga zavolim bilo bi kao da se Oliver vratio, ali moje srce je bilo od onih koja vole samo jednom. Opet sam obratila pažnju na priče mladih. Momentalno su bili na udaru brat i sestra, blizanci. Šalili su se da možda i nisu blizanci, možda su ih zamenili u bolnici kad ne liče, sigurno nemaju i iste krvne grupe. Kako malo ljudi znaju o sebi, a onda se skoro posvadjaše.Jedan mladić je tvrdio da je on najbolja krvna grupa, nulta, svakom može da da krv, a drugi je tvrdio
-Najbolje je moja krvna grupa ja sa AB negativan, meni svako može da da krv.
Reč po reč, izbi svadja, okretoše se meni, kao sudiji da presudim.
-Slučajno znam, odgovorila sam sakrivši osmeh, Nema opšteg davaoca ili opšteg primaoca, sad svako može da primi samo svoju krvnu grupu, a razočaraću vas i učestalošću vaših krvnih grupa, mi smo na Balkanu, uglavnom je rasprostranjena A+, ti što se toliko praviš važan da možeš da primiš od svakog, varaš se, tvoja krvna grupa je najredje, nekom bi svaka kapljica tvoje krvi zlata vredela.
Filip me je slušao sa zanimanjem
-Dosta znaš o tome, mora da dobro zaradjuješ?
-To se samo kod nas odmah pita kolika su ti primanja, svuda u svetu bi to bilo nepristojno, izbegla sam odgovor, okrenula se svom lap-topu i time presekla svaku dalju diskusiju.
-Da, da, novac, uvek taj prokleti novac.
Nisam ga vise nije slušala
-Ja sam Stiv. Šta ima novo?
Neko vreme sam pričala sa njim o utiscima na planini, vremenu, gostima, i nekim zanimljivim dogadjajima, a onda sam prešla na drugu osobu.To mi se dopadalo kod Stiva, pitao me je uvek šta radim, ko je pored mene, kako se zabavljam. Imala sam utisak da ga sve o meni zanima. Bio je tu i neki Bahus koji mi je objašnjavao prednost alkoholisanog stanja nad treznim, nudeći da dodje iz Australije da zajedno popijemo čašu vina. Ljudi su nudili svašta, pitali stvari koje se ne pitaju ni najbliže prijatelje, ko zna kakve su odgovore i očekivali, posle nekog vremena opet sam se vratila Stivu. On je tačno pogadjao šta mi se dopada šta ne, imala sam utisak da sam našla srodnu dušu, odmah je pogodio da sam izgubila nekog bliskog. Bio je pravi papirnati prijatelj, i sve više mi se dopadalo ćaskanje sa njim, Dogovorili smo se da se čujemo, ili bolje reći da se pišemo, ponovo narednog dana, nije bio kao ostali, njega je sve interesovalo, o meni, o gostima, pitao me je kako se zabavljam, jednom reči, sa njim sam mogla da pričam o svemu. Čak ga je interesovao i razgovor koji vodim sa ostalima na planini.
Za to vreme grupa skijaša se spremala da izadje, mahnuli su onima koji su ostali u hotelu i krenuli su na stazu. Dva para očiju su ih netremice posmatrla. Jedan pokaza devojku u zelenom i mladića u cvenom skijaškom odelu.
-Zar dva? Zašto?
-Hitno je, nemamo vremena za reskiranje i traženje, još je i prevoz komplikovan, dobro znaš, ali ti moraš uvek da nešto pitaš.
Dva skijaša se neće vratiti na ručak.
Nastaviće se...
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
