Barbara 18
Rat?
Bombardovanje?
Svemirci?
Šta se dogadja?
Zašto vojnici sa maskama jure na granicu?
Zašto je zabranjeno kretanje?
Sve zemlje se zatvaraju.
Postavljaju se barikade na puteve.
Tajna! Samo koliko dugo? Jutro? Šta će doneti jutro?
Mestašce. Ništa se ne zna i sve. Rano ujutro telefoni su zvonili. Kolegijum. Odmah. Nema zakašnjenja, nema odgadjanja. Za kratko vreme svi su se sakupili, i dežurni i slobodni, i oni koji su tek trebali da dodju na posao i koji su celu noć radili. Svi su se gledali, nemo očima pitali.
-Šta se dešava?
-Da li je neka saobraćajka?
-Šta je to tako važno, da ni jedan lekar nije ostao kao dežuran?
Direktor je sačekao da se svi okupe. Njegova seda kosa bila je malo razbarušena, raščupana, ruke su mu već drhtale, ne od starosti, vest koju je trebao da saopšti bila je teška. Nikad se nije desilo da su baš svi na okupu. Gledao ih je. Na stolu su stajao ogromni žuti koverat i paketić.
-Mi smo na putu za Evropu. Dovoljno je da se samo zatvori put i niko ne može ni ući ni izaći. Ili ćemo uraditi kako treba ili će cela Evropa buknuti.
Nema pitanja, pogledi.
Epidemija! ! !
-Izbila je epidemija, bolest se brzo prenosi, jako je zarazna i ko je dobije teško može preživeti. Detalje još ne znamo, instrukcije su u toj koverti . Stari direktor se nekako plašljivo okrete po sali
-Uspećemo, sigurno ćemo uspeti, daćemo sve od sebe da uspemo.
Oliver se odmah uključio na Internet. Svi su pažljivo pratili podatke, masa zastrašujućih vesti jurila je preteći da ih sve proguta. Cifre pokazuju, može se zaustaviti, ali po koju cenu. Postavio se odmah kao vodja, imao je dar da zna šta treba da se radi u kriznim situacijama. Njegovi podaci su odmah korišteni za dalje planove. Trebalo je odmah da se radi, nema vremena za čekanje i oklevanje, svaki izgubljeni minut može doneti katastrofu. Prvo sve detaljno isplanirati, a onda rano, u zoru krenuti u akciju.
-Potrebna je potpuna vakcinacija stanovništva, kontraindikacije nema. Reče direktor. Pogledasmo se, Oliver podiže pogled ka direktoru
-Kako nema?
Znali smo svi, neke teške bolesti, trudnice, stari, uvek postoje neki ljudi koji ne mogu primiti vakcinu. Posledice? Stari doktor saže glavu. Neko pokuša da napravi šalu, ali to odjeknu šuplje u tišini koja je nastala.
Još jučer je bilo drugačije, kao da su bili na nekoj drugoj planeti. Bila sam na zabavi sa Oliverom, pridružio nam se i Saša koji je po običaju sedeo i kritikovao. Izašao je tokom večeri i vratio se sa široko raširenim zenicama. Samo sam ga pogledala, shvatio je, ponovo je izašao, kad se vratio zenice su mu bile sitne kao čiode. Znala sam, opet se igra kapima za oči, iako dobro zna koliko je to opasno, ponovo ih je stavio da maskira širenje zenica, sigurno opet uzima neku drogu.
Oliver me je pozvao da igram. Bili smo skladan par, razumeli smo se bez reči. Muzika nas je ponela, zagrlio me je i vodio preko parketa. Tela su nam se dotakla u igri, zadrhtala sam i pripila se uz njega. Činilo mi se da lebdim na nekom ružičastom oblaku, sve je nestalo oko mene, samo sam osećala čvrsto telo koje se pripija uz moje ispunjava me ritmom donoseći mi laganu vrtoglavicu. Njegova čvrsta ruka me je držala, naslonila sam glavu na njegovo rame i okretala se uz zvuke neke muzike koja nije imala ni početak ni kraj samo me je nosila, širila telom neku toplinu, žar, i kao vrtlog me okretala. Bila sam opijana bez kapi vina, lagana, lepršava, lebdela sam u njegovim rukama gubeći osećaj za sadašnjost, za prostor, nestajala sam i samo od njegovog dodira činilo mi se da sve, sve sliva u neku vrtoglavicu opijenosti muzike i lebdenja, bez želje da se ikad sve zaustavi i vrati u realnost života .
A danas? Sve je palo u vodu, kao da se nije nikad ni dogodilo. Surova stvarnost je bila izmedju nas. I šta dalje?
Ovo je koverat sa rasporedom sela koje treba da obradimo, ne sme da se niko preskoči, ni jedan zaseok, ni jedna kuća. Misli su mi naglo bile prekinute. Svi su gledali u paketić.
-Barbara, tvoj frižider ima ključ. Stavi ovaj paketić unutra, to su zaštitne ampule. Za najkritičnije slučajeve, za one koji ne mogu da prime vakcinu.
-Koliko ima tih ampula? Upita jedan lekar
-Imamo dvadeset.
-Dvadeset? Dvadeset na hiljade ljudi. Dvadeset ampula koje život znače, kako ih raspodeliti? Kome ih dati?
Nastaviće se
Barbara 17.
Posle dužeg vremena otputovala sam u Grad. Malo sam se bojala, kako će biti prvi put, ali preživela sam, i ja, i svi koji su mi dolazili u susret. Sretno sam vozila svoja nova kola, jurila po celom gradu sastajala se sa prijateljima, izlazila, bilo je kao nekad, ali i potpuno drugačije. Na momente sam opet bila ona vesela, neozbiljna, bezbrižna Barbara, ali se osećala već neka sigurnost u meni, kao da su me Mestašce i posao malo promenili. Trebalo je da ostanem nekoliko dana, ali već drugog dana sam se setila Mestašca, i kao da mi je pomalo nedostajao. Pitali su me da li imam društvo, da li izlazim, da li postoji neko naročit? Na sva pitanja odgovarala neodredjeno, ni sama nisam znala odgovor, a na zadnje sam pomislila na trenutak na Olivera, ali je brzo prešla preko tih misli, kao da se nisam usudjivala ni u mislilma da nešto fantaziram.
Topli dan, dogovor u gradu, i izašla sam da se nadje sa prijateljima. Trebalo je da ih sačekam sa kolima u centru, gde obično nije bilo mesta za parkiranje, samo će uskočiti u kola kod obližnjeg parkića i odjurićemo dalje.Naravno došla sam jedino ja na vreme. Sedela sam u kolima gledajući okolo da ne naidje neko ko će mi naplatiti kaznu što se toliko zadržavam na zabranjenom mestu. Ispred samih kola zaustavio se neki automobil, devojka je otvorila vrata, i veseli mali labrador, istrčao je u parkić. Jurio je nekog goluba koji bi samo prhnuo ispred njegove njuškice i sleteo malo danje, labrador bi opet doskakutao do njega i igra se nastavljala. Dotrčao je do neke devojčice, liznuo je, ona se nasmejala i pružila ruke ka njemu... i trčao je dalje.
Za to vreme, devojka u auto je nešto brljala po svojoj tašni, mladić je dao gas i odjurili su. Sigurno traže mesto za parkiranje, utom se mesto ispred oslobodilo, pogledala sam da li mi prijateljica Nada dolazi, ali nikog nije bilo, i brzo sam uparkirala kola. Okretala sam se malo, naravno, svi kasne, sela sam u obližnji kafić, naručila kafu i gledala kako se mali pas igra. Njegovih gospodara nigde nije bilo.
Najzad je stigla i moja prijateljica, sele smo pričale o svemu i svačemu, ostalih nije bilo, pa smo rešile da i ne idemo dalje. Kad negde smestim kola najsretnija sam da sedim tu, još uvek mi je problem parkiranje, i da bih kola uparkirala trebalo bi mi mesta kao za kamion sa prikolicom.
Pomalo se spustalo veče, već je bilo hladno. Mali pas dotrča do nas, stavi glavicu na šapice i nekako me tužno pogleda.
-Šta ćemo sad?
-Kako šta ćemo, idemo kući.
-Ne, šta ćemo sa psom?
-Da li je to tvoj pas, Barbara?
-Ne, ja nikad nisam imala psa, ko bi ga držao u soliteru, nije ni dozvoljeno sigurno, moji mi ne bi dopustili, a to je i mučenje i za životinju.
-Pa kreći onda, moram još nešto da uradim pre noćne smene.
-Samo ti idi.
Pomilovala sam psića, uzela ga u naručje, i kao neki lopov strpala ga u kola.
-Daćemo oglas u novine, i vratiti te gazdarici, ali bićeš moj nekoliko dana.
Ponosno sam došla kući, donela psa, i očekivala burnu reakciju, ali sve je dobro prošlo.Tata je samo rekao
-Mala labradorka? To su najverniji psi
Imam psa, imam psa, najmanje 2-3 dana, dok se ne javi vlasnik, biće moj.
Dala sam oglase u novine, lepila u parkiću obaveštenje i broj mobilnog, ali osim nekih šaljivdžija niko se nije javio.
Približavao se kraj produžnog vikenda i spremala sam se u Mestašce. Šta sam mogla, pas ide samnom. Svečano smo mu dali ime, naravno Lola, po jednom dragom psu koga je imala moja tetka. Ujutro sam se uspavala posle večeri provedene na splavovima.
Jedan mladić se budio na drugom kraju Grada u isto vreme, sinoć je bio na splavovima, i uspavao se. Mogli su se sresti i navečer, ali nisu, verovatno se nikad ne bi ni sreli da negde neko nije odlučio drugačije.
Telefonski poziv, jedan SMS i svako je odjurio u svom pravcu.
Ručak, pa kafica. I jedna i druga majka ih je požurivala, svaka u svom delu grada.
-Kreni već jednom, znaš da sad brzo padne mrak, a u onoj tvojoj nedodjiji možda i sneg, i što je trebalo uopšte kolima dolaziti po ovakvom vremenu.
Ali ko sluša majke? Mladić je zapalio cigaretu, pa još jednu, devojka je promenila garderobu, pa jos jednom.
Najzad su krenuli, svako svojim kolima, dve nepoznate osobe koje se nikad nisu srele, a išli su istim putem, jednim jedinim.
Što su dalje odmicali od Grada sve je bilo hladnije, zima još nije napustila taj kraj. Vetar. Reka se valja muljava, žuta od padavina, blata i kamenja. Brda kojim se probija gola do zemlje, tek pomalo zimzelenog drveća skriva golotinju planine. Stidljivo se crvenio ponegde ruj, povija ga vetar i čupa zadnje lišće ko zna kako zaostalo.
Hladno je kao da će opet sneg . Pevam u kolima, dobujem prstima po upravljaču. Mladić pali cigaretu, zvižduće. Ispred njega kola, u njima sama devojka. I večita igra počinje.
Pretekao ju je, pa joj smešeći se mahnuo, onda je propusti da ga predje, pa ponovo je pretekne, rukom pokazuje desno, pa gestom da pije.
Odmah sam ga razumela, ali moraće više da se potrudi.
Igra se nastavlja. Mladić rukom pokazuje pet, kod sledeće kafane, četiri. Smejem se i neodredjeno kimam glavom.
Prva pahulja proleće.
Zastoj. Pravi se kolona.
Gde li je sad? Pije mi se kafa, a izgledalo bi kao da je slučajno, viša sila. Zaustavljam se kod prve kafane. Naravno tamo je i on.
On nije bio takav, zašto je tog dana gledajući je u kožnim pantalonama sa visokim potpeticama rekao: Moj broj, to samo on zna. Sledeće je bilo: ti si sigurno moja krvna grupa. Prešla sam se, to nije neki mladić sa kojim bih popila kafu, sigurno jedan od onih Kazanova koji misle da su sve devojke guske koje čekaju samo njega. Prešao se ovaj put, nema kafice, idem dalje.
A on se već pokajao:
-Ako budem pre tebe u trećoj kafani odavde, popićemo kafu, oprostićeš mi i dajem ti fore, popušenu cigaretu.
Pa dobro i ja sam od krvi i mesa, mladić mi se dopada, nasmešila sam se i klimnula glavom.
I krenusmo. Ja polako, pila mi se ta kafa, mladić kao da vozi formulu. Jedna kafana, druga, krivina, i tragovi u snegu, ravni, pravo u reku. Kočim. Led. Kola mi se okreću, klize ka reci, panika me hvata, ali ipak se zaustavljaju na samoj ivici puta, tamo nema leda, zemlja ih je zakočila, izlećem iz njih, trčim, na samoj ivici nagnuta nad reku, kola mladića klize u mutnu vodu. Mladić preko volana. Gore na putu zaustavljaju se kola. Da li će stići na vreme? Kola sve više klize ka reci. Nemam snage da pomerim mladića, a kamoli da ga izvučem. Ja sam svemu kriva, šta mi je trebala ta jurnjava po ovakvom vremenu? Delići sekunde odlučuju, penjem se na zadnji deo kola i poležem po njima. Možda ih moja težina zaustavi da se ne survaju u reku.... i osećam kako klizi u vodu. Zatvaram oči, grčevito se držim za kola .....čini mi se da je večnost prošla i ruke...ruke koje me grabe, izvlače mladića mene, tresak i kola se gube u nabujaloj reci.
Drhtavica mi trese telo, mladić leži u nesvesti, mokar, bled, ali živ. Brzo okrećem broj Bolnice u Mestašcu, nije daleko
-Barbara ovde, imala sam saobraćajku, mladić je povredjen, hitno dodjite sa sanitetom. Ne, samo jedan je povredjen. Ja sam dobro.
Čini mi se da sam još držala mobilni i zahvaljivala se nebesima što sam u kraju koji je bio dostupan za vezu, a već se čula sirena saniteta. Sve se odigralo u sekundi, mladiću su imobilisali nogu, stavili ga u sanitetska kola i odjurili. Ja sam ostala sama na pustom putu, u noći koja se spuštala ne usudjujući se ni da pogledam svoja kola, a ne da sednem za volan. Drhtala sam kao u nekoj groznici, strašne slike su mi promicale pred očima. Samo sam stajala, gledala u mutnu reku, i mislila šta se moglo sve da dogodi, a onda se čuo tih poziv
-Barbara...
Kraj mojih kola stajao je Oliver. Ništa više nije rekao, u očima sam mu videla strah za ono što se moglo da dogodi, brigu, strepnju, i još nešto, ali nisam imala vremena da razmišljam, poletela sam mu u ispružene ruke. Čvrsto sam ga zagrlila i činilo mi se da tonem u neku sigurnost, izvesnost, u nešto što sam samo priželjkivla, a nisam osetila nikad.Grčevito sam se držala za njega, crpla neku snagu iz njegovog tela, i postepeno drhtanje, panika, strah, nestajao je. Ništa nismo govorili, samo smo stajali tu, na obali reke, i dok se mrak sve više spuštao, oko nas kao da se radjala nova zora. Mislila sam da mi se sad više ništa ne može dogoditi loše, u sigurnosti Oliverovog zagljaja bila sam najjača na svetu.
Polako smo krenuli ka kolima, Oliver je seo za volan, i krenuli smo napred, u Mestašce, u toplotu doma.
Iznenada je Oliver usporio, parkirao kola pored puta.
-Nešto nije u redu, pogledaću, sigurno se nešto otkačilo, grebe...
-Vozi dalje, počela sam da se smejem, sa zadnjeg sedišta izvukla se glava Lole, malo se nakrivila i pogledala u Olivera. Liznula je njegovu ispruženu ruku i prijateljstvo je sklopljeno.
Krenuli smo u Mestašce, sigurni da nas čekaju divni dani.
Dok smo mirno putovali nešto se dogadjalo. Od prvog čoveka u zemlji do zadnjeg belog mantila svi su probudjeni. Svi su obavešteni da se hitno jave na svoja radna mesta. Ne postoje ni odmori, ni slobodni dani, ni bilo kakav izgovor da se ne ko ne pojavi.
Nastaviće se
Inspirisano komentarom Mire kuglof
Bilo je to na brdovitom Balkanu.
Tebalo je da završim spremanje knedli sa šljivama.
Gomilica pripremljenog krompira mi se učinila malom, pa sam dodala još. To još je bilo kolika je šerpa, a šerpa kao za iskuvavanje veša.
Dalje je išlo lako, natrpala sam jaja, brašna i brljala po tome, sve se zalepilo na prste i dlanove. Prstenje sam, srećom skinula, inače bi bile knedle garnirane.
Zastala sam, ide li tu mleko ili ne???
Uzela sam mleko, ispitivački ga pogledala da se konsultujemo. Mleko je ćutalo. Nagla sam kesu sa mlekom, malo mleka nikad ne škodi.
Biti il ne biti???
Koliko je to malo?
Frknula sam mleko, ono se izmaklo i sve tresnulo u masu krompira i brašna, bar da se po podu prosulo.
Nema veze, sad ću to da sredim. Dodavala sam brašno, pa dodavala, pa išla tri puta u špaijz po još. Masa je rasla i rasla, jedva se na kraju nekako sve steglo.
Novi problem.
One šljivice, brat, bratu pola kile samo su me potsmešljivo gledale. Juriš pešadija, trk po novu količinu u prodavnicu. Tamo šljive kao lubenice, a cena kao da su dijamanti.
Da ne davim, knedle nisu bile loše, po ukusu. Jeo ih je ceo soliter, dobili su po dve tri veličine fudbalske lopte, i po jednu malečku...
Kad sledeći put budem nešto slično pravila, pozvaću sve blogere, a biće i za još dva tri sajta...
Što reče Domaćica
Prijatno...
Barbara 16
Zima je polako gubila na snazi, možda sam se i navikla, ali više nisam imala onaj osećaj leda u sebi. Mestašce je bilo malo, ali se stalno negde išlo, obilazili su se bolesnici ili se zabavljalo, okolina je bila prava istoriska riznica, sve sam želela da vidim. Pomalo mi je bilo teško da čekam da me neko prebaci do mesta gde sam htela da idem. U glavi mi se polako okretala ideja o kolima. Kako bi bilo da učim da vozim, a posle ću već videti. Naravno sve se odmah zna u Mestašcu i mnogi su se ponudili da me podučavaju. Oliver mi je rekao:
-Ako stvarno želiš da naučiš kako treba, idi u školu kod profesionalca, a posle možeš da vežbaš sa kim hoćeš.
Mislila sam da je Oliver u pravu i upisala sam se u školu. Nije bilo tako lako kao što sam prvog trenutka mislila. Za svoj prvi čas sam bila više nego uzbudjena. Cele noći nisam spavala. Sutra, sutra ću sesti u kola, pojuriću drumovima, ceo svet će biti moj. Zamišljala sam kako drveće, u mojoj ludoj vožnji, počinje da liči na tarabu, a ja sa vetrom u kosi u nekom otvorenom kadilaku dajem gas.
Malo je drugačije bilo na javi.
Uzdrhtala u najnovijoj kožnoj suknjici, pojavila sam se na poligonu. Dobro sam pazila da uskladim boje bluzice i šala sa ostalim detaljima....što bi rekli baš sam se skockala.
-Zar, ti, ženska glavo, nemaš farmerke? prodra se moj instruktor, ne nije onaj princ iz snova, nego neki namrgodjeni brkajlija.
I onda je sve počelo...ovo je kuplung, ovo je gas, kočnica, ovde pritisni... ovde povuci... pričao je i pričao... a ja ? Ja sam samo slušala, na jedno je uvo ulazilo, na drugo izlazilo. Znam da je lako, koliko sam se puta samo vozila u kolima sa mamom i tatom, sa prijateljima, sa.... kao da je to važno. Muzike nije bilo u ovim neuglednim kolima, raspadnutih vrata, naprsle šoferšajbne, izlizanih guma, nešto je lupkalo pozadi... Toliko o kadilaku iz snova.
-Počinjemo iz druge brzine, prva nešto ne hvata-ništa mi to nije značilo.
Okret ključem... za divno čudo motor radi. Ko je to uradio? Ja ili instruktor, pojma nemam.
Sad ćemo pojuriti.
Kr..kr...kr... ne mrdamo, on nešto psuje, pominje celu familiju... ja čekam, čeprka nešto, tamo napred, za to vreme sam popravila šminku.
Probaj sad ti, lagano pusti kvačilo.
-Šta da radim?
Okretoh se ja ka njemu, sklonih nogu sa nečega tamo dole... ijaao, kad ti kola skočiše, kad počeše da se propinju,... da se tresu... kao bik na koridi... i tako iz nekoliko pokušaja, kretoh ja ipak. Nešto mi kosa ne viori na vetru, onom mom instruktoru se načisto digla na glavi, ali jurimo, sigurno 5 km na sat. Ja vrištim... pa ja vozim. Predjosmo tako jedno dvadeset metra, uz milion upozorenja: gledaj retrovizor, pazi levo, to ti slepi ugao ( šta li mu je to?) i još koješta.
Na sledećem času sam se pojavila u farmerkama, srećom. Počelo je pritisni nogom kočnicu, sad kuplung, ovamo nogu, onamo ruku, sad... ne znam šta sam uradila, sve sam slušala, ali jednog trenutka mi se noge našle prekrštene ispod volana, i nikako nisam mogla nazad da ih izvučem, i gurnem nogu na neku šipkicu što je on zahtevao. Šta mogu, noge su mi dugačke, sigurno nisu za ova kola.
Poludeo je.... urlao je da nikad nije tako nešto video... znala sam da sam pogrešila što sam obukla cipele sa buvljaka, ali mislila sam da se slažu sa šalom....
Izleteo je iz kola, dreknuo da je čas završen, i da će mi naći ženu instruktora.
Ne znam šta mu bi, a sve sam ga slušala. Bilo kako bilo, ja sam relativno brzo savladala tu veštinu, i položila ispit. Samo polaganje je bilo priča za sebe, kako su testovi na latinici, a polagali su neki koji su znali samo ćirilicu, pa su prvo učili slova, molila sam se samo da se ne izbrukam i ne padnem na testovoma.... nisam, ali učila sam više nego za diplomski....
Kasnije, mnogo kasnije, kad sam već uveliko vozila kola, srela sam svog instruktora, čak je jednom bio primoran da sedne u kola koja sam ja vozila, uhvatio se grčevito za ivice sedišta, vezao se svim kajševima, i nešto mrmljao u bradu, verovatno molitve. Vozila sam kako sam vozila, i kad je izašao, ponosno je rekao,
-Vidi se moj učenik, odmah sam znao da si izuzetak od ženskog roda, ja sam ti dao temelj vozačkog znanja. A, ideš li u Grad kolima?
-Naravno, kako bih drugačije?
-Mnogi ostavljaju kola na ulazu u Grad, a dalji idu taksijem.
-Ne zaboravite, ja sam bila vaš učenik, a to je nešto što nemaju svi.
Nasmejao se i zapretio mi prstom....
Nastaviće se...
Barbara 15.
Tog dana je bilo više posla nego obično, bila sam umorna i jedva čekala da sve završim i da odem kući, za vikend sam se spremala da otputujem u Grad, da obidjem staro društvo, a imala sam milon sitničica da još obavim. Na redu su bili rastvori za iduću nedelju, pipav, spor posao. Ja sam bila izrazito brza, šta god je radim to je u sekundi gotovo, kad sedim, sedim, kad radim, radim. To se odnosilo na sve osim na pravljenje rastvora. Znala sam satima da merim, polako, lagano, ne u gram, u stote delove grama, strpljivo, nikad mi ruka nije zadrhtala niti sam požurila. Kad sam radila u laboratoriji vreme je stajalo. Tada sam potpuno druga osoba.
I danas ...Haos! Zovu iz obližnje bolnice, odelenje trasfuzije. Hiruško odelenje ostalo bez krvi. Ima krvi, nije da nema, tamo ljudi nesebično daju krv i za svoje prijatelje, rodjake, i za ono, za svaki slučaj. Ima krvi, ali nešto nije u redu. Sve krvne grupe su nulte, to je nemoguće, nulta grupa je druga po učestalosti na našem terenu, a uglavnom je A+. A+ krvne grupe ima vise od 60% ljudi na našem području, skoro nemoguće je da su sve odredjene krvne grupe nulte.
Sela sam u kola, zavija sirena , bolnička kola jure ulicama malog grada, sklanja se narod, a ja u panici. Šta da radim? To nismo učili, nikad nisam radila do tada u transfuziološkoj laboratoriji. Onaj osećaj da svi u meni očekuju spas, a ja ne znam ništa... Kad smo polazili srela sam Sašu
-Gledaj da ne zabrljaš nešto, po običaju, doviknuo je.
-Kada sam ja nešto pogrešila na poslu, zabrljala kako kaže? Htela sam da ga pitam, ali sanitetska kola su već odjurila
Laboratorija
Presvlačenje
Mantil. Kosa ispod marame.
Sve izgleda kao u svemirskom brodu. Gde je greška? Ima li uopste greške?
-Ko je siguran u svoju krvnu grupu? Samo da proverimo da li je greška, pitam ja.
Neće, ili ne zna niko. Ja znam, ali ne volim da vadim krv, bojim se igle. Ma koje bojim, padam u nesvest čim mi se približe sa onom igletinom.Pre nekoliko dana sam se posekla, šale radi, ti isti ljudi su mi odredili krvnu grupu. Svi gledaju u mene, a ja vrtim pramen kose rukom i gledam u zemlju. I dok se ja predomišljam kao seoska mlada, poziv sa hirurgije:
Krv ....cito-hitno....A+...dve boce....
Šta sam mogla, stegoh srce, stisnuh se kao dve pare u džepu pružih ruku, a vene kao konopci, izvadi Rade krv, a ja dobih još i šamar da ne padnem u nesvest.
Svi čekaju, ubrzano radimo. Nulta krvna grupa. Ne valja, ja sam A+. Sa hirurgije zovu. Pacijent na stolu. Ljuta ja na fakultet i na diplomu i na onog ko mi ju je dao. Da krenem, pa šta bude. Izbacismo sve iz laboratorije.
Vaga.
Rastvor, po rastvor, sve ispočetka. Polako, precizno, na četvrtu decimalu. Ovo nije igra. Sad supstancu rastvoriti u normalnom sudu. Polako kap po kap. Jedna kap manje nije dobro, jedna kap više uzludan posao, sve iz početka. Sat kuca. Pacijent čeka. Polako, jedna kap pa mućkanje, opet jedna kap, u nedogled, sat kuca, jedna kap, mućkanje, da se rastvori. Čini mi se da sati prolaze.
Gotovo.
Prva krv A+, druga A+, sledeća....trči bolnicar na hirurgiju, nema više provere, radimo dalje. Sve je u redu. Našli smo grešku, opustila sam se i pogledala u nebo, a ono plavo, plavo, sunce blista, presijava se sneg i kao da je vatromet sunčevog spektra zahvatio i mene.
Nastaviće se
Problemi...problemi...
Rešila ja da gostujem na nekom sajtu. Rešila, ali odmah problemčić. Ne biste verovali, ali tamo već učantrana neka AnaM, a to nisam ja, i odmah me šutnulo.
E, nećeš, kažem ja.
Udarim AnaM1, ko velim moram da budem ja broj 1. Šipak, neće me opet.
Sad nastaje ta problemčina. Izabrati nik koji liči na mene. Nijedan nije baš, baš ja... nekako ne liči na mene...Razmišljala sam da okrenem, ispade ManA, to mi se uopšte ne dopada, kakva sad mane da još prikačim, dosta mi je ovih što imam.
Ako nekoima ideju, neka mi javi, inače ću duplo da davim na ovom blogu, pa vi vidite.
Barbara 14.
Brzo je život pošao svojim tokom.
Lako sam se uklopila u novu sredinu. Videla sam da nije sve onako kako sam zamišljala. Neprijatni su mi bili i susreti sa Sašom. Kad je video da se na njegova udvaranja ne osvrćem, govorio je da sam dosadna, nekomunikativna, i da se neću dugo zadržati u Mestašcu.Ovde sam došla samo dok ne nadjem nešto bolje, i sigurno ću se brzo da se vratim odakle sam i došla. Ustvari govorio je ono što je mislio za sebe. Niko tome nije ni pridavao previše značaja, pa me je ubrzo ostavio na miru.
Vratio se u svoje mesto iz porodičnih razloga, majka mu je bila bolesna, a kao jedinac bio joj je jedina uteha i pomoć. Nije mogao u Gradu da živi bez posla, a u Mestašcu su ga dočekali sa fanfarama. Iako su ga smatrali za poluboga, mrzeo je tu selendru kako je govorio, iz koje je potekao. Tu će biti samo privremeno, dok se ne oslobodi mesto koje očekuje u Gradu. Odmah je tražio specijalizaciju, ali nije mogao da dobije potvrdu sa svog fakulteta zbog slabog proseka.Za razliku od Olivera koji je slučajno došao tu da živi i nije imao nikakvih problema sa mestom boravka Saša je stalno maštao da ode u veliki grad. Govorio je da samo u velikom gradu postoji život, sve ostalo je samo životarenje. Čak i kad živiš tako, to može biti samo privremeno, i otskočna daska za dalje. Kad neko živi u Gradu, njegov život je ispunjen, ne treba mu ništa više. Sve će da uradi samo da ne završi u Mestašcu.
Saša, Barbara i Oliver. Tri lika, živela su zajedno jedno vreme u Gradu nesvesni jedan drugog, sad u Mestašcu. Tri lika, tri sudbine. Da li će se njihove sudbine ispreplesti? Da li će se umešati jedan drugom u živote, promeniti ih na bolje ili gore? Ili će, možda živeti jedno vreme jedan pored drugog, a onda opet krenuti svaki na svoju stranu? Ko bi to znao?
Razlikovali su se.
Saša je voleo da pije, po svoj prilici ni beli prašak mu nije bio stran, ali to javno nije nikad priznao niti se znalo. U javnosti se zgražavao kad bi neko i cigaretu upalio, a u osami svog doma....
Te noći je bio dežuran u bolnici i spavao je. Sestra ga je budila
-Doktore, imamo hitan slučaj, ustanite.
Okrenuo se samo na drugu stranu, te večeri je suviše popio.
-Kasnije, neka sačeka, nastavio je da spava.
Sestra je ponovo došla
-Doktore, hitno je , mladiću je sve gore, krvari.
Saša je nešto je nerazumljivo promrljao u polusnu i dalje je spavao.
-Doktore, dolazite, muška gruba ruka šofera, diže ga iz kreveta.
Polako se spremao kao da ima sve vreme ovog sveta. Za to vreme, povredjeni mladić je krvario, kad je najzad stigao lekar, mogao je da konstatuje samo smrt.
Kasnije Saša je pokušao da optuži sestru za nemar, kao nije dobro procenila situaciju, nije ga zvala na vreme, malo se o tome pričalo, neko je govorio i o tužbi koja će biti podignuta, ali malo mesto čuva svoje ljude, sve je ubrzo palo u zaborav, mladić nije bio iz Mestašca, i Saša je prošao nekažnjeno.
Jednog jutra na hiruškom odelenju vizitu je vodio Saša, Oliver je bio slobodan posle noćnog dežurstva. Sve je bilo nekako haotično kad je on vodio vizitu, ili bi neko zaboravio kartone, ili nisu stigli rezultati nekih pretraga, ili neko nije došao na vreme.
Saša je prišao jednom krevetu, pogledao pacijentkinju koja je imala bolove neodredjene u predelu stomaka, i samo rekao sestri
-Spremite je za hitnu operaciju, odmah posle vizite.
-Ne, ne može, to je pogrešna diagnoza, ona je dijabetičar, umešala sam se , kao i uvek ne razmišlajući.
-Molim? Kako se usudjuješ da se mešaš u moje odluke? Ko si uopšte ti?
-Ali sigurno znam, ona je stari pacijent, ovo je dijabetična koma, nije ileus, proveri laboratoriju.
Saša nije mogao dalje, suviše je ljudi čulo njihov razgovor. Hladan pogled, mirno sam ga gledala, savest mi je bila čista, nisam htela da se povučem, stekla sam neprijatelja. A neprijatelj u malom mestu….Bolje da sam odmah spakovala kofere i otišla. Saša mi je kasnije nasamo rekao
-Samo ćurka kao ti može da misli da je važnije spašavanje života te babe, od dovodjenja u pitanje mog dobrog glasa kao dijagnostičara.
Oliver je bio drugačiji, on nije znao za noć ili praznik, kad god bi ga pozvali odazivao se i pregledao pacijenta. Vidjali su ga da posle radnog vremena kolima ide u planinu, a gde nije bilo puta, išao je na konju ili pešice. Nije voleo da se o tome priča, samo bi mahnuo rukom i rekao da sve ide u rok službe. Bio je visok, toplih smedjih očiju, večito raspoložen za šalu ili neku vragoliju. U slobodnim časovima je slikao, ali tome nije pridavao neki veći značaj, sve što je radio smartrao je kao da je normalnim i ničem što se treba previše diviti. Imao je i on mana, kao svaki čovek, ali ako bi mu neko bio poveren, taj je mogao da bude siguran da će Oliver da uradi sve što mu je u moći.
Nastaviće se...
Barbara 13
Otišla sam u stan. Bio je kao iz bajke, na prozoru je zima išarala predivne bele cvetove, samo sam trčala i otvarala vrata. Ali polako zima se ušuljala pored mojeg oduševljenja, počele su da mi se hlade ruke, cupkala sam nogama, okretala se i nisam imala gde da spustim ni torbu. Ipak sam možda malo nepromišljeno pozvala goste. Šta sad da radim? Ne poznajem te ljude, ne znam ni gde stanuju ni kako da odgodim poziv. Vrtela sam se u krug. Došlo mi je da pobegnem u svoju hotelsku sobu, pokrijem se preko glave i plačem. Nikog nisam poznavala, nisam ni znala gde mogu nešto da kupim, bilo je hladno, nisam imala novaca. U tom užasnom trenutku, začula se neka lupa na vratima.
-Napred, otvoreno je!
Lupa se nastavila, neko je nešto vukao, gurao, spuštao uz tresak na pod. Otvorila sam vrata. Pred njima je stajao neki radnik, nasmejan sa kapom u ruci, a iza njega gomila stvari, neke kutije, čudo čitavo.
-Poslao nas doktor, daj ključeve od podruma, i gde da ovo unesemo?
Samo sam treptala, peć, prava, pravcata peć, drva, ugalj, to nisam videla još iz poslednjeg filma o divljem zapadu.
-Ovo ti je kutija za ugalj, tu ćeš da staviš drva, a sad ćemo da namestimo i sulundare. Nisam znala šta to znači, šta će to da namesti, koji ih je doktor poslao, ali ništa nije bilo važno, delovalo je da će biti toplo.
Dok su nameštali tu kraljicu peći, pokazivali mi kako se pali vatra, loži, dodaje ugalj, ja sam mislila da više ništa ne može da mi bude teško. Otišli su ponovo negde, onaj mali je vukao neku ćebad, sto, dve stolice, neki ćup, nisam pomagala, samo sam držala ruke ispred peći i vraćala se u život.
-Hajde dečaci, šta ste se ukipili, začuo se energičan glas Olivera
-Da li je sad bolje?
Samo sam kimala glavom, a on je iz neke torbe vadio sokove, neku narezanu pršutu, pogaču, neku bocu pića, i sve to redjao po novom stolu.
-Odakle sve to?
-Donela maca, kako odakle? Vidiš li da su ljudi doneli.?
-Vidim, ali kako?
-To ćemo posle, sad sredi ovo da liči na kuću, i dobaci mi neke salvete koje su imitirale stolnjak, stavi neke plastične čaše na sto, odnekud se stvori i džezva i šoljice za kafu, šećer, kafa, prava kuća, odjednom je sve izgledalo prijatno, toplo, intimno.
Sto i stolice sam kupio, ako ti se ne dopadaju možeš sutra da vratiš, peć sam uzeo na veresiju, kao i pola tone uglja, a drva su otpaci iz drvare, kad potrošiš, javi se za još.
-Šta sad nije u redu, kakve su to suze?
-Moj prvi stan, prvi sasvim moj, a čaše plastične.
-Žene! samo reče i negde nestade. Za pet minuta se vratio sa gomilom staklenih čaša i dve kristalne.
-Evo ti za prvo nazdravljanje, ali da ih razbiješ, smejao se Oliver
-Ja nemam novaca.
-A gde misliš da spavaš noćas?
-Ne znam, mislila sam...
-Ništa ti nisi mislila, da si nešto mislila ne bi sad bila u buli. Kako nemaš novaca, nisi ponela?
-Nemam.
-Koliko ja znam dobila si stipendiju, razliku, pre mesec dana, mogla si da sačuvaš za prve dane ovde, a ne da sve potrošiš na neke firmirane krpice.
-Šta te briga, šta sam uradila sa novcem, nisam se kockala, vratila sam dugove.
Nisam htela da mu kažem da sam deo novca dala Nadi, koja je opet dala Saši jer mu je hitno trebao, sad mi je jasno zašto, morao se vratiti u Mestašce, ko zna iz kog razloga. Drugi deo, bio je u pravu, spiskala sam na neke krpice bez kojih nisam mogla da živim. Ne bi me shvatio. Krpice su za ženu važnije od hrane. Jedva sam čekala prvu platu pa da kupim sve one ludosti koje sam videla u izlogu. Sad kad radim, kad ću imati svoju platu, neće više da bude ograničenja, kupovaću sve, sve što vidim. Nema više prebrojavanja, čekanja na džeparac, ne sad ću moći sve.
-Sa novcem očito umeš, ali pripazi se, nije to ovde kao u velikom gradu, ne jede se sve što leti.
Mogla sam da ga zadavim, ali sam ćutala, pomogao mi je, ne bi bilo u redu da ga još napadam. Samo ti pričaj, mislila sam, jedva sam čekala da mu vidim ledja. Stalno me nešto kritikuje, ne da mi da sama odlučujem i misli da zna više od mene. Sama sam doputovala, dobila stan, sama ću i ostalo da sredim, ne treba mi tutor na smom početku života. Muškarci su nekad tako dosadni kad izigravaju zaštitnike. Kao da ne mogu sama? Svašta.
-Ajde polazi, opet je nešto naredjivao
Po prirodi sam inažjija, kad neko nešto naredi, baš to neću da uradim, ali sa Oliverom nije imalo šanse da ga ne poslušam, on nije pitao, samo je krenuo i ne gledajući da li idem za njim, kod njega se podrazumevalo da kad nekom nešto kaže, taj to i uradi.
-Gde ćemo?
-Pa gde reče da ćeš da spavaš? Na lusteru? Uzgred, ni luster nemaš.
-Šta će mi luster, već pomalo ljuto frknuh na njega.
-Idemo u prodavnicu nameštaja da uzmeš neki kauč na kredit.
-Na kredit? Ja ovde nikog ne poznajem, ko će da mi potpiše, nemam ni za učešće, ni žirante.
-Što si ti neka dosada od devojke, rekoh li ti ja, polazi. Kakvi potpisi, žiranti, ja sam rekao da ti treba kauč i da ćeš doći da izabereš, da radiš ovde i da onda moraš negde da spavaš.
-A pare?
-Opet ti, gde si ti živela do sada?
-U Gradu.
-Vidi se, tamo niko ni sebi ne veruje, Rekao sam da ćeš početi otplaćivati kauč na proleće kad malo staneš na noge.
I krenuli smo, krenuli i stigli, prodavnica nameštaje je bila u dva metra dalje. Kad sam ušla u nju, odmah sam ugledala jedan trosed, nisam se mogla da se pomerim od njega. Oliver me je gurao,
-Hajde, pogledaj malo, šta ti se dopada?
-Ovaj i nijedan drugi.
-Znači ovaj, nasmeja se Oliver, braon trosed sa zlatnom prugom, imate li još koji?
Prodavac odmahnu glavom
-Taj je jedini.
-Hajde momci prenesite ga začas da se namesti do doveče, da nam se gradjanka ne smrzne prve noći u Mestašcu.
-Ali, doktore, to je za….
-Pssss, čujes li ti šta ja kažem? Šta je sad Barbara?
-Ove police.
-Dobro to stvarno može da sačeka bolje dane, police za cipele, pa koliko imaš uopšte pari cipela.
-Sve tri mi trebaju, vukla sam Olivera za rukav, već sigurna da je on svemoguć i da što god poželim može da učini, pa bolje da požurim dok se ne probudim iz tog sna.
-Ooooo, ženska glavo, šta me snadje sa tobom, gde te videh na stanici, lakši bi mi bio život da sam otišao sinoć kod umirućeg bolesnika, nego što se natežem sa tobom. Police kažeš. Da mi je znati šta će ti tolike police za cipele.
-Olivere, umreću ako ih ne kupim, pitaj molim te, već sigurnija počela sam da ga ubedjujem.
-Dobro, jeli, dečko trebaju mi ove rashodovane police, možeš li da mi prodaš?
-Šta će ti to, doktore? To smo spremili za potpalu. Otpad.
Oliver ništa ne odgovori, samo je palcem pokazao na mene.
-Nosi, ništa ne košta.
Sva uzbudjena, počela sam da objašnjavam mladiću
-Treba mi samo čekic, vratiću ga čim napravim regal.
- Šta ćeš da napraviš? Zgranjavao se sad mladić, e, to čudo moram da vidim. Idem ja sa vama u stan, poneću čekić, i vidim da ti trebaju šarke, tako se zovu te kukice što pričaš.
I kretosmo, ja ponosno napred, a oni zamnom, i dva mladića brekčući sa trosedom. Dok su oni nameštali trosed, ja i onaj mladić smo pravili regal. Nije baš bio regal, ali kad sam okrenula jednu dasku okomito, drugu zakucala horizontalno, treću stavila u ugao, pa tu ćup, tamo grančica iz parka, jedna plastična čaša je presvučena mojom maramom je unapredjena u vaznu, druga je dobila jos dve čaše, probušila sam dno i sve obavila svilenim šalom.
Jedan kofer je dobio moju cigansku, široku suknju, prava komoda, na njega je ponosno stao lap-top.
Izgledalo je prilično, prilično, zgodno. Još je nešto važno nedostajalo.
-Šta je sad, poče da se smeje Oliver, vidim da još nešto treba, bolje da ja bežim dok i mene nisi namestila da držim sijalicu, izigravajući ti stonu lampu.
-Ma, nije to, odgovorih ne slušajući ga. Tako je prazno, rekoh zagledajući se u zid.
-Ma, nije nego, ukapira odmah Oliver, da nisi htela i Pikasa na kredit?
Pogledala sam ga najozbiljnije i rekla
-Ne, ali jedan crtež, onako grafit, pa na ovaj zid.
-Može li to da pričeka malo?
-Može, uzdahnuh, može, sačekaće malo duže. Ko zna kad ću ići kući da donesem, ali do tada bih mogla na zid da stavim....
-Nemoj, molim te, posudiću ti nešto dok ne doneseš.
Okrenula sam se oko sebe, bilo je toplo, imalo je sve što je trebao stan da ima, osmehnuh se zadovoljno
-Lepo je.
-Tebe je lako zadovoljiti, gledao je i Oliver po stanu zadovoljno.
Da sve je ličilo na pravi stan, stan u kome bih se mogla osećati ugodno. Nije važno što nije bilo lustera, što nisam imala iz čega da jedem, ni gde da spremim, što je u kupatilu četkica za zube stajala na lavabou, a peškir preko kade. Bio je to pravi, pravcati stan, moj stan. Mislim da sam tog trenutka bila najsretnija na svetu. Nije bilo ni hladno, gosti su ubrzo počeli da pristižu. Kako je tog dana prvi ušao u kuću, mislim da nijednog, jedinog dana nisu prestajali da dolaze. Nisam bila usamljena kako sam se bojala, brzo po mom dolasku, znalo se kod mene se može doći u svako doba i svako, no dobro, skoro svako, biće dobro dočekan.
Nastaviće se...
Barbara 12
Jutro. Prvi dan, na posao.Te noći skoro sam se smrzla, dobro, ne bukvalno, ali malo je nedostajalo. Obukla sam u sred noći preko tople spavaćice pulover, pa još jedan, noge su mi se zaledile. Celu noć sam trpala neka drva u malu pećicu, ali sve je odmah izgorelo. Stavila sam na krevet sve što sam imala, ali je još bilo hladno. Na trenutak sam pomislila na svoju toplu sobu, centralno grejanja, kako je uvek bilo pretoplo, a onda sam kao poslednje, uzela stolicu i stavila i nju preko kreveta. Osećaj težine stolice, davao mi je osećaj neke topline. Kad sam se probudila, videla sam da je voda u čaši na stolu bila zaledjena. Samo sam se stresla, čvrsto stegla zube i krenula da se spremam.
Pošla sam u kupatilo da se istuširam. Skinula se, stala pod tuš, mlaka, više hladna voda bilo je najbolje što sam dobila.To je bilo najbrže tuširanje u mom životu. Obično se dugo tuširam, milujem telo, šamponima i penom, masiram ga, ali ovaj put, to je bilo samo kvašenje tela.
Svratila sam u ledenu salu na doručak, ali je bilo još prerano.
-Mogu li da dobijem kafu?
-Restoran počinje u sedam sa radom.
Šta sam mogla, krenula sam na posao, u bolnicu, kažu sve je blizu. Ako mi je noćas bilo hladno, sad kad pomislim na sve ono što sam natrpala na sebe, ustvari noćas mi je bilo toplo. Ledni vetar me je udario da sam skoro posrnula, krenula sam prema mostu, u nosu su mi se stvorile neke ledene iglice, u grudima sam osetila led. Do proleća se neću ugrejati. Duvao je neki vetar koji nije dao da se toplota stvori oko mene, činilo mi se da nemam uopšte ništa na sebi, vetar je našao put kroz rupice moje bundice, vuneni šal se pripio uz moj vrat, a kapu sam duboko, do očiju navukla na glavu. Virio je samo nos, koji je odmah dobio boju crveno-modru kao kod onih koji se nikad ne trezne.
Zamišljala sam da se za prvi dan obučem svečano, lagani pulover, neku suknju, cipele sa petama. Obukla sam se kao da idem na skijanje, drhtala sam, lice mi je pomodrilo od hladnoće. Tog trenutka mislila sam da nigde na kugli zemaljskoj nije tako hladno. Meni nije hladno, ja sam postala ledenica, a u nosu su mi neke iglice, dah mi se ledi, ne mogu da dišem.Pokretna ledenica, i pitanje koliko ću uošte još da budem pokretna? Možda ću se već u sledećem trenutku zalediti i ostati zalepljena za taj most do leta.
Ulazim u salu gde će biti kolegijum, gde ću se svima pretstaviti. Nikad nisam stigla ovako kasno. Dok sam ulazila videla sam da je sedam prošlo. Nikog nije bilo u Sali. Sigurno sam pogrešila salu.
-Gde ćeš? Ovde je sastanak. Naravno Oliver.
-Nema nikoga.
-Ako sam ja niko, onda si u pravu, a ako nisam, dodji da popijemo kafu.
Vrela kafa dotakla je moje usne, razlila se po mojoj nutrini, počela je da topi nagomilan led u meni. Osećala sam da se vraćam u život. Možda se nisam potpuno zaledila, možda ima nade da se malčice i zagrejem, pre proleća. Oliver me kritički pogleda.
-Sad već ličiš na onu što je sinoć doputovala, mislio sam već da je došla neka slična tebi na sastanak.
Nasmejala sam se, znam da su mi se napravile rupice na obrazima, moj glavni šarm. Posle pola sata, polako su počeli da dolaze ostali. Skoro medju zadnjima, ušao je jedan poznati lik, pogledao po ostalima, rekao jednom lekaru da se pomeri i seo do mene. Saša! Sa jedne strane sedeo je Saša, sa druge Oliver. Odmah su se odmerili preko mene, Oliver se malo namrštio
-Vi se poznajete?
Saša htede da nešto odgovori, ali sam ga ja preduhitrila.
-Da, poznajem Sašu, zabavljao se sa mojom prijateljicom.
Pomalo se prikupiše i ostali. Došao je i direktor. Kolegijum je započeo.
-Prvo ću vam pretstaviti Barbaru, poče direktor, a onda nastaviše sa stručnim delom sastanka.
Redjale su se neke brojke, neki nerazumljivi računi, dugovi, naplate, nisam se nije ni trudila da ih razumem, ima vremena, ući ću i u te probleme. Sad mi je bilo najvažnije da nadjem negde sobu, nisam mogla da ostanem u Motelu, ne bih preživela zimu. Iz daljine dopre do mene ime Barbara, trgla sam se i počela pažljivije da slušam. Direktor je govorio o nekom rodjendanu, poklonima, svi su se smejali, a ja sam mislila kako je ovo prvi rodjendan koji ću dočekati daleko od kuće, prijatelja, sama, bez dragih osoba oko sebe, samo sam na trenutak zažalila što sam baš tad morala doći na posao, a onda sam opet je počela pažljivo da slušam. Direktor je govorio
-Kako imamo slobodan taj stan za mlade stručnjake, a Barbara je u Motelu, ako se slažete ja mislim da joj ove ključeve poklonimo i poželimo sretan rodjendan
Stala sam, slušala, gledala, spustila pogled na ključeve, nisam mogla da verujem. Ključevi. Pravi, pravcati stan, i samo moj. Imaću stan, ne moram u Motel, ne moram da tražim sobu, imaću stan i namestiću ga kako ja želim. Nisam tog trenutka mislila da nemam novaca, da nemam nameštaj, da sam došla samo sa dva kofera, ne bila sam presrećna, naravno kao i uvek i brzopleta:
-Pozivam vas sve popodne u novi stan.
Svi su prihvatili, dogovorili smo se u koliko sati, i ja sam krenula da vidim kako to izgleda.
-Čekaj, gde ćeš?, naravno, ko bi bio, Oliver, večita kočnica
-Šta misliš da daš gostima da popiju, gde će da sednu, znaš li da je napolju -20?
-Pa, ti sve moraš da pokvariš, na znam, snaći ću se.
-Idi u taj stan, pogledaj ga i čekaj me, jesi li razumela, ti nepromišljena devojko. Ovo nije Grad, ovo je Mestašce, nije to sve kako ti misliš.
Nastaviće se
Želim vam zdravlje i optimizam,
za ostalo se sami pobrinite
Ako padne sneg, zabavite se...možda ovako
Barbara 11
Voz je tutnjao, probijao se, huktao, netremice sam gledala kroz prozor. Još malo, još samo malo i stići ću. Kako ću izaći? Ko zna da li imaju taksi? Zašto nisam javila da dolazim? Kome sam mogla i da javim? Voz je jurio, sve sam bliže i bliže, a panika sve veća i veća. Šta mi je trebalo da se uputim ovako daleko od kuće, od svih koje volim, i koji vole mene? Šta li ću ovde naći? Kako ću se snaći? Hoće li me uopšte prihvatiti? Pitanja, pitanja!!! Nisam imala odgovore, a ko zna da li ću ih ikad i imati.? Što se više približavala stanica mog dolaska, sve više me je hvatala panika. Pomogli su mi da dva ogromna kofera doguram do vrata vagona.
-Pazite, morate da požurite, tu voz jako kratko stoji.
Još i to.
Obukla sam usku suknju, čizmice sa potpeticama i bundicu koja se pripijala uz telo. Od uzbudjenja sam se zajpurila, mogu samo da zamislim kako mi sad zelene oči. I spitivački su pratile predele koji su se videli kroz prozor vagona. Začula sam kloparanje točkova,... jedan oštar pisak,... neku viku...voz se polako zaustavljao...
Mestašce
Stigla sam!
Sad samo da izadjem, ali kako?
Peron?
Nema ga.
Treba da skočim sa koferima skoro metar, rekli su da se voz kratko zadržava. Koferi.Gde da se uhvatim? Da bacmi kofere?Jedan trenutak. Pisak voza. Nema šta da mislim. Odlučujem. Hvatiam se za dršku vagona, drugom rukom kofer, i skačem. Drugi kofer leti zamnom, neko od putnika ga je izbacio, i frrrrrrrr, suknja se cepa skoro do struka.
Jedan kofer se otvara.
Voz odlazi.
Smeh!
Jednom rukom držim suknju , kofer pored mene, drugi poluotvoren sa rasutim stvarima, zelene oči samo mi sevaju. Kome je to još smešno?
Okrećem se
-Ja sam Oliver, pomoći ću vam. Nasmešen, tamnih očiju, jake brade, širokih ramena, prilazio mi je neki mladić.
Gledam ga malo nepoverljivo, malo ispitivački, ispuštam suknju, pružam ruku, pa opet brzo grabim suknju. Oliver je gleda. Haos! Sve je to bilo glupo, moj prvi dolazak u Mestašce tako sam želela da sve izvedem efektno, zato sam i obukla tu suknju, i nešto mi dodje sve to komično, i prasnuh u smeh. Mladić me je iznenadjeno pogledao.
-Mislio sam da ćete biti ljuti.
-Doktore, treba li pomoć? Zaustaviše se neka kola.
-Treba, treba...
Jednom rukom ogrnu me nekom pelerinom, drugom pokupi stvari i strpa u kofer, ubaci oba u kola, i dok bi dlanom o dlan, sve je bilo sredjeno. Odahnula sam.
Stigla sam.
Kola su brzo krenula sa stanice. Vozač je celo vreme nešto pričao, videlo se da jako poštuje Olivera, a Oliver se šalio sa njim, nešto mi je objašnjavao i kretali su ka centru.
-Gde idete?
-Ne znam, tek sam došla, nikog ne poznam. Ovde sam se zaposlila, radiću u bolnici.
-Da li niste vi Barbara?
-Da, ali, ko ste uopšte vi, gde me vodite? Pokušavam ja da preuzmem kontrolu, ali ne da se Oliver:
-Vozi! U Motel!
Kola se okretoše vratiše malo nazad i stadoše kraj nekog parkića ispred motela. Oliver zgrabi kofere, ode do recepcije, i opet u trenutku sve završi. Rezervisao je sobu, naručio da se donese nešto za jelo u sobu, tražio da se soba dobro zagreje, i da ako bude bilo kakvih problema samo njega pozovu.
Samo sam stajala. Mene niko ništa nije pitao.
-Sutra, tačno u sedam, na kolegijumu u Bolnici, Nemoj da kasniš!
Nastaviće se
Barbara 10
Vreme je odmicalo, prihvatila sam posao u Mestašcu i pomalo se spremala za odlazak. Spremila sam oproštajno veče, bilo je veselo, svi su se pitali kako ću se snaći u Mestašcu, prvi put tako daleko i sama
-Ko vam kaže da sam sama? Tamo je pet hiljada stanovnika, samnom, biće ih pethiljadajedan.
-Dobro Barbara, a ljubav?
-Ostavljaš li nekog ovde?
-Hoćeš li nam često dolaziti?
-Odmah pošalji brojeve telefona!
Pitanja su pljuštala sa svih strana, ja sam se samo tajanstveno smeškala.
-Da ostavljam nekog, pročitaću vam pismo koje sam mu napisala.
Tajac, svi su iznenadjeno gledali. Koga ostavljam? Znalo se da nemam neku ozbiljnu vezu, više su to bila flertovanja, drugarstva, niko za koga bih rekla da je posebno važan.
Pročitala sam pismo:
Moji papiri su stigli.
Odlazim.
Napuštam te zauvek.
Volim te, a ostavljam te.
Sa tobom mi je bilo lepo, ali vreme je da krenem dalje. Nikad te neću zaboraviti, zajedno smo bili ceo moj život, ali sad je došao kraj.
Ne šalji mi pesme sa kaldrme Skadarlije tipa
Ima dana kada ne znam šta da radim
Ima noći kada nemam sna
Ja te ljubim tako ludo neizmerno
Ja te ljubim ali ne znam što
I kad jecaji violina zaparaju moja čula ja ću te se setiti, ali možda će tada neko drugi biti u mojim mislima u mom srcu kao ti sada. Nemoj biti ljubomoran, iako tebe volim sada, moje srce ne može biti večno tvoje, jer ja odlazim.
Vraćaću ti se, znam, ti ćeš me uvek oberučke primati i voleti, pokušavaćeš da me vratiš natrag.
Nedostajaće mi moji prijatelji i ti ćeš preko njih me zvati.
Nemoj, pusti me da budem srećna, pusti me u novi život, pusti pticu iz kaveza da raširi svoja krila i poleti slobodno.
Nikad te neću zaboraviti jer ti si bio moja prva ljubav. Sećaću se tvojih parkova svake klupe, sećaću se tvojih reka, proleća i zime. Znam da nikad neću više biti dete, mlada, bezbrižna, ali odlazim.
Možda ne nadjem svoju sreću, možda ti se pokajnički vratim, ali sad, sad me pusti da odem mirno, jer ti si moj jedini, moj dragi, moj voljeni Grad
Nastaviće se
Ležao je bled, malo okrenute glave ka prozoru. Visok hrast zaklanjao mu je nebo. Danima je ležao uprtog pogleda u jednu tačku, maleni komadić neba. Kad je pala noć, oči bi umorno sklopio, san nije dolazio. Grane su se ljuljale. Želeo je više od svega da dune vetar, da pomeri samo jednu granu i da vidi zvezde.
Doktor je samo projurio pored njega u viziti, okrećući se sestri
-Nema mu pomoći, prestao je da se bori, neće dočekati jutro.
I on je čuo presudu. Mislio je
-Samo da vidim zvezdu, samo jedan sekund da mi zasvetli, znam ozdravio bih. Siguran sam.
Vetar nije čuo njegove reči, umirio se. Negde visoko zvezda je sijala, predaleko za njega.
Polako je tonuo, nestajo, mirno telo postajalo je još nepomičnije. Dugi prsti koji su grčevito se držali za čaršav olabavili su se, napuštao je svet. Još poslednji pogled da baci na granu koja zaklanja nebo.
Oči mu se širom otvoriše. Osmeh zasija na licu, prvo mali, neprimetan, a onda se celo lice ozari.
-Zvezde, stotine zvezda.... Kako su lepe. Doktor se prevario, dočekaću zoru, još puno zora.
Krv mu je brže zastrujala, osetio je da se snaga vraća u telo, osetio je glad. Uzalud je zvonio sestri, nije dolazila. Zaspala je, mislio je, umorna je, stalno trči oko njega.
Kasnije, kad je Sunce uveliko obasjavalo svaki kutak bolesničke sobe, pitao je za nju.
-Leži u susednoj sobi polomljene noge. Da mi je znati šta je radila u sred noći na hrastu sa testerom u ruci???
BARBARA 9.
Nova Godina se približavala, praznična euforija se već oseća. Grad se kiti, sijalice na sve strane, raznobojni ukrasi, jelke, samo se čeka dan kad će se sve upaliti, kad će početi da blista i svetli.
Ko zna da li će biti snega, ili će možda sve biti zaledjeno. Uvek mi se nekako činilo da novogodišnji praznici nisu pravi ako nije sve belo.Volela sam te Božične i novogodišnje praznike, sve je nekako svečano, sve se čini da je nešto drugačije, i da će od Nove godine sve biti bolje. Posebno sam se radovala jer je to bio nekako i kraj jednog dela mog života, i početak nečeg novog. Imala sam već sve u planu za to veče, naravno, u Gradu u poznatom drustvu. Osećala sam da i taj dan, bolje reći ta noć je deo mog opraštanja sa Gradom.
Jedne večeri se panično javila Nada.
-Barbara, treba mi tvoj savet.
-Naravno, u čemu je problem?
-Ja sam se pomirila sa Sašom, i treba nešto da mu kupim za poklon da stavim pod jelku, ali nemam nikakvu ideju.
Pala sam u iskušenje da joj kažem da kupi bokserske rukavice, ali sam se u zadnji čas zaustavila i samo rekla :
-Dodji kod mene pa ćemo se već nečeg da se setimo.
Nije prošlo puno vremena Nada je zvonila. Sad je trebalo prvo saslušati priču, kako je Saša divan, kako je pokajnički došao, molio da se pomire, i kako je sad sve u redu. Volela sam je i znala sam da moram da je saslušam, prihvatim da ona voli Sašu, na kraju, ako se njoj dopada, šta se to mene tiče.
-Da li se on najzad zaposlio? Da li je počeo specijalizaciju?
-Ne nije, ima neke probleme.
-Probleme?
-Nema prava na specijalizaciju, suviše mu je nizak prosek ocena.
-Nemoguće, meni je rekao da ima samo jednu devetku
-U tome i jeste problem, ima samo jednu devetku, ali ostale ocene su šestice, a ne desetke kako je pričao.
Već mi je bilo dosta Saše, ali šta sam mogla? Neki ljudi petljaju i lažu i kad treba i kad ne treba. Šta li mu je samo značilo da priča da ima odličan prosek na fakultetu, da se svi grabe za njega. Kad tad, istina ispliva na površinu, kako se ono kaže? Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve odaju.
-Vidiš, ni sama ne znam šta da ti predložim da mu kupiš, ne poznam ga da bih znala šta voli.
-On sve voli.
-Gde ćete imati tu jelku? U njegovom stanu?
-Ne u mom, Saša je predložio da se useli kod mene, jer je ostao bez stana, a toliko me voli da ne može da se razdvoji ni trenutak od mene.
-Dobro, sad da razgovaramo o poklonima, a o Saši ti najbolje znaš. Možda kravata, ranije su svi muškarci nosili kravate, pokloniš mu još jednu, on je pogleda, zgrozi se, i baci je na gomilu, smejala sam se
-Ne, to nikako, on je sportski tip, a sigurno ne zna da veže kravatu.
-Znači kravata otpada. Knjiga! To je najlepši poklon, možeš ga svakom da je daš. Svi vole da čitaju, možeš izabrati neku oblast koja interesuje Sašu i kupiti knjigu o tome, ili, koga on pisca uopšte voli?
-Ne znam, jednom mi je rekao da ne voli da čita, a kupuje ih samo da bi ih stavio na policu da bi mu soba izgledala intelektualno. Sve se bojim da mu je važnija boja korica, nego pisac i sadržaj knjige
-Znači i knjiga otpada. Znam! On je iz Mestašca, kroz koje protiču tri reke, sigurno voli pecanje. Kupi mu neki pribor za pecanje.
-To uopšte ne dolazi u obzir, rekao mi je jednom da su žene glupe za pecanje i da ne razlikuju morsku ribu od rečne, a o pecanju se izjasnio kao o razbibrigi za penzionere.
-Ne znam meni se pecanje dopada, i nema nikakve veze sa zanimanjem pecaroša. Čudan je taj tvoj Saša. Šta on uopšte voli?
-Novac.
-To mu ipak, ne možeš pokloniti.
-Znam, poviče Nada, kupiću mu dezodorans.
-I nije ti nešto orginalno, ali ako misliš da će mu se dopasti...
Kasnije , mnogo kasnije, priznala mi je da joj je bacio taj dezodorans na glavu, vičući da ga je sigurno neki muškarac zaboravio kod nje i sad ga njemu poklanja.
Jauk galeba
Vetar ga nosi u tmnu beznadja
Strme ivice nad ponorom strahova
Skupljena krila obrušavaju ga u okean želja
Tišina kliktaja zalivena muzikom nestajanja
Nokti zariveni u dlanove
Slepo dozivaju nestajanje
Tamne ulice odzvanjaju vapajem
Kamen izbačen kotrlja se u vis
Vlažni zidovi natopljeni nirvanom
Puzećih uzdaha izgubljenog leta
Drvored oleandra nazire praskozorje
Let do zvezde ili sunovrat u nepovrat
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
