U noći je napadao novi sneg. Pahuljice su jos vijorile, prava zimska idila. Nije bilo ni hladno i od ranog jutra skijaši su se okupljali na stazi. Samo sam popila kafu, i odjurila, i radovala sam se kao dete snegu. Obesno sam grudvu zavitlala prema nekome mladiću, pogodila ga, a on se nasmejao, sagnuo se i grudva je poletela na mene. Nisam mu ostala ostala dužna, ubrzo se pridružio još jedan skijaš, pa još jedan, i snežna bitka grudvama je započela. Uskoro su svi bili mokri, uvaljani u sneg, lica su se zajapurila. Dan je pokazivao da neće biti dosadno.
Posle snežne bitke, uputili smo se ka uspinjačama, a onda do samog vrha. Bio je to nezaboravan doživljaj, videlo se daleko, daleko, i gde god bi pogled dopirao sve je bilo belo, sneg je prestao da pada, Sunce, kao uvek na planini, brzo je izašlo iza oblaka, vetar je prestao da duva sve se kupalo pod sunčevim zracima. Spustila sam se jednom, pa još jednom, jurila na skijama niz strminu, vetar je šumio u ušima, šal se viorio iza mene, levo, pa desno. Spretno sam jurila niz strminu, još jedan zaokret, izvijanje tela...i sa bočne strane dolete zec, instiktivno sam se okrenula, nogu malo previše savila, telo malo previše nagnula, i tras, završila sam pored staze, a zec je brzo otskakutao u sigurnost nekog grma.
Bol, oštar bol. Nemoć. Pokušavam da ustanem, oslonim se o štap. Bol. Već su trčali ka meni. Na mom licu se vidi da boli, da ne mogu da se pomerim, ali nekako mi se čini da nije strašno, samo da duboko udahnem i sve će proći. Ali ne prolazi. Samo mi se čini da tonem , da nestajem u belini snega, kad se probudim sve će prestati, a onda oštar bol, podižu me neke ruke, povredjuje me to dodirivanje, hoću da se branim. Umiruju me. Stavili su me na neke smešne saonice koje do tada nisam ni videla, dobro me vezali i pokrili, pa pojurili ka dolini. I onda uobičajeno. Ambulanta. Snimanje. Tablete protiv bolova.
-Neću da budem bolesna, ljutila sam se.
-Ništa strašno, samo je naprsla noga, nije slomljena, ali se mora staviti gips.
-I?
-Šta i?
-Šta će sad da bude? Moram li natrag u Grad?
-To sama odluči, možeš da se vratiš, ali komotno možeš da ostaneš i ovde i dišeš, našali se mladi doktor.
Da idem kući, ili da “dišem” na planini? Disanje je prevagnulo. I kod kuće bih sedela, ovde će ipak biti zanimljivije. Imala sam utisak da sam pravi panj, dok svi budu uživali u snegu, ja ću sa gipsom na nozi samo skakutati i sedeti u sali pored recepcije. Ali moj optimizam pobedio je i ovaj put, već sam gledala kolica s zamamnim kolačima koja su gurali po restoranu bacajući one punačkije u očaj i izazivajući ih da još jednom daju sebi obećanje: od sutra stroga dijeta, a stvarajući prijatnost čulima onim manje hrabrim koji su se borili na snežnoj stazi, i izgubili dovoljno kalorija da bi borbu nastavili sa nekim komadom torte.
Sedela sam, grickala kolače, pila vec treću kafu, disala, što reče onaj doktor, ali šta da radim dok su svi na stazi? Jednim krajičkom svesti pomislila sam na Olivera, ali onda na silu potisnula te misli, gurnula ih negde u duboku pozadinu svesti i brzo, brzo, počela da mislim na nešto drugo. Sad mi nije bilo interesantno ono spavanje o kome sam uvek maštala. Takvi smo mi, kad je nešto nedostižno samo sanjamo da to dobijemo, a kad to dobijemo, onda je kratko vreme interesantno, i okrenemo se da želimo nešto drugo.
Lap-top, spanosna igračka, ponela sam ga da završim neki posao koji je bio na samom kraju, ako budem imala vremena. Bila sam tako sigurna sa vezom preko Interneta sa mojima na poslu, nikad se potpuno ne opuštam i neću da zbog mog odmora nešto podje naopako.
Šta sad da radi? Igrice? Malo je bilo infantilno da zimski odmor provodim igrajući neke igrice po računaru. Kuckala sam neodredjeno, ništa mi nije padalo napamet. I onda, setila sam se: Poznanstva
Brzo sam našla jedan od mnogobrojnih sajtova, trebalo se registrovati, popuniti neke podatke.
Nik?
Šta da stavim? Zamislila sam se kao da od toga zavisi mir u svetu. Svako ime je imalo nešto za i nešto protiv, odluka je stvarno bila teška, bila je to glupa dilema, i odlučila sam, setivši se nekog dogadjaja iz detinjstva, da uzmem ime Barbika.
Ne može, zauzeto.
Šta ne može, hoću Barbiku i tačka, i Barbika dobi još jedno slovo na kraju B.
Prihvaćeno
Sad lozinka.
To je lako, par brojeva i slova nabacano bez reda
Prihvaćeno
Lozinka nije bila uspešno odabrana. Pokazalo se da ti nabacani brojevi i slova nisu bili laki za pamćenja i ja sam ih je već na sledećem uključenju zaboravila. Lozinka. Mogla sam da uzmem neki datum, ali sigurna sam da svi uzimaju datume rodjena svoje ili nekog bliskog, a imena, to su sigurno imena neke drage osobe ili možda kućnog ljubimca. Mogla sam da uzmem ime Lole, sa nežnošću sam pomislila na svog psa, ali sad sam već ukuckala te glupave brojeve. Osećala sam se kako dete u poslastičarnici. Koliko imena, koliko ljudi, a svi lepi, pametni, iskreni, puni dobrih namera...I igra je počela, bilo je mnogo zanimljivije nego što sam mislila, ali i sasvim drugačije nego što sam se nadala.
Dok sam ulazila u svet Inerneta, papirnih ljudi, nestajala u mašti nečeg u isti čas stvarnog i potpuno nestvarnog i drugi su se zabavljali, sedeći u udobnim foteljama, na različite načine.
Pored mene je sedela slikarka Olja, koja je na planinu došla po inspiraciju, ali nikako da krene sa nekim radom. Neodredjeno je crtkala, gledala goste hotela kako ulaze i izlaze, slušala tudje razgovore, ponekad se i sama uključivala. Pogledala sam u njene blok sa crtežima. Ova slikarka crta još gore od mene, ako je to uopšte moguće. Neće se obogatiti svojim slikama. Teško će naći inspiraciju da to na nešto počne da liči na nešto... Možda je to neki novi pravac za koji ja ne znam, ali sve u svemu, nadam se da me neće da pita za mišljenje, ništa mi se ne dopada.
I drugi su nešto, kao radili, sa druge strane, na fotelji malo izdvojenoj sedeo je neki muškarac srednjeg rasta, tamnih brkova, večito nasmejan, niskog čela i ravne kose koja je bila zalizana, sijala se sigurno dobro nauljena. Crveni obrazi na okruglom licu, mesnati vrat, koga skoro i nije bilo i pivski stomačić preko koga je bio zategnut kajš. Košulja je bila uvek neuredno razdrljena, lice neobrijano, a neke dlačice su mu stršale iz uha. Nosio je farmerke koje su bile čuvene firme, a preko njih sako koji je video i bolje dane. Pomislila sam gledajući ga: ovaj ili se obukao u nekom kontajneru, ali šta će onda ovde, ili izigrava nekog kome nije stalo do spoljnog izgleda. Čim je video da sam ostala sama odmah je prišao i pretstavio se pružajući ruku:
-Ja sam Miloje. Znate za mene, svi znaju, ja sam kompozitor naših najboljih pesama. Pevači se grabe za njih, znaju da će biti hitovi.
Prihvatila sam njegovu ruku, šta sam drugo mogla, a on je steže tako da je dobro bilo što sam sedela u u fotelji, inače bi sigurno sela na pod, klatio je jedno vreme tom rukom kao da ima nameru da mi je iščupa iz ramena, ali na kraju i to rukovanje se završilo. Olja je čitala neku knjigu, Miloje je sastavljao stihove u stilu: ubi ga, ubi je, nevernik, nevernice, tugo moja, jao mene nesretnika, i slično... sve što dira srce, onome ko ga ima.
Pored mene je proleteo mladić od 15-16godina jureći negde, skoro se sapleo o gips, i bolni grč na mom licu izazvao je kajanje i reči izvinjenja:
-Nisam te video, da li sam te mnogo povredio?
-Za kaznu donesi mi jednu bocu Coca-Cole iz bara
-Letim, odahnu dečak
Vreme je prolazilo, dečak se nije vraćao
Dečaci, pomislila sam , nikad iskreni. Ovaj put sam se varala, dečak nije bio kriv što se nije vratio i doneo piće.
Nastaviće se...
Barbara 43
Zima je opet.
Odmori.
Stotinu planova.
Otići iz grada ili ostati u njemu? Bila sam kao neko magare izmedju dva plasta sena, i ide mi se i ostaje. Bilo bi lepo otići negde izvan grada i malo zaboraviti na gradski smog, izmaknuti se od nedavno doživljenih dogadjaja i vratiti se ponovo u one bezbrižne dane kad je sve bilo tako moguće.
Društvo me je nagovaralo da ih ne izneverim, malo se kolebalam, ni sama ne znam šta želim. Poslednji dogadjaji su me malo izbacili iz normalnog koloseka, sve se bojim da se nešto ne dogodi. Neki put mislim da nikom više neću moći da verujem. Sneg koji je počeo da pada samo po planinama i zaobilazio Grad, prevagnuo je. Mislim da je ipak bolje da se izmaknem malo, da na svežem vazduhu zaboravim na prošle dogadjaje. Da treba mi neka promena. Ićiću na planinu.
Pripreme
Pakovanje.
Put.
Putovali smo kolima koja su gutala kilometre dok su išla po ravnom putu, kad smo počeli da se penjemo na planinu, brektala su na uzbrdici, dahtala, propinjala se, imala sam utisak da će nad nekom provalijom stati i strmeknuti se niz litice. Vozač nas je umirivao da je sve u redu, da je samo uzbrdica pa kola malo teže vuku, a šta je i mogao da kaže. Neće valjda da kaže da su kola stara, ili da on ne može da savlada strmine?
Put je bio delimično zaledjen, bilo je i odrona, a kad bi se pogledalo niz planinu provalije nisu ni najmanje pitomo izgledale. U društvu je bio i jedan Lala koji se prvo samo molio da stignemo u jednom komadu, a što smo se penjali više, molitva je menjala reči. Na kraju je tražio da sidje i da nastavi pešice, ionako smo već blizu. Kasnije je priznao da je bio siguran da će se negde survati sa tih kako je on rekao, užasa, od planine, i samo se molio da bude odmah mrtav da se ne muči u nekoj provaliji. Kad su odlazili rekao je da nije mogao da veruje da može biti tako lepo na brdu, a naučio je da skija brže i bolje od mnogih koji godinama dolaze na planinu.
Polako smo se peli, rečica uz koju smo išli, nestala je negde u dolini, a njen izvor je bio na drugom kraju, kuće su postale sve redje, tek-tek po neka koja je više ličila na napuštenu vikendicu nego na kuću u kojoj se stalno boravi.
Sneg je prestao da pada, ubrzo se i sunce pojavilo. Planinska lepotica je blistala u svoj svojoj lepoti. Grane borova, teške od snega povijale su se skoro do zemlje. Sunčevi zraci presijavali su se na snegu, plesajući, izazivali vatromet boja. U daljini se videle dolina, sve u minijaturi kao dečije igračke. Malo dalje dizali su se vrhovi pokriveni snegom, doticali su samo nebo, koje je se ovog trenutka plavilo kao more. Sve je bilo svetlo, čisto, nedirnuto, kao da niko nije prošao tim stazama, kao da se niko nije uputio u šume da istraži njene tajne.
Stigli smo.
Veselo iskrcavanje, padanje nenaviknutih na klizav sneg, onda izbacivanje gomile torbi, opreme, trčanje po snegu. Sve je bilo bezbrižno, delovalo je da će odmor biti više nego zabavan.
Onako blede iz Grada prvi dan nas je poljubilo planinsko Sunce. Crven nos, sa tendencijom guljenja, pegice i rumeni obrazi bili su posledica prvog dana na snegu. Neumorno sam skijala celog dana, a uveče smo otišli u neki kafić, ali nismo dugo izdržali. Nenaviknuto telo na fizicke napore skijanja, oteralo me je brzo u krevet.
Samo što sam spustila glavu na jastuk predala sam se carstvu snova
Zvrrrrrrrrr.....telefon
Pokušavam je da ignorišem zvonjavu, samo sam se dublje uvukla, jastuk stavila preko glave, grdeći se u sebi što mobilni nisam isključila pre spavanja. Onda je počeo da zvoni i telefon pored kreveta, udruženim snagama su navalili na moj san, ali se nisam predavala, sve više sam se uvlačila u krevet pokrivala po glavi i branila od napadača.
-Da li ću se ja ikad u životu naspavati?
Već sam htela da pružim ruku ka jednom od drekavca, kad se začula lupnjava na vratima.
-Dobro, Barbara, misliš li ti ceo odmor da prespavaš?
-Koliko je sati?
Otvorila sam vrata, trljajući bunovna oči
-Ponoć je davno prošla, sad ce 2h
-Gde gori? Još je bila uspavana i reči njene drugarice nisu dopirale do njene svesti.
-Idemo na bazen, našli smo ključeve, podmitili smo portira da okrene glavu dok smo se šuljali ka tabli sa ključevima. Bićemo sami.
-Same? Nas dve?
-Ma, ludice, same nas dve i još desetak gostiju koji nisu spavalice. Požuri, nećeš valjda da propustiš noćno kupanje u bazenu, na vrh planine?
Nisam se dugo predomišljala, dok si rekao: piksla, bila sam u kupaćem kostimu, vukla peškir iz kupatila, navlačila bademantil, i već smo trčale hodnicima. Kikotale smo se provlačeći se kroz neke lance koji su čuvali bazen od takvih kao što smo mi.
A bazen?
Kao u snu.
Nismo smeli da upalimo svetla, videli bi nas čuvari, ili neka namrgodjena njuška koja bi digla odmah paniku, već sam ih zamišljala kako bi urlali
-Provala! Ovi nemaju poštovanja prema ničemu.
Zastala sam na trenutak gledajući u bazen. Mesec je prosipao zrake, deo bazena je bio osvetljen kao reflektorom, drugi u potpunom mraku, tamo se videlo neko telo koje pliva ka drugom, za trenutak su zastali, pružili ruke jedan drugom, glave su se primakle, sve bliže i bliže, a onda su nestali sa Mesečevog zraka , čulo se pljuskanje vode o ivice bazena, i onda tajac.
Pogledla sam ka paru. Muškarac snažne gradje, nabildovanih mišića isplivao je na osvetljen deo bazena, snažnim zamasima plivao je ka ivici bazena, kad bi podigao ruku, Mesec bi je osvetlio od vrha snažnih prstiju, klizeći preko nadlaktice, zraci su se igrali na njegovim mokrim mišićima svetlucajući u noći, doticali ramena i gubili se u mokroj kosi. Kad je doplivao do ivice bazena, stavio je ruku na ivicu bazena, snažnim zamahom, snagom mišića iskočio je na obalu.
Videla sam njegovo telo sa koga se slivala voda, mišiće grudi koji su se uzdizali udišući vazduh da neutrališu napor brzog plivanja, osmehnuh se, možda još nečega... Podigao je obe ruke u vazduh, protresao kosu, pločice mišića na stomaku se zategoše, Mesečev zrak pade na lice, Apolon bi mu mogao zavideti.
Gledao je u bazen, čulo se pljuskanje vode. Mladić se osmehnu. Sad ću je videti. Kakva li je boginja osvojila ovakvog muškarca? Neke devojke imaju sreće.
Mladić se nagnuo nad samu ivicu, nežnost se videla na njegovom licu, mišići ledja su se napeli, pružio je ruku da pomogne nekom da izadje iz vode. Usne im se dotakoše, njegovo telo je zaklonilo drugo, ništa nisam videla, a onda iz vode pojavi se crna kosa, tamne nasmejane oči, beli zubi zabljeskaše u noći, ruka čvrsto uhvati ruku mladića na ivici bazena, i iz vode iskoči drugi mladić.
Nastaviće se
Svakog si trenutka sa mnom. Pokušavam da ti pobegnem, pokašavam da zaboravim da postojiš, ali ti si tu.
Ujutro prvi pogled bacim na tebe, pratiš me, zapovedaš. Uzimaš mi i daješ.
Ti si moj gospodar, želela bih da si rob. Pokoravam ti se od kad znam za tebe. Neumoljiv si.
Sećam se noći koje sam htela da provedem na splavu, u veselom društvi, uljuljkana na talasima Dunava. Jedan pogled na tebe, griža savesti, i sve napuštam
Proganjao si me dok sam bila devojčica, koliko sam puta bila nagrdjena zbog tebe.
Uhvatim sad sebe da te u isti čas mrzim i volim. Suviše sam slaba, suviše sam navikla na tebe. Ne umem da živim bez tebe i kad bih mogla.
Letos si me proganjao i na moru. Pokušavala sam da ti pobegnem, ali ta navika. Ne kažu uzalud da je odvikavanje teže od navikavanja.
Umeš da budeš baš nevaljao. Pre dve godine na aerodromu u Atini sam zbog tebe propustila avion i napravila čitav cirkus.
Gledam te jutros, i mislim, ma, baš me briga šutnuću te. I šutnila bih te da nije sve podredjeno tebi. Bez tebe ne mogu čak ni ručak da skuvam da mi ne zagori, jer ti si moj sat, najobičniji sat.
Magla
Barbara 42
Davanje izjave u policijskoj stanici uvek je mučno, ali ovaj put je bilo gore nego ikada. Vera se čudila, plakala, govorila da je sve to zabuna. Nije znala zašto je išla u taj park, gde je ustvari pošla. Objasnjavala je da je sve samo greška, da je ona doktor, pomaže ljudima, ne može nikome da naudi. Prvao je govorila , onda je plakala, njeni jecaji su bili čudni, kao vučice u noći, onda je skočila, udarila je policajca, bacila stolicu na prozor, srušila sve sa stola, lice joj je izgubilo mir, menjalo se svakog trenutka. Onda je opet pala i kao u polusvesnom stanju govorila nepovezane reči, svadjala se sa nekim, pa ga opet molila. Zvala je svoje dete, molila ga da joj oprosti, obećavala da će ga sad čuvati, nikom ga neće dati. Onda je napadala nekog čoveka, optuživala ga za neveru, govorila kako će ga kazniti, videće on. Bila je to prava salata od reči.
Pozvali su doktora, dali joj nešto za smirenje i smestili u bolnicu pod nadzorom.
Vera je ubrzo pala u tešku apatiju. Odbijala je vodu, hranu, morali su da je hrane infuzijama, da je vezuju, jer je u trenucima svesti postajala agresivna sve bacala, kidala igle, pokušavala da se povredi. Onda je molila da samo jednom vidi svoje dete, plakala je preklinjala, sve obećavala. Žalila se na okrutnost žene kojoj je dala svoje dete.
-Ne da mi da vidim dete.. .Samo jednom...samo da ga dodirnem...da jednom pomilujem njenu kosicu....poljubim ručice...samo jednom...obećaću da je posle više nikad neću uznemiravati...molim vas...samo jednom...
Plakala je preklinjala, molila, a onda opet padala u apatiju odbijajući svaki kontakt., onda se ponovo optuživala za sve što je učinila svom detetu. Zločini koje je učinila, ubistva, sve je iščezlo iz njenih sećanja. Posle nekog vremena nije više razumela ni lekarova objašnjenja:
-Vera, nema deteta, vaše dete nije usvojeno, nikad nije ni postojalo, izgubili ste ga na porodjaju.
-Slike? Pitala je u trenucima razuma
-Slike? To ste vi kao dete. Mrzeli ste sebe i osudjivali kad ste izgubili dete. Ubijajući smedje žene, svaki put ste hteli da se kaznite i da ubijete sebe.
Nastaviće se
Barbara 41
Policija postavlja zasede. Sve sumnjive osobe su pod prismotrom. Magla se spušta.
Magla.
Magla, prijateljica ubice, magla koja izaziva ubicu, ili tek magla, obična prirodna pojava.
Igor dolazi do svoje kuće. Prolazi kroz baštu. Ne vidi senke pratioca iza sebe. Dolazi do vrata. Zvoni. Niko ne otvara....
Barbara nikog ne očekuje te večeri. Lećiće ranije, umorna je, uzima knjigu. Ide ka spavaćoj sobi. Još jedan pogled kroz prozor. Ništa se ne vidi. Magla, a onda zvono...
Marko velikim koracima grabi ka Barbarinom stanu. Neprozirna magla mu ne smeta. Drzi nešto u ruci. Odlučno dolazi do vrata i zvoni...
Vera je izašla iz kuće. Žurnim korakom, obavijena maglom ide u pravcu Barbarinog stana. Prolazi kroz parkić, oko vrata joj beli šal. U daljini je spazila ženu koja isto tako žurno ide kroz park. Prolazeći kraj svetiljke u parku, na kosu žene pade svetlo, smedja, kratka kosa na trenutak zablista i onda sve utonu u maglu
Igor i dalje zvoni, ne pokušava da otključa svojim ključem. Samo stoji i čeka. Posle duže vremena, vrata su se samo malo otškrinula. Igor skrušeno stoji, i nešto govori svojoj ženi. Premešta se sa noge na nogu, pruža ruke ka njoj. Dva para očiju netremice posmatraju svaki njegov pokret. Igor gleda ženu, stoji nepomično, a onda pruža ruke , žena ga je zagrlila i uvela u kuću.
Marko je došao do Barbarinog stana. Uporno zvoni. Nije kasno, sigurno još ne spava, misli. Vrata se otvaraju, na njima lanac, a iza zastrašeno Barbarino lice. Marko je podigao ruku, Barbara je uplašeno zatreptala, a onda Marko iza ledja izvadi ogroman buket cveća, i svečano joj ga predade. Dva para očiju koja su posmatrala ovu scenu, samo se nasmešiše.
Vera je išla kroz park. Nije videla nikog iza sebe. Magla ju je obavijala, ali je ona išla ka nekom cilju koji je jasno videla. Smedja žena. Vera skide svileni beli šal sa svog vrata, brzo ga zabaci preko glave mlade žene, i snažno steže. Tog trenutka, policajac, skoči, otrgnu je od žene koja se već gušila, i namaknu joj lisice na ruke.
-Uhapšeni ste.
Nastaviće se
Sinkijev pesak
Stala je pred ormar. Popela se na stolicu i na vrhovima prstiju balansirala ne bi li dohvatila kutiju.
Danas je bila nekako posebno, sentimentalno, raspoložena, kao da su joj sve ladje potonule.
Uzela je kutiju, skinula ključić sa lančića oko vrata i....
Zvrrr...neko je pozvonio. Samo poštar sa preporukom. Brzo se vratila svom blagu.
Zvrc... zvrc... telefon. Dugi razgovor sa prijateljicom o mužu koji je ne razume, o deci koja nikog ne slušaju o stvaičnim cenama u samoposluzi, o šefu koji nije normalan o šoljici za kafu i najzad kraj, vraća se kutiji.
Pomilovala je, misli su bludele negde u prošlost. Osmeh na licu je bio skoro grč. Brzo je ključić stavila u bravicu i lagano dizala poklopac, cantimetar po cantimetar. Svakim cantimetrom vraćala su se sećanja.
Plaža, Sunce, rečni žal, udaranje talasa, bela pena na granama uronjenim u vodu, zelenkasti pesak, nastao od rude obližnjeg rudnika, koji joj stavlja u šaku.
Smejao se i govorio, uvek drži otvorenu ruku, pesak će stajati u njoj, ako je stisneš, iscuriće ti kroz prste.
Nije razumela, samo ga je gledala i smešila se, rupice na rumenim obrazima su bile svedok njene sreće.
Njega nema, samo šaka peska u kutiji. Oči se napuniše suzama. Sećanje na ljubav. Zauvek će se sećati tog dana, nikad neće nestati iz sećanja, kao što ni ovaj pesak ne može nestati...
Tras-bum
Tresak vrata, letnja oluja, i kutija se prevrnula, pesak se rasuo po terasi.
Pružila je obe ruke da ga zadrži, ali on je već klizio niz ogradu nestajući u parkiću...
Koliko god želeli da zadržimo sećanja, neminovnost je da ona pripadaju prošlosti...
Ko zna
Na vrhu brda stajao je kamenčić.
Bio je miran, spokojan, vekovima mu je tu bilo zagarantovano mesto. Nikom nije smetao, ali ni previše koristio. Jednostavno je stajao tu, grejao se na Suncu, umivala ga je jutarnja rosa, štitio ga je sneg od zima.
I kao što to u pričama biva ( što bi kazala naša draga Pričalica) jednog dana neko se pope na planinu. Gledaoje zalazak Sunca, vrtio rukom štap i u trenutku, ničim izazvan, bez ikakvih namera, jednostavno štapom odgurnuo kamenčić.
Mogao je kamenčić da se zaustavi, mogao je da se zadrži u šumi, ali on je poleteo nizbrdo.
Prvo se lagano kotrljao, pa sve brže i brže. Na početku staze bio je sam, a onda su mu se pridružili drugi kamečići, manji i veći . Jurili su sve brže, više ih nije ništa moglo zaustaviti.
Kao lavina su se kotrljali prema obližnjem naselju.
Možda se sruče na kuću iz koje se čuo veseli dečiji smeh i zauvek ga prekinu, a možda skrenu prepa potoku, zaustave mu tok, naprave jezerce,
Ko zna….
Možda se sve samo spusti do napuštenog starog rudnika.
Ko zna.
Baš kao u životu.
Jedan kamenčić gurnut u pravom pravcu može dovesti do nevidjene sreće, ili baciti nas na put bez povratka…
Ko zna…
Znala sam
Znala sam da te ne volim.
Prvi naš susret je bio drastičan, plakala sam htela sam da se vratim u sigurnost, ali povratka nije bilo. Naučila sam, kad skočiš u vodu, moraš da plivaš.
Privučeš mi se ponekad iznenada i svu me obuhvatiš, umeš i da iznenadiš i da dođeš neočekivano.
Nikad te ne očekujem, a ti uvek dolaziš.
Sad si tu.
Ne želim te, ali nemam moć da te odgurnem i pobegnem od tebe. Tu si, svaki dan. Noći su najteže, primoravaš me da sedim u kući. Ne mogu da šetam pored reke, da sedim u kafiću, ljubomorno me primoravaš da trčim kući.
Jutros sam otvorila oči, sneno se protegla i tvoja lepota me je fascinirala. Možda te ipak malo volim, ali samo malo, malo... kad dodirneš moje vrele usne stresem se, kad se uvučeš pod moj kaput naježim se, a opet ti nasmejana dotrčim...
Umeš da zavodiš , da me mamiš, zoveš me u planine, jedno jezero je ostalo zauvek u mom sećanju zahvaljujući tebi.
Jutros, priznajem, tvoja lepota je bila fascinantna, bele pahulje, jelke u parku pod snežnim pokrivačem, maleni vrabac na prozoru, deca koja se spuštaju sankama nevešto padajući i grudvajući se. Da, volim te na neki svoj način, zimo, Ali, kad će tvoj bratuljak proleće??
Magla
Barbara 40
Magla se spušta, zavija ponovo grad, šulja se sa reke, obavija mostove.
Magla.
Izaziva nemir u jednoj osobi. Ona podize glavu, čuje neke glasove. Osluškuje. Čuje. Neko je zove, i kreće.
-Ta smedja žena... Neće mi ništa oteti... To je moje, samo moje... Ne dam.. . Ne dam nikom....
Sama sam u kući. Gledam maglu kako se spušta, neprozirna teška. Oči pokušavaju da vide kroz nju, a sećanja, kao kroz maglu, sećanja naviru.... Oliver... Kao da izranja iz ove magle i približava mi se, kao da ću ga videti ako budem dovoljno dugo gledala kroz maglu.
Igor je pušten iz policije, posle kraćeg razgovora, polazi kući. Da li će ga žena primiti, da li će moći sve ispočetka? Pokušaće da je ubedi da započnu život još jednom, ovaj put bez kocke. Magla ga obavija. Ne može da diše. Guši se. Podiže glavu kroz maglu, a onda odlučnim korakom podje ka svojo kući....
Vera sedi u sobi. Razmišlja o svom detetu. Kako je mogla da ga preda drugoj ženi? Osudjuje se po ko zna koji put.
Magla.
Misli joj se kovitlaju. Nestaju u magli. Mešaju se sa nekim glasom.... Dete?...
Magla....
Marko izlazi iz svog stana. Barbara je javila da mu je našla neki posao. Sobar u hotelu. Veruje joj. Da li da joj zahvali na svoj način?
Magla.....
Strese se.... Magla ga obavija, uvlazi mu se u telo, guši ga. Uvlači malo glavu u ramena i kreće. Ka Barbari...
Nastaviće se
Magla
Barbara 39
Kasno uveče, stigla sam pred svoj stan.
Mrak
Sijalice su opet pregorele! Ali zar baš sve?
Umorna penjala sam se stepenicama, ni lift nije radio, tromo sam išla stepenik po stepenik, samo da udjem u stan.
Tras!
Tup bol, zacrnilo mi se pred očima, dok sam padala samo sam krajičkom oka spazila patike i ivicu farmerica, a onda mrak....Smedja kosa pala mi je na lice, prekrila ga i sakrila. Osetila sam da mi neko prilazi u mraku, dodiruje me, i vrisnula
-Ne, ne diraj me!
Neke ruke su me dotakle, osećam da me neko podiže, uzima u naručje i nosi. Ne usudjujum se da otvorim oči, a onda začuh glas:
-Ne boj se ja sam tu, ne boj se, dobro si.
Prepoznala sam njegov glas, otvorila je oči. Marko me je nosio prema stanu. Nisam više znala koga se bojim, čega se bojim, fizička bol u nozi zamenila je strah u srcu.
Policiske sirene... samo prolaze.... Marko me je doneo do vrata, spustio, gledajući da li sam povredila nogu, a onda se okrenuo da ide.
-Čekaj, zašto si uopšte bio pred mojom kućom?
Kasnije skuvala sam Marku čaj, dugo smo pričali, on kako nema posla i da ga Vera šalje ponekad da joj nešto uradi, pa se tako i ovaj put našao tu u blizini, kad se ona okliznula i pala u mraku.
Sirene... policija... Ovaj put su se zaustavili kod Igorove kuće.
Zvono...
Igor otvara vrata. Gleda ih sa ne razumevanjem. Policajac mu govori da ga samo privodi na saslušanje.
-Kakvo saslušanje? Zašto?
-Sve će se razjasniti u stanici.
-Moje pravo je da znam zašto me privodite?
-Ubistvo!
-Ubistvo? Kakvo ubistvo?
-Manijak iz magle!
Igor je gleda ne razumevajući, onda kad je policajac pomenuo polisu osiguranja, samo je sagnuo glavu. Pokušavao je da objasni, da se odbrani, ali niko ga nije slušao. Na prozoru se odmakla zavesa i oči njegove žene pratile su njegov odlazak. On se okrete na samom izlazu, srete se sa njenim pogledom, a onda skrenu svoj, i sagnute glave udje u kola policije
Nastaviće se
Magla
Barbara 38
Policija je vršila istragu ubrzano. Kao da je svaki dan donosio nešto novo, novi slučajevi, slični starim, gomilali su se.
-Ovo je prevršilo svaku meru. Vikao je inspekor
-Radite li vi uopšte nešto?
Ujutro je nadjena još jedna mlada žena zadavljena belim šalom. Opis uvek isti: sitna gradje, smedjih očiju, ravne smedje kose, bez nekih posebnih karakteristika , i uvek je bila magla.
Da li to ubica hoće da se sakrije u magli?
Da li ga magla na nešto potseća?
Da li se u magli krije neko koga traži?
Uvek se ubistva dešavaju kad je magla.
Pitanja, pitanja...
Ali nije sve bilo potpuno beznadežno. Ubica, manijak iz magle, nije bio profesionalac, uvek je nešto zabrljao, ostavio neki trag.
Prvi put su to bili otisci patika na blatnjavoj stazi kod spomenika.
Drugi put je ostao deo nokta na šalu, žrtvin nije bio, više nego verovatno ubičin, mogao je pripadati i ženi i muškarcu.
Zadnji put je bio najneoprezniji, žrvta se branila, bila je jača nego što je ubica pretpostavio, i medju prstima žrtve ostao je pramen kose, kratke, smedje kose.
Sad je trebalo samo pronaći kome to sve pripada. U gradu stotine hiljada ljudi, smedje neofarbane kose, malo manje, ali.... Izgleda lako, toliki dokazi, ali nigde nije nešto registrovano, nijedan podatak se ne može naći u policijskoj kartoteci. Ubica je samo jedan od milion, možda vaš komšija, neki prijatelj, ili neko ko vas svako jutro ljubazno pozdravlja i zove na kafu. Svako može biti, baš svako.
Da su mogli pronaći motiv, bilo bi lakše. Ali žene sem fizičkog opisa nisu imale ništa zajedničko.
I onda kako to obično se i dešava, kolo je počelo da se odmotava, sasvim slučajno. Jedna žena, tražeći nekog inspektora, naletela je na inspektora koji je vodio slučaj manijaka iz magle.
-Igor, moj muž. Pokušava da me ubije. Smedja žena poče da navodi podatke. Pričala je i pričala, kako joj se muž kocka, kako je potrošio skoro sav njen novac, kako ona traži razvod i kao kulminaciju svega, kako joj je za Novu godinu kupio beli svileni šal i želi da ga ona stalno nosi.
Inspektor ju je poluzainteresovano slušao, samo je kimao glavom, a misli su mu bile ko zna gde.
Tad žena reče da ju je muž osigurao, i kad reče na koju sumu, inspektor prestade da lupka olovkom, podiže glavu
Nastaviće se
Magla
Barbara 37
Bila sam umorna, neraspoložena, bilo je puno posla, radila sam sve, ali nekako bezvoljno, znala sam da me kod kuće čeka gomila poslova i teškim korakom sam išla ka svom stanu.
Neki prijatelj me je pitao da li znam nekog ko bi radio u bašti i čuvao kuću nekoliko meseci dok je na putu. Pomislila sam na Marka, simpatičan je, sa svojim večitim problemima, i nekako se trudio da se svima nadje na usluzi. Potražiću ga i predložiti mu da radi nekoliko meseci.
Na ulazu u stan, setila sam se da je zvono pokvareno da treba da ga zamenim, ali.... Bacila sam tašnu na stočić, bezvoljno pogledala prema telefonskoj sekretarici, krenula prema kuhinji, sve sam to radila, a misli su bile ko zna gde i ko zna s kim.
Pomislila sam na Mestašce, tamo je sve bilo lakše, svi su se poznavali, kad samo pomislim na Sašu, ko zna šta je sad sa njim.
I onda koliko god sam to gurala u potsvest, iz sećanja izroni Oliver. Bio je tu, kao da je magla koja je potiskivala svaku misao o njemu nestala. Videla sam ga ispred sebe. Sećanja su bila jača nego ikad. Osećala sam njegove ruke na svom telu, njegov dah, želju, pripijala se uz njegovo telo, plamen se polako širio telom, negde iz dubine se javio kao titraj, pa se penjao izazivajući drhtaje, telo je počelo da se ritmički upreda, kukovi su se uvijali, kolena se čvrsto priljubljivala , obrazom sam milovala svoje rame, usne se poluotvoriše, jezik ih samo dotače, i onda zari zube grizući ih da zaustavi jecaje koji su potresali čula, stegoh pesnice, i bol, fizička bol me obuze, nokti se zariše u dlanove, i pala sam na kolena, grudi su me bolele, bila sam izlomljena, željna, pokušavajući da se opustim, da nestanem, jos jače sam se lomila, još više ga je želela, još više mi je nedostajao.
Vera? Čudno je nešto u njoj. Ne znam šta, ali nešto nije u redu. Kao da mi nije rekla celu istinu, te slike, zašto ih drži u ordinaciji? Kako je mogla da se odrekne svog deteta? Kaže da ne voli tog čoveka, da ga nikad nije ni volela, kako je onda mogao da ostavi takav trag na njoj? Ako si prema nekom ravnodušan, on prolazi kroz tvoj život, ne ostavlja ništa, jednostavno si jednog trenutka sa njim, i onda ga više nema, a ti i ne primećuješ da je nekad bio sa tobom. Ljudi koje ne voliš ti nikad ne nedostaju, uzimaš to kao neminovnost što više nisu pored tebe. Mislim da je ravnodušnost najgore osećanje koje postoji, možda je bolje nekog i mrzeti, voleti, bilo šta samo ne ta ravnodušnost. Vera se ponekad ponašala kao da je indiferentna i prema drugim ljudima, da li je to ipak samo njena maska, ili je nešto dublje u pitanju?
Uopšte, ljudi se čudno ponašaju. Kad sam jutros videla Igorovu ženu, iznenadila sam se . Koliko sam puta pila kafu sa Igorom, kad god bi dolazio u laboratoriju, svratio bi kod mene, pričao, šalio se, znao je stotinu zanimljivih priča, praksa mu je bila puna nekih interesantnih slučajeva, ali nikad nije pominjao svoju ženu. Da nije nosio burmu, mislila bih da je slobodan, mada ni to nije neki dokaz. Imao je običaj da kuka da mu je život težak, ali nešto nije delovalo da ga to previše pogadja.
Njegva kockarska strast je svima poznata. Kad sam mu prošli put rekla da znam da je ovisnik, samo se nasmejao
-To nije ništa, mogu da se kontrolišem.
-Ne verujem, ali ako tako kažeš. I sam znaš da ti niko ne može pomoći ako to sam ne želiš.
I sad njegova žena, ispitivački me je gledala, odmah me je pitala da li Igor dolazi kod nas. Svašta, šta li je očekivala da joj kažem?
Nastaviće se
Magla
Barbara 36
Osvanuo je sunčan dan.
Nekako je neobično posle magle koja je danima grad uvujala u svoju koprenu. Sve izgleda lepše, veselije, kao da Sunce daje volju za život. Grad je živnuo, kao da svi hoće da nadoknade izgubljeno vreme, dok je magla vladala.
Vera ima slobodan dan. Uputila se negde žurno, drugi kraj grada, svratila je u cvećaru, kupila buketić cveća i krenula stazom. Došla je do ulaznih vrata groblja, okrenula se nekoliko puta kao da se boji da je neko ne vidi, onda brzim korakom ušla unutra. Brzo ide, put joj je dobro poznat, sigurno često dolazi. Kome to ide? Čvrsto stišće cveće u ruci, u drugoj sveća, prilazi jednom grobu. U vazi sasušeni buket. Na spomeniku datum i ime-devojčica. Stavila je cveće u vaznu, i dugo, dugo plakala, a onda se podigla, zapalila sveću, zagledala se u spomenik, već se spuštao sumrak kad je teškim korakom krenula kući.
Slobodna je nekoliko dana, ostaje u svom stanu. Na prozorima navučene zavese, spuštene roletne. U kući čudna atmosfera, zagušljivo, neprovetreno, ona leži na krevetu obučena, oči podbule od plača, ne jede, samo povremeno popije malo vode. Kad bi se slušalo na vratima, čulo bi se da razgovara sa nekim, objašnjava mu nešto, ubedjuje ga da prihvati činjenice, ali taj joj ne odgovara, na sva njena ubedjivanje ostaje nem. Moli, preklinje da je razume. Prvo objašnjava nešto, ubedjuje da je to jedino bilo moguće rešenje.Tajac. Na trenutak se razljutila, pokušala je da ga gadja sa nečim jer se začula lomnjava stakla. A onda ponovo njen plač, i posle svega tišina....
Trećeg dana Vera je izašla iz kuće, otišla je u grad, kupila neku šarenu haljinu, malo predrečavih boja, možda i malo prekratku. Svratil je u obližnju radnju i donela pune kese hrane kući.Onda je izašla još jedan put, pa još jednom. Navečer je pozvala neko društvo u kuću.
Dugo u noć odjekivala je vriska, pesma polupijanih ljudi.
Ujutro je izbacila u kontajner gomilu flaša, neki čovek, neobrijan, zamućenih očiju, posrćući je otišao u zoru.
Nastaviće se
Magla
Barbara 35
Igorova žena je volela sama da sprema njegove stvari. Volela je da pretura po džepovima da otvara na računaru njegovu poštu, da kontroliše adrese i poruke na mobilnom. Bila je sumnjičava, ljubomorna, i iako nikad nije ništa našla stalno je tražila neke dokaze njegove krivice. Ni sama nije znala šta traži. Ljubomora je kao neka guja obavijala njeno srce, nije mu ništa verovala, a mučeći i proveravajući njega, najviše je povredjivla sebe.
Bilo je dovoljno da on kaže samo jednu reč, ona bi u sebi iskomponovala celu priču. Ako bi bio neraspoložen mislila je sigurno ga je neka žena naljutila, ako je bio dobre volje, odmah je pomislila neka žena mu je nešto obećala. Najbezazleniji dogadjaj bi se u njenoj glavi odmah pretvarao u pretnju.
Znala je za njegov porok-kocku, ali je bila sigurna da ima još nešto, mora nešto da nadje, mora, nemoguće da uvek sve sakrije. Neki put mu je predbacivala, neki put se šuljala prateći njegove telefonske razgovore.
Zavukla je ruku u džep sakoa, nešto je šuškalo, pismo. Bocnulo ju je u srcu, ali najzad, najzad je našla dokaze njegove krivice, znala je, znala...
Otvori ga, pomalo razočarano, neki spisi, nešto službeno, a onda širom otvori oči-njeno ime: Polisa osiguranja na njeno ime u Igorovu korist u slučaju njene smrti. Od sume joj se zavrtelo u glavi. Sela je i počela grozničavo da razmišlja.
Šta da radi?
Da li da ga napadne?
Da li da prijavi?
Šta?
Pratiće ga, paziće na svaki njegov korak, preduzeće sve mere opreza da se zaštiti.
Nastaviće se
Magla
Barbara 34
Za to vreme, sa rukama uronjenim u kosu, očajan, sedeo je Igor.
Ispred njega na stolu, stajalo je pismo. Nije morao da ga čita, već ga je znao napamet. Pre nedelju dana, za kockarskim stolom, se više nego zaleteo. Igrao je, igrao, nije mogao da stane. Kad mu je ponestalo novca, počeo je da igra na dug. Ranije to nije radio. Dobro je znao kakvi su kockarski dugovi, izbegavao je da se zaduži, jer je imao snage da stane. Ovaj put nije mogao, jednostavno nije mogao da prestane da igra. Celo veče je gubio, i svaki put je imao osećaj da će sledeći put sigurno dobiti i sve povratiti, ulagao je sve više i više igrao je sve ludje i ludje. Više nije bila važna igra, sad je hteo samo da dobije, da zaustavi svoj vrtloglavi pad. Sreća se nije menjala, nije dobio nijedan put, čak ni najmanju sumu, a svejedno nije mogao da stane. Kad je stao bilo je prekasno za sve, njegov kockarski dug je iznosio previše, nije mogao sa tim da se bori.
I sad ispred njega stoji pismo. Ucena: Hitno vrati dug ili.... Znao je... mora nešto da učini... mora...
**
Marko je grabio krupnim koracima ka Barbarinom stanu. Okretao se i gledao luksuzna kola parkirana po obližnjim parkiralištima, jedna lepša od drugih, jedna luksuznija od drugih. Ih, kad bi on imao takva kola. Njegov večiti dečački san, dobra kola, sedne i juri u njima. Sigurno bi tada lakše našao i posao, ali odakle novac? Kako da stvori novac za takva kola? Nabio je kapu na glavu.
Magla se spuštala....
Nastaviće se
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
