Magla
Barbara 33
Uveče ponovo magla, ali tek po neki pramen na rekama. U centru grada bilo je gore. Izduvni gasovi mešali su se sa kapljicama vode stvarajući smog koji je gušio. Ljudi su izbegavali da se zadržavaju na ulici, iako je još bio dan magla je stvarala osećaj da je sumrak, da je mnogo kasnije. Automobili su jurili ulicama ispuštajući za sobom paru, autobusi su brektali na uzbrdicama zaustavljajući se na svakoj stanici uz lupnjavu otvaranja-zatvaranja vrata, a putnici bi pohitali ka slobodnom sedištu u autobusu kao da im je to poslednje što še uraditi u životu. Sve je izgledalo uobičajeno.
Marko je to kasno popodne opet došao kod doktorke Vere, već njegovo uobičajeno, izgubio je posao i sad nije znao šta će sa sobom. Nikad se nije zadržavao u čekaonici, nego bi samo hrupio u ordinaciju i jos sa vrata počeo da priča svoju istoriju, i šta mu se desilo i šta je planirao da uradi i šta se izjalovilo. Kraj je opet bio, već ko zna koji put vidjen. Pitao ju je da li zna za neko radno mesto, trebali su mu sedativi, i ponudio je pomoć, ako joj nešto treba. Vera je obično samo pružila recept i na sva njegova pitanja odgovorila odrečno.
Ovaj put ga je zamolila da odnese neka pisma Barbari koja je trebala da bude slobodna nekoliko dana, a očekivala je neka dokumenta. Marko je poznavao Barbaru iz vidjenja, čak mu je jednom dala preporuke za neki manji posao, uzeo je njenu kućnu adresu pokupio poštu i krenuo. Za to vreme, Barbara je ušla na druga vrata, mimoišli su se, što se ono kaže, za sekund.
U ordinaciji, Vera je bila sama. Nije više bilo pacijenata, sedela je zagledana u daljinu i plakala, tiho, bezglasno, samo su joj se ramena tresla. Lagano, skoro nečujno sam pokucala, i ušla, zastala sam je videvši da Vera plače, a onda joj je prišla,i zagrlila je
-Da li je sve u redu, Vera?
Vera je skočila, brzo je nevešto obrisala suze, obrisala nos i gurnula fijoku svog pisaćeg stola.
-Kako to ulaziš, zašto ne kucaš?
-Nisi me čula, kucala sam.
Jače je gurnula poluotvorenu fijoku, jedan koverat je ispao, otvorio se i neke slike se rasuše po podu. Vera se zbunila, sva upetljana, počela je da sakuplja slike, da ih gura natrag, da zatvora fijoku do kraja. Sagla sam se da joj pomognem, dodavala joj je slike i upitala je
-Ko je to na slikama? Neke stare slike?
-Znaš, to je...to sam....slike su od... ali nisam je slušala, samo sam gledala u slike, na njima je bila devojčica koja je ličila na Veru, ali…
Vera je zastala, pogledala me je, pokušala da joj nešto kaže, bila je sva nekako zbunjena, izgubljena, kao da je u isti mah želela i nije, da se poveri, a onda se prelomi :
-Dete je moje, nije kod mene, priznala je najzad Vera, ne zna za mene, nikad nije ni znala. Dala sam je na usvojenje čim se rodila, i odrekla sam se svih roditeljskih prava.
Bila sam zaprepaštena, svoje vlastito dete je dala na usvajanje, kako je samo mogla? Nisam htela, ali samo pitanje je izletelo:
-Zašto, zašto si se odrekla deteta, kako si imala srca da tako nešto uradiš?
-Bila sam premlada, život je bio predamnom, nisam mogla da se svega odreknem zbog deteta.
-A otac, deteta? Kako je on reagovao, kako je pristao?
-Otac? Nije bilo oca.
-Kako nije bilo oca? Neko je ipak morao da bude otac i imao je pravo na to dete.
Vera se zagleda u prazno i bezizraznim glasom kao neko ko je naučio pesmicu napamet poče da priča.?
-To nije bila nikakva veza, sastajali smo se povremeno, nije me volio. Sve je bila više navika. Kad sam ostala u drugom stanju nisam mu ni rekla, a i da jesam bilo bi isto. Mislila sam da ću ga moći ja privući, a ne dete koje sam nosila, vreme je prolazilo, prestao je samo da dolazi, nije me vidjao, pokušala sam da ga zovem telefonom, ali u prvo vreme je prekidao vezu, kasnije je promenio i broj telefona. Nisam znala gde radi i izgubili smo svaki kontakt.
Govorila je kao automat.
-Ti si ga volela? Sigurno ti je bilo teško.
-Volela? Šta to znači? Nisam imala vremena da ga zavolim, sve je suviše brzo završilo.
Gledala sam je sa nerazumevanjem, Vera je govorila jedno, ali je očito da je istina bilo nešto sasvim drugo. Slušala sam je, pokušavala da shvatim, ali kao da njene reči nisu dolazile do mene. Ja sam uvek volela sve oko sebe, ne znam da li bih se mogla nekog samo tako odreći.
-Mislim da ti možeš da shvatiš, šta znaci izgubiti nekog. Verovatno je otišao sa nekom drugom, ja mu nisam bila važna. Lako je tebi Barbara, tebe nije ostavio, ja bih više volela da je mrtav nego sa drugom. Zato sam i dala naše dete, nisam htela da me svaki dan potseća na tog nezahvalnika.
Sagla sam glavu, nisam znala kako da joj objasnim. Neki put nam je važnije da voljena osoba bude sretna, nego mi sami. Za mene je ljubav bila prvenstveno davanje, pa tek onda primanje.
-Volela bih da je Oliver živ, sigurno da mi ne bi bilo svejedno da je sa sa drugom ženom, ali bolje i da je sa drugom nego da znam da ga više nema. Ne možeš da biraš koga da voliš, i ko tebe da voli. Ljubav ili dodje ili ne, isto tako može i da nestane, ne treba zbog toga se povredjivati, ni sebe ni drugoga.
-To govoriš tako jer te nije ostavio, drugačije bi mislila da je otišao sa drugom ženom.
-Možda, ne znam, ne verujem, mislim da svako ima pravo da sam donosi odluke o svom životu.
Nastaviće se
Magla
Barbara 32
Znači sutra idem sa dva druga na taj čuveni boks-meč. Ako sam preživela pecanje, preživeću i boks. Došli su po mene dosta ranije da me upute u tajne te plemenite veštine. Znam, dva boksera, udaraju se pesnicama na kojima su rukavice, ne sme ispod struka, runda traje oko tri minuta, ima gong. To je bilo otprilike sve šta sam znala, dovoljno za mene.
-O , ti si pravi poznavalac, smejali su se.
Još na ulazu sam videla svog Boška Boškovica, nikad da udješ. Stoje po dva tipa na svakim vratima, jedan prepipava, drugi maše nekom palicom oko tebe. Sve uzimaju iz džepova, meni uzeše metalni novac, ali mobilni koji je kao oveća cigla ostaviše, ostaviše mi i ključeve, a njih je bilo kao da sam ključar u Bastilji. Oko mojih drugara su više mahali palicom, mene više isprepipavali, i najzad udjosmo.
Čudna atmosfera, nekako uzvrela, galama, kao neko iščekivanje u vazduhu. Oseća se miris krvi, kao nekad u rimskim arenama. Samo se čeka da počnu borbe, nekako sam se i ja naelekrisala. Ubrzo počeše i borbe, rasporedjeni su po kilaži u kategorije. Udaraju se oni mladići, ali nekako više skakuću jedan oko drugog, više mi liči na balet nego na borbu muškarca, bunim se ja, a drug mi samo reče
-Nisam znao da si tako krvožedna, sačekaj teže boksere.
Dodje i ta teška kategorija, to mi se jos manje dopalo, oni onako veliki, jaki, ali ne skakuću, više stoje u mestu, pa s vremena na vreme samo tresnu jedan drugog, a taj udarac, misliš zemlja će se pomeriti, onaj ko ga primi zatrese glavom, još čvršće stane i uzvrati.
Najzad dodje srednja kategorija, to mo se najviše dopalo, skakutali su, udarali se, nešto se dešavalo. Jednog trenutka jedan bokser podiže ruku, udari protivnika iznad leve obrve, pršte arkada, krv linu, neko baci peškir na pod, urlik u sali, vrisak, digoše ruku pobedniku, ali ja više ne vidim ništa. Ona krv koja je prskala po majici... nekako mi se zavrtelo u glavi, bokserima su ruke postajale sve duže i duže kao da će da dosegnu sam krov zgrade, onda su se rasplinjavali, meni se neka magla navukla na oči, videla sam Olivera kako mi prilazi, njegove uplašene oči, ruka koja me dodiruje, ne to nije Oliver, neko se lice nadvija nad moje, ruke me dižu iznose, to je Oliver, i tonem tonem u mrak...
Kad sam se osvestila moji drugovi su me zabrinuto gledali, bila sam napolju ne shvatajući šta se desilo.
-Mi se zagledali u utakmicu, a ti se uplašila i onesvestila, neki mladić je video kako padaš, prihvatio te i izneo, mogla si da se povrediš.
-Oliver?
Samo su me sažaljivo pogledali i uzdahnuli.
-Sve će biti u redu Barbara, sve će biti dobro, odmori se pa se vraćamo kući.
-Pokvarila sam vam .
-Ništa nisi pokvarila, vodimo te kući.
Nastaviće se
Magla
Barbara 31
Vikend je počeo šašavo, svi moji prijatelji znaju da volim da spavam ujutro, ali boje se da se potpuno ne povučem od sveta. Ne znam da li je i jedna osoba prošla pored mene, a da nije prokomentarisala moju sad smedju kratku kosu. Prvo se niko nije usudjivao da nešto kaže, a onda su me otvoreno napadali, grdili, i što mi je bilo najgore, non-stop me negde zvali da ne budem sama.
Jedan prijatelj mi je rekao
-Ti si ostala ista, ako ne pogledaš u ogledalo nećeš ni videti promenu. Ne možeš pobeći od sebe, ne možeš se izmeniti. Borba koju vodiš nije u tvojoj spoljasnosti, ta borba je duboko u tebi.
Pokušavala sam da odbijem pozive, ali onda bi bilo još gore, šta sam mogla, prepustila sam se dogadjajima, i krenula , kad bi neko zvao, išla bih tamo gde su me vodili. Pomalo me je to izvuklo iz letargije, ali mesta gde sam morala da idem neki put su bila jeziva.To jutro, zvali su me na pecanje, prethodno je telefon zvrljio dobrih pola sata dok su me probudili
-Pecanje? Sada?
-Spremaj se, dolazimo za deset minuta po tebe.
-Šta da obučem? večno žensko pitanje.
-Šta hoćeš.
Šta hoću? Neću valjda bikinac, ili možda večernju haljinu... Uf..bilo je juriš pešadija...jurim u kupatilo, tuš me je malo probudio, voda je već provrela na plinu, za kafu, mutim ekspreso, navlačim farmerke. Obučem šta obučem, navučem neke čizme za svaki slučaj, gotovo....
Peca se sa obale. Ništa od romantike, čamca, ljuškanja na talasima, maštanja, gledanja negde u daljinu . Nikad mi nije jasno kako riba zna da li sme na udicu ili ne, da li je ribostoj, jer ako postoji lovostoj, mora da postoji i ribostoj.
Pitaju me šta hoću da ulovim, nisam znala da možeš da biraš kao u ribarnici, i mogu da biram smudja ili soma. Smudj mi nekako previše fina riba, neće to mene, ja ću soma, u životu se ne nadam nečem boljem. Kažu da to zavisi od udice i mamca, dadoše mi neki zove se ružno pače. Dobro, sad ću da izvadim tog soma iz Dunava. A Dunav mutan, valja se, gura, talasići preskaču jedan preko drugog, pirka neki ledeni vetar, već mi je hladno. Seli smo na neke motkice na platnu, to su kao stolice, duva li duva oko njih... svi uživaju i namiguju meni kako nam je lepo, ja se pomalo kiselo smeškam, ali toliko se trude oko mene....verovatno je lepo i meni, samo što ne znam
Počnem ja da nešto pričam...
-Psssst, dreknuše....nisam znala da riba čuje u vodi. Čuje kažu. Svašta! Čučim ja, pardon, sedim na onim stolicama i sve čekam kad će da se zavrsi to moje uživanje i da krenem kući da se ogrejem. Da sam nešto upecala jesam, da to nije riba i to je tačno, neke komade od drveća, neke najlon kese bačene ko zna gde, što bi rekli u nekom inostranstvu, jer što vreme više prolazi, Dunav sa svojim pritokama prolazi kroz sve više država. Najzad dodje kraj mom uživanju, najavljuje mi prijatelj da je nabavio za mene karte za boks –meč, blago meni, ala ću se razonoditi.
Sve je to lepo, ali celo jutro nijedan jedini put nisam pomislila na ono što mi se dogadjalo u bliskoj prošlosti. Pecanje me je ipak opustilo, izbacilo onaj grč iz mene, nekako mi dalo ne snagu, nisam baš postala ljubitelj od jednog izlaska, ali osetila sam da sam živa, da se nešto dešava da nije sve nestalo za mene.
Nastaviće se
Magla
Barbara 30
-Doktorka, hoćete li skoro natrag u ordinaciju, upita Marko, otvarajući tog trenutka vrata.
-Barbara, onda , večeras idemo u pozorište na balet?
-Da nalazimo se na starom mestu.
Krenule smo navečer u pozorište, mislile smo da li da idemo kolima, ali pošto sam ja bila na redu da vozim , da nadjem mesto za parkiranje, a što je najlepše i da uparkiram kola, ubedila sam Veru da idemo taksijem.
Foaje. Premijera, a u pozorištu krem društvo. Tri političara, nisu baš na vlasti, ali trude se da upadnu, pa da ih narod vidi kako se kulturno uzdižu. Možda i jesu na vlasti, ali politika mi nikad nije bila jača strana, a njih toliko mnogo ima , ko bi ih sve popamtio. Onda su došle i neke pevačice u večernjim haljinama, valjda su haljine, više liče na kupaće kostime, one su prošetale da ih svi vide i da one vide ko je došao, nisu ni ulazile u salu, možda nisu znale gde je ulaz. Bilo je i nekoliko glumaca, više iz kolegijalnog razloga, i njih nešto nisam videla posle u sali.
Novinari su gledali u garderobu koliko ima cveća, koje je vrste, i ko će ga dobiti. Kažu po tome se najbolje može oceniti uspešnost pretstave .Ušle smo, sele, počelo je... Labudovo jezero. Predivna muzika, tonovi koji diraju i one sa najneosetljivijim srcem, balet, prelepe balerine i baletani, virtuozi u svom poslu, lebdeli su pred mojim očima, dočaravali neki drugi svet, ispunjavali me unutrašnjom srećom i mirom. Okrenula sam se Veri, i ona se osmehivala, uživale smo. Bilo je prijatno zaboraviti na sve probleme i predati se lepoti trenutka.
Pauza.
Prošetale smo malo , pile sok i pričale o baletu, o muzici, i.... ugledala sam Olivera. To je bio on, visok, četvrtasta energična brada, njegove oči, gledao je pravo u mene.
-Vera, to je Oliver..
-Molim, šta si rekla?
Neko me je gurnuo, posrnula sam, sok se prosuo po mojoj haljini, ali ja sam samo gledala prema tom mladiću, i potrčala ka njemu. Ali sve je odjednom nestalo, neko mi se isprečio na putu, neko je stao istred njega, i nestao je, okretala sam se, tražila ga u masi sveta. Uzalud. Nema ga . To nije on. To ne može da bude on, njega više nikad neću videti, osetila sam prvi put da suze pune moje oči, još malo pa će ih napuniti, pojuriće niz moje obraze i ja ću ga moći oplakati, ali suze su ostale negde u srcu, ostala sam skamenjena. Nisam se više vratila u salu, okrenula sam se i izašla, sama, tako sama, na celom svetu više nikog nije bilo, on je otišao i nemam više nikoga...
Ušla sam u stan, stala pred ogledalo, gledalo me je neko nepoznato lice, to nisam bila ja, to je bila samo moja ljuštura, duboko u meni , sakrivena od očiju sveta živela je druga osoba, uzela sam makaze, dohvatila pramen plave kose, i otsekla ga, pa drugi, treći. Kosa je padala oko mene, zlatan slap je nestajao, presijavali su se pramenovi sad na podu. Sutradan sam kupila boju za kosu i ofarbala je smedje. Nisam želela da postojim. Mene nema, to nisam više ja, ja sam ništa.
Nastaviće se
Magla
Doktorka Vera je bila čudna osoba, neki put se družila sa svima, a ponekad nije htela sa da komunicira.
Znala je da sakupi društvo, priča viceve, euforično se ponaša, svira na gitari do doboko u noć i zabavlja goste. Drugi put bi se zatvarala u sobu, nije nikog htela da primi, neki put nije išla ni na posao pacijenti je nisu interesovali. Kad je bila raspoložena nije bilo duhovitije osobe od nje njeni prijatelji bi se prijatno osećali slušajući njene doživljaje sa putovanja, odmora, ili samo nešto drugačije ispričanih priča koje su već čuli.
Družila sam se povremeno sa Verom. Nisam volela njene promene raspoloženja, ali to sam tolerisla smatrajući da mi je Vera prijateljica i da joj se mora nešto progledati kroz prste.
Laboratorija u kojoj sam radila imala je i sudsko odelenje, tu je radilo posebno osoblje, analize su se radile pod šifrom, sve je bilo zaogrnuto nekim velom tajne, ali se osoblje medjusobno družilo, naročito na pauzi.
Momentalno je bila aktuelna priča o manijaku iz magle. Raspričala sam se šta sam sve videla te noći. Zaboravila sam osnovno pravilo, što manje znaš o nekim stvarima , sigurniji si.
Vera je došla na kafu u laboratoriju, tu se iskupilo i osoblje sa sudske, pa je sudija Igor koji je došao po neke rezultate, našao celo drustvo na okupu.
-Može li kafica, ponudila sam mu i nastavila sa svojom pričom.
-Čekam ti ja autobus, a iz magle izroni tamna prilika, devojka je samo viknula...
-Ih, viknula sa belim šalom preko vrata, prokomentarisala je Vera.
-Videli ste ubicu? Upita sudija Igor
-Doktorka, hoćete li skoro natrag u ordinaciju, upita Marko, otvarajući tog trenutka vrata
Nastaviće se
Magla
Sudija Igor je bio uvek namrgodjen, svadjao se sa saradnicima, isterivao neka svoja prava. Šuškalo se po hodnicima da je čest gost kockarnica, svoju platu i ne vidi, sve završi na kockarskom stolu. Bio je od onih koji kad jednom počnu da igraju ne mogu da stanu dok imaju i dinar kod sebe. Bilo mu je svejedno da li dobija ili gubi, samo je igrao, igrao, dok ne bi izgubio sav novac, ili dok se ne bi onesvestio od umora.
Posebno je voleo da igra poker, drhtao je dok nije seo za sto, dok se nisu podelile karte, a tad za njega je nastao novi svet, maska na licu, lagano otvaranje dobijenih karata, malo stisnute oči, ni najmanje širenje zenica ga nije moglo odati, i onda žetoni, uzimao ih je na neki svoj poseban način, postajali su deo njegove ruke, deo njega, stavljao ih je na gomilu lagano, povlačio ruku, ponovo malo stisnuo oči i igra se nastavljala. Na njegov licu mišić nikad nije zadrhtao ni kad je dobio, ni kad je izgubio. Znalo se, sedeće tu do samog kraja, ako kraj za kockara za stolom uopšte postoji.
Ali niko nije mogao da zna kako se oseća dok igra, onaj iščekivajući trenutak, malo bi zastao kao da želi da ga produži, vreme bi se zaustavilo, bio je sam sa kartama u ruci neizvesnost, otvaranje, pogled i... to je to... pa ponovo, isto, kao da bi mu srce zastalo za sekund, krv prestala da kola krvotokom, a onda brže pojurila puneći svaki krvni sud, svaku venu i kapilaru, uzburkajući je do vrtoglavice, i opijen imao je samo jednu želju da nastavi dalje... ponovo, i ponovo, i ponovo....
Poneki put je dobio veću sumu novca, odvajao bi žetone za krupjea, još ponekom dobacio jedan, dva, a onda ponovo dolazio sutra. Kad bi sve izgubio, samo je popio piće jednim trzajem ruke, zabacivši glavu, prebacio sako preko levog ramena i uzdignute glave pozdravio
-Vidimo se, momci.
Njegova žena je znala gde odlazi novac koji zaradjuje, prvo je ćutala, pa se svadjala, ali na njega ništa nije uticalo, on je imao samo jednu ženu, samo jednu ljubavnicu, samo jednu strast-kocku, sve drugo je bilo manje važno. Posao, prijatelji, zabave, sve su to bile samo kratke etape života koje su ga samo odvajale od njegove strasti. Znala je da upadne u sudnicu usred pretresa praveći scene. Nepotvrdjene glasine su bile da se oženio samo zbog njenog novca i imanja. Imanje je pomalo odlazilo na njegove kockarske dugove, a žena je počela da preti razvodom pokušavajući da ga urazumi, a verovatno je i prošla njena ljubav pa je htela da nešto spasi. Previše je ulagala, ništa nije dobijala, jednom je moralo da presuši vrelo ljubavi.
Nastaviće se
Magla
Povratak u Grad
Povratak u Grad. Sve je drugačije. Znala sam da će biti tako, ali nadala sam se kad dodjem natrag, moćiću sve da zaboravim, ako i ne zaboravim biće manje bolno. Uspomene treba da ostanu u prošlosti gde i spadaju. Treba živeti samo u sadašnjosti, u trenutku, zaboraviti, zaboraviti....
Bilo je lakše doneti takvu odluku, nego je ostvariti. Neka noć bi znala da bude duga, duga. Budila sam se i gledala u mrak, ili bih otvorila širom prozore, duboko disala da smirim misli, pokušavala da maštam o nečem prijatnom, ali misli su uvek nekako završavale sa Oliverom. Nije bilo suza u očima, ne, to bi bilo suviše lako, isplakati sve i olakšati bol. Samo sam osećala neku prazninu u dnu srca, neku težinu koja je pritiska, guši je, ne da mi da dišem. Sati bi prolazili, a ništa se nije menjalo. Zašto mora da postoji bol? Poželela sam da sva sećanja mogu nekako da prebrišem, i lepa i ružna, jednostavno da sve nestane kao da nikad nije ni postojalo.
Onda bi došla zora, izvlačim se iz kreveta umornija nego kad legnem, kao automat je hodam, radim, jedem, razgovaram sa drugima. Ljudi su mislili da je sve u redu, samo oni koji su me dobro poznavaju znaju šta krijem u sebi. Nikad niko nije znao za moje neprospavane noći, smešim se i govorim da sam dugo čitala, da je radim na Internetu, podočnjaci su samo od gledanja TV programa. Prihvatali su to, tako je bilo lakše i meni i njima.
Jedini ko je znao za svemoje tajne bila je Lola, zagrlila bih je i šaputala, a pas bi samo stavio glavu na šape i gledao me vlažnim očima. Njoj sam mogla sve da kažem kako mi je teško, kako nemam nikoga, da se osećam usamljena, napuštena, da nemam volje za nešto. Dugo u noć bi joj šaputala, milovala joj njuškicu, samo ona je mogla da me razume, da oseti moju bol, tugu, moje ne prihvatanje istine.
-Ne bih mogla da živim da te nema.
Lola bi mahala glavom kao da je razume, i duboko zalajala.
-Pstttt, ne sme se, grdiće nas komšije, umirivala sam psa, a onda bi istrčale u park i trčale stazama dok bih imale daha.
Sve je bilo isto u Gradu i ulice i parkovi, prijatelji, izlasci, pozorišta, sve je to postojalo, ali kao da sam bila izvan toga. Hodala sam ulicama, šetala se parkovima, slušala priče pokušavala da učestvuje u šalama, ali kao da je to bio neko drugi, neki automat koji se smejao, govorio, radio.
Ponekad mi se činilo da je Oliver tu, tražim i vidim ga u svakom, ali nema ga . Nema ga.To nije on, njega nema više, nikad, nikad ga više neću videti, dodirnuti. Nikad više. Htela bih da vrištim, da se bacam, da nešto učinim. Ništa mi ne pomaže. Njega nema, nestao je kao d ga nikad nije bilo. Zašto? Svaki put me pogadja teška istina, kao da nikad neće prestati. Želela bih da ga izvadim iz svog srca da ga snažno, snažno zagrlim, da vidim njegove tople oči, bradu, ruke...Sama sam, u največem društvu nikog nemam, nikog ne vidim. Nije postojao niko kome bih šaputala tajne, niko ko bi me čekao, niko za koga bih mogla da se uhvatim, tako sam sama, sama, sama....
Poneki put poželim da vičem, da objasnim svima da me puste na miru, da mi niko ne treba, da ne želim nekog drugog, samo mi on treba. Ćutim. Niko ne bi shvatio moja osećanja. Žene su menjale obožvaoce, kad bi jedan otišao, dolazio je drugi, sve je to bilo kao igra, zaustaviš se malo kod nekog, pa ideš dalje i tako u krug. Ja to ne želim, neću nekog drugog ni boljeg ni goreg, ni drugačijeg ni istog, želim samo njega ili nikoga. Postoje ljudi koji samo jednom vole, potpuno se predaju toj ljubavi, i ako ona nestane, nestane i deo njih i oni više ne umeju da vole. Da li sam i jedna od njih? Da li sam zato srećnija ili možda još tužnija?
Našla sam posao u laboratoriji, vratili su se neki stari prijatelji, život se nastavljao. Ponekad, samo ponekad dozvoljavam je sebi da pomislim na ono što je prošlo, na Mestašce, na Olivera, na ono što je moglo da bude. Oliver će zauvek ostati u mojim sećanjima, kao nešto najlepše u životu.
Sad je radim u ogromnoj laboratoriji i pomalo su nove obaveze počele da ispunjavaju život možda čak i da mu daju neki smisao.
Kasna jesen, naglo je zahladnilo, magla se stvarala nad rekom, dolazila iz centra i spajala se kao neka reka sa maglom koja je dolazila iz obližnjeg parka.
Bila je skoro lepljiva, neprozirna, gušila je uvlačeći se u nos, usta, sprečavala da se vidi.Valjala se iznad reka, obavijala most, pa se činilo da sve lebdi u nekoj nestvarnosti. Prigušivala je zvuke, imalo se utisak da ste na nekoj nepoznatoj planeti, tajnovitoj i sablasnoj. Na drveću se u pramenovima zadržavala dajući mu izgled duhova sa raširenim rukama. Bilo je pomalo jezivo. Malo je ljudi bilo na ulici, tek gde gde po neki prolaznik pognute glave, uvijen u šal ili maramu jurio je da što pre pobegne sa ulice.
Zadržala sam se nešto duže na poslu,pa sam sad trčala da uhvatim jedan od zadnjih autobusa za grad. Naravno, otišao je pred nosom. Bila sam na mostu. Tu prolazi hiljadu linija do kuće, brzo će naići drugi.
Pogledala sam ka parku, figura devojke se tek nazirala kroz maglu. Sigurno ide na bus, Iza devojke, dok je prolazila pored spomenika, pojavi se tamna figura. Videlo se nešto kroz maglu, nešto belo je viorilo, ali tog trenutka bus naidje i bilo mi je važnije da uskočim u njega.
Sutradan u novinama natpis: Manijak iz magle na delu. Uhvatila sam novine, i skoro ne verujući svojim očima počela da čitam. Sve se slagalo, videla sam ubistvo i nisam videla ništa. Da kažem policiji? Šta? Da nisam ništa videla. Da pretpostavljam šta je to moglo da bude?
Prošlo je neko vreme, novi dogadjaji zauzeli su novinske stubce i potisnuli priču o manijaku iz magle.
Te večeri magla se naglo spustila. Jednog trenutka je bilo zvezdano nebo, drugog se već nije video ni prst pred nosem. Mlada devojka, kratke smedje kose skočila je iz autobusa pravo u neku baru. Ljutito se sagla da obriše mokre noge i podigne svileni beli šal koji joj se izmigoljio ispod jakne.
Ruka u kožnoj rukavici, bila je brža. Dohvatila je beli šal, i dok se devojka smešeći okretala da se zahvali, šal joj se obavio oko vrata. Zakolutala je očima, smedja kosa pala joj je na lice, noge su otkazale, pala je. Nepoznata prilika, nagla se nad telo, povukla joj rajfešlus sa farmerki, ali tog momenta se pojavio bus, i nepoznati pobeže.
Jutro.
Gomila sveta juri na posao, na autobusnoj stanici telo....policija...uvidjaj...
Magla se nije dizala celog dana. Nekoliko reči u novinama, kratko na vestima, manijak iz magle se ponovo javio i zaborav.
Sudija Igor, stasit vitak, malo kosih crnih očiju, pomalo proredjene kose, delovao je kao orjentalni tip, zagledao se negde u daljinu. Imao je puno posla u svojoj sudnici, ljutito je gledao nagomilane spise na svom stolu, a onda počeo da ih pregledava. Ujutro se ponovo posvadjao sa ženom. Kasno se vratio kuci, ona ga je podbočena čekala, ono u stilu ćirilićnog slova f i sa vrata počela da predbacuje da je prokockao novac odvojen za zimovanje. Bila je to omanjana smedja ženica, malo punačkija nego što bi trebalo da bude, kosa joj je bila uvek pomalo neuredna, a na licu se videli tragovi šminke, često razmazani. Nekad doterana lepotica, ludo zaljubljena u Igora, pretvarala se u čangrizavu ženu koja je večito nešto predbacivala, dočekivala ga rafalom optužbi, a kad je još imala razlog, kao sad prokockan novac, bilo je nemoguće je slušati.
Doktorka Vera, bila je žena koja je menjala raspoloženja kako vetar duva. Smedja, mršava, sitnih, pomalo žmirkavih očiju, usana često tvrdo stisnutih u liniju, bore na čelu, prstiju koji su nervozno se igrali prstenom, bila je oličenje nezadovoljne žene koja mora da radi, a radje bi bila negde drugde. Tresnula je vratima svoje ordinacije, kad je ulazila, tražila odmah da joj donesu kafu i nije se ni obazirala na gomilu kartona na svom stolu. Prvo je polako ispila kafu, pa je onda prebirala po pisaćem stolu, tražeći ko zna šta, a onada je ipak počela sa prozivanjem pacijenata. Uglavnom je pisala recepte hroničarima, ne zadržavajući se sa nekim pregledom, ili bi davala upute ne udubljujući se previše u ono što joj traže.
Onda je ušao mlad čovek, krupan, visok, jedan od onih za koje se kaže kao od brega odvaljen. Okruglo lice, nemirne oči, u rukama je dražao kapu i okretao je kao da mu je neugodno što je tu. Gledajući u pod zatražio je sadative, nešto za smirenje objasni.
Znala ga je, nije radio, večito je nešto petljao pokušavao je da se zaposli, posle kratkog vremena gubio posao i onda zna se: Biro za nezaposlene, sedativi, traženje novog posla i tako u krug. Zvao se Marko. Bio je dobričina, jedan od onih koji nikad nije završio ono što je započeo. Krupan, visok, delovao je nesigurno pred doktorkom kao da se nečeg boji, a izgledalo je da ima snage za dvojicu.
Provirila sam na vrata:
-Vera, dodji u pauzi kod mene na kafu, da ti pričam i da se dogovorimo za pozorište.
-Imaš nešto interesantno?
-U pozorištu ćemo gledati gostovanje ruskog baleta, a priča....e ... to je posebno....Videla sam sinoć ubistvo na mostu.
Dve glave se okretoše ka njoj, doktorke Vere i Marka .
Nastaviće se
Barbara 26
Epidemija je zaustavljena.
Saša je negde nestao, ili u potrazi za belim praškom, li negde drugde, možda se i leči, više se nije čulo za njega.
Mestašce i dalje vodi brigu o svakom svom stanovniku.
A ja?
Zauvek sam otišla iz Mestašca, da se nikad više ne vratim. Bol za Oliverom bila je opipljiva, možda jednom bude drugačije, ali sad ništa za nije imalo važnosti. Otišla sam mirno, kao što sam i došla....
Nastaviće se
Barbara 25
Dugo, dugo je razmišljao te noći šta da radi. Ima li pravo da veže za sebe, za svoju bolest, njenu mladost, snagu, život? Voli ga, ali on nju voli više, vratiće joj život, pustiće pticu iz kaveza, ona mora da ima sve što život može da pruži, pored njega ne bi imala ništa osim bola. Da li imamo pravo da donosimo odluke u ime drugih? Oliver je mislio da snaga njegove ljubavi daje mu pravo da odlučuje. Da li će pogrešiti? To samo budućnost može odgovoriti. Srce mu se cepalo, nije mogao da zamisli ni sekund bez nje, ali njegova bolest stajala je izmedju njih.
Pozvao ju je:
-Barbara, vrati se kući kad mene ne bude ovde. Nastavi svoj rad u nekoj drugoj bolnici, ovde ćeš uvek biti strankinja , što tvoje ime i znači. Nastavi svoj rad, ti ćeš uvek naći gde možeš da radiš, ovo više nije za tebe. Sve ćete potsećati na ono što si doživela, nećeš moći normalno da živiš.
Prekinula sam ga, gledajući ga sa nerazumevanjem.
-Ti ćeš uvek ovde ostati i ja sa tobom.
-Ne, ne želim to.
Dani su jurili, Oliver je bio sve slabiji, trasnsfuzije više nisu pomagale, njegove beskrvne usne, samo su progovarale po koju reč, oči su je nemo pratile, i jedne večeri ju je tihim glasom pozvao:
-Ne želim da me gledaš ovakvog, molim te idi, duboko je uzdahnuo.
Kraj se približavao, Lola se nije micala od njega, jedva sam je odvukla. Kasnije, samo malo kasnije, javili su mi da me je Oliver napustio. Potrčala sam prema sobi, zaustavili su me.sprečili da udjem da ga samo još jednom vidim. Lola je lajala, kao da on može da je čuje, htela je u sobu kod njega, grebla je vrata, skičala. Nisam mogla da je odvojim, a onda su došli do mene
-Njegova želja je bila da ga ne vidiš, idi, vrati se kući, ovde mu više ne možeš pomoći.
-Samo da se oprostim od njega.
-Bolje ne.
-Ali sve treba da se pripremi....
Nisam mogla da govorim više, neka magla se prevukla preko mojih očiju, neki grč je stegao srce, izgubila sam glas, osećaj , nisam znala ni gde sam ni šta se oko mene dešava. Borila sam se sa svojom nemoći, a onda je utonula u mrak, zaborav, nestala sam...Kasnije, mnogo kasnije, kad sam došla sebi čula sam da Olivera više nema, otišao je sve je gotovo.
-Da , za mene, sve je gotovo. Život više nema smisla.
Nisu pokušali da me uteše, reči nekad ništa ne znače. Bila sam mlada, svi su verovali da će tuga brzo proći i da će neko drugi zauzeti Oliverovo mesto u mom srcu, možda ranije, možda kasnije, ali bol nikad ne traje večno. Ne postoje ljubavi koje se ne mogu zaboraviti, neka pre, neka kasnije. Kako su se varali... kako su se samo varali...
Nastaviće se
Barbara 24
U Mestašcu sve po starom, bore se protiv epidemije, ali do njih bolest nije došla, uspešno su joj presekli put, i život se pomalo vraća u normalu. Dešavaju se one prave komične, životne situacije. Onaj čovek što je kupio televizore ustrajno pokušava da ih vrati u radnju, prodavci ni da čuju, još uporniji je onaj sa tepisima, njega neće ni da saslušaju. Zna se već, gde god bude krenuo, a treba poklon, šta mislite, da li će nešto kupovati?
One dragocene ampule jos uvek imaju svoju vrednost. Nije ih mnogo potrošeno, tek dve, jedna je otišla za ženu koja je pala u komu, druga jednom detetu.
I onda-provala.
Jedne noći neko je razbio katanac frižidera i odneo sve ampule. Ubrzo su se pojavile na crnom tržištu, ali kako je epidemija jenjevala, cena im je opadala, još se proneo glas da nešto nije u redu sa tim ampulama, i one su izgubile svoju magičnu moć –novačanu vrednost. Prosta logika trgovca bila je da nije zgodno baratati sa nečim što moraš držati u frižideru, a kako su znali da nisu čuvane kako treba, niko nije hteo da ih kupi. I tako iz usta u usta, od uha do uha počelo je da se šuška. Mestašce je to, sve se zna i šta ko misli, a ne šta radi, i puklo je, ampule je uzeo Saša.
-Nemoguće, govorili su jedni,
-On je spreman na sve, tvrdili su drugi.
Postavljena je zamka, javio se neki kupac ampula i Saša je upao u zamku. Sve je počelo kako već to ide, Saša je trebao beli prah, nisu hteli novac nego ampule, onda se sve okrenulo, ampule više nisu bile važne, ali Saša je upao u stupicu.Mestašce je bilo zgranuto, svako drugi je mogao da bude, ali njihov čovek…
Još nisu skinuti karantini, kretanje je još uvek zabranjeno, ali pomalo, oseća se da se smiruje, ljudima je lakše, ne kriju se više kao ranije, ne boje se svoje senke.
Pokušaj jednog meštana, koji je cele noći išao kroz šumu da zaobidje kontrolne stanice, pa se onda spustio do reke gde su ga kod vikendice čekala kola, završio se neuspehom. To je bio zadnji pokušaj koji je mogao da ugrozi celu akciju, danima nije bilo novih slučajeva, i ubrzo je objavljeno: Epidemija je zaustavljena.
Mnogi su stradali, mnogi su izgubili svoje najdraže, nisu više važne brojke, samo da se nikad više ne ponovi taj užas, život se vraćao u malo mesto, zahuktavao se, i sve je polako počelo da ide uobičajenim tokom.
Bila sam kod Olivera. Prvo sam ostala jer nisam mogla da odem, onda sam čekala da Oliver završi sa poslom, onda.... osećam da nešto nije u redu, ali Oliver ništa ne govori.
Jednog jutra zaustavila su se kola iz Mestašca.
-Barbara, neko te se mnogo uželeo, i došao je da te poseti.
Iz kola je istrčala Lola, lajala je, vrtela se oko mene, ja oko nje, obe smo bile srećne, i ne zna se koja je bila ludja, skakale smo, prevrtale se, zagrlila sam je oko vrata, ona je lajala i pokušavala da me zubima uhvati, bio je to pravi cirkus. Porasla je i kad je skočila na mene skoro sam pala na pod. Nekako sam bila ponosna na nju sto tako lepo izgleda, i što me nije zaboravila. Opuštanje, jedno od retkih, posle svih užasa koje sam prošla.
Mislila sam da me Lola voli najviše na svetu, a pas se okrenuo od mene i utrčao u kuću gde je spavao Oliver. Lola je legla na pod, glavu je podigla prema krevetu, naslonila je na samu ivicu, liznula je Oliverovu ruku koja je pala izvan kreveta, i više se nije pomerala.
Kad se probudio Oliver prvo šta je prvo video bile su njene vlažne, tamne oči kako ga netremice gledaju. Od tog trenutka Lola se nije odmicala od njega. Bilo je dovoljno da Oliver samo prošapće
-Barbara
Lola bi dotrčala po mene, povukla zubima farmerke, i vukla prema Oliveru
Čudila sa se tom njenom ponašanju
-Šta joj je? Uvek te je volela, ali ovo. Malo sam ljubomorna, ma kakvi malo, ona te voli više nego mene, kako samo brine za tebe, na svaki tvoj mig skače.
Oliver je vidno oslabio, nije više bilo onog smeha i životne radosti u njemu, na moja pitanja samo je obarao pogled. Jednog dana, spremajući papire na stolu, našla sam odgovor. Diagnoza, ispao mi je papir iz ruke, bio je teško bolestan, rezultati su bili poražavajući.
-Zašto mi nisi rekao?
-Nije imalo šta da se kaže.
Istrčala sam iz sobe, Lola je ostala da leži pored Olivera.
Ne znam gde sam išla , da li sam koga videla, zaslepljena od suza otrčala sam do potoka, sela na njegovu obalu. Zagledana u vodu, po stoti put sam se pitala, zašto on, zašto on, najbolji od najboljih? Nema odgovora. Voda je tekla dalje, nosila sa sobom moje suze, tugu. I uvek je tako, neko nema ni ono osnovno –zdravlje. Sve bih uradila da sam mogla da mu pomognem, ostaću sa njim do kraja, ali kraj je tako blizu, tako mi je malo vremena još ostalo. Ponovo su suze napunile moje oči, bila sam nema od bola.
Nastaviće se
Barbara 23
-Idemo na glukozu, ako je višak šećera biće joj gore, odmah ćemo dati insulin maksimalnu dozu prema njenoj težini.
Svakom kapi koja utiče u to malo telo čini mi se da kap krvi ističe iz mog tela. U ruci spreman špric sa insulinom, ako bude trebalo i ako bude vremena.... Minuti prolaze… I onda crne oči se otvoriše:
-Žedna sam!
Oči se ponovo zatvoriše, a onda širom otvoriše, rupice na njenim obrazima se pojaviše, kao i na mojim. Majka plače, otac još uvek okreće onu kapu, ali nekako drugačije.
Zora se približava, zora života.
Vraćamo se, umorni, ali nekako lakši, nismo išli uzalud, na putu sretosmo glasnika kao u nekom starom filmu.
-Doktore, telefoni ne rade, krenuo sam da vam kažem, epidemija se zaustavlja, već dva dana nema novih slučajeva.
-Samo tako da ostane.....
Da sam tada znala šta će se dogoditi samo malo kasnije...
Nastaviće se
Barbara 22
Oliver skače sa konja, pridržava me, ulazimo u kuću.
Mladić sa teškim prelomima leži na krevetu. Svi su se odjednom užurbali u kući, čekaju naredjenja Olivera. A on? Radi nemoguće, treba sterilisati prostoriju, izvršiti operaciju i ostati živ, jer bolest je stigla i u ovu kuću. Oliver brzo radi, nekako pokušavam da mu asistiram, stišćem zube gledajući kost koja je probila mišić i kožu, krv, nema vremena sad za histerisanje, kao i uvek minuti odlučuju. Kako su daleko sad oni dani kad sam se plašila žabe, ili kad sam okretala glavu da ne gledamna krv. Dodajem Oliveru instrumente, pridržavam kad treba , upijam krv, mladić stenje, zubi mu škrguću, anestezija popušta. Oliver žuri , još samo jedan šav. Sve je dosta brzo gotovo. Gledam Olivera, čelo mu se orosilo znojem, neko voštano bledilo na licu, ruka je umorno klonula, sedi opušteno na stolici, samo što nije pao sa nje. Na nemo pitanje očima, samo odgovara:
-Premoren sam, danima ne spavam, ali njegov pogled naglo skreće u stranu.
Znam da nešto nije u redu. Premor? Da, ali ima tu još nešto.
Umorni zaspali smo budeći se samo s vremena na vreme i kontrolišući mladića, izgleda da će sve biti dobro. Zora, vetar je cele noći duvao, nanoseći sigurno poslednje pahuljice te zime. U kolibi su svi spavali, tako potreban mir i tišinu zameni neka buka, treska udaranje na vrata, i nervozni glas nekog čoveka:
-Da li je tu doktor? Hitno je, dete mi umire.
Domaćica kuće izadje
-Šta se dereš, doktor je zaspao, celu noć je dežurao oko maloga, ko je bolestan?
-Zovi doktora, budi ga, ne sme da spava, dete mi je zanemoglo.
Svi si već budni, jedan pogled na mladića, sve je u redu.
-Šta znači zanemoglo?
-Znači da je u nesvesti, da ne znaju od čega i da može svaki trenutak da ...samo odmahnu glavom ne usudjujući se da na glas kaže tu strašnu reč.
-Da li ti je dete od nečeg bilo bolesno? Upita Oliver žurno navlačeći čizme i debelu jaknu.
-Nije, zdravo je, samo je imalo šećer, pa ne znamo da li je nešto pojela.
-Ne znate? Uzima li neke lekove?
-Ne, ne valja se, žensko dete, pa da se čuje da je bolesno, nikad se neće udati.
-Koliko je stara? Ja već moram nešto da se upetljam, ali mislim samo malo da pomognem Oliveru, makar i nekim podpitanjem, tako izgleda umorno i iscrpljeno.
-Četiri godine.
-Četiri godine, i ti misliš o njenoj udaji?
-Ne znaš ti šta znači kad se čuje da je devojka bolesna.
-Imate li aparat za šećer? Setila sam se u zadnji čas da pitam .
-Kakav aparat?
Bilo im je odmah jasno.
-Olivere, i ja ću poći sa tobom, znaš da imam iskustva sa tim više nego bilo ko.
-Ne znam samo šta će nam to iskustvo kad nemamo ništa.
-Kako ništa, imamo sve, glukoza, fiziološki, insulin i puno dobre volje.
Čovek je nemo pratio njihov razgovor, a onda zdravom gorštačkom logikom shvatio da je Barbara tu sigurnija i odmah se njoj okrenuo
-Sestro, mala je lepa kao lutka, videćeš, a ima rupice kad se smeje kao i ti.
Po starom pravilu planine, sve muškarce u belim mantilima su zvali doktore, a sve žene, sestro, i uopšte nije bilo važno ko je doktor ko sestra, pravilo je postojalo, a često je bilo i komičnih situacija na osnovu te podele, kad bi neka doktorka ustrajno pokušala da opravda diplomu…
-E, da mi je da se jednom nasmejem u tvojoj kući pa da vidimo njene rupice.
Opet konji, opet uzan put, sad sam i ja imala svog konja, vešto i oprezno sam ga vodila po klizavoj stazi uz rečicu koja je vijugala i bila sve manja i manja kako smo se približavali njenom izvoru. Sneg je opet počeo da pada, kao da ove godine zima nikad neće da prestane. Kapljice vode na rečici su se ledele na granama koje su se nadvile nad tok, sve je bilo kao u nekoj bajci, a samo malo dalje ljudi su umirali od teške bolesti, epidemija je jenjevala, ali nije se zaustavila, a devojčica se borila za život. Sat kasnije približili smo se kućerku. Čovek je bio radostan, izvršio je svoju dužnost, doveo je doktora na prag kuće, nije mogao da zna da sa onim što imamo u torbi pomoć će biti skoro nemoguća. Imali smo malo znanja, deset prstiju i mnogo, mnogo dobre volje. Ponekad je to i više nego dovoljno, da li će to tako biti i sada?
Dete je ležalo u sobi, bledo, oznojeno, teško je disalo, zatvorene oči. Na trenutak otvori okrupne crne oči, pogleda nas pogledom koji ne vidi, pa ih ponovo zatvori. Majka skamenjena, otac okreće kapu u ruci i gleda negde u zemlju. Mala soba u uglu vatra, zemljani pod, sve nekako tamno, svetlo dolazi iz neke čudne svetiljke, to do sad nisam videla u zbilji, možda u nekom filmu.
-Imate li tekuće vode?
-Sad ćemo da donesmo, otrča neka devojka, donese lavor, bokal. Svi se iz kuće uzmuvaše, svi hoće da budu od neke koristi, samo da malenoj bude dobro.
Pogledasmo se. Bez aparata da odredimo šećer, možemo pogrešiti samo jednom, jer dete je očito bilo u komi. Knedla u grlu. Hvatam devojčicu za ruku, meka, suva, hladna. Srce mi dobuje, mislim iskočiće, svi će čuti kako lupa. Mirišem joj dah, da li se oseća miris voća? I onda, reših, ako je ovde voda u bokalu, ako gori vatra u otvorenom ognjištu, onda ni meni ne treba savremeni aparati da odredim vrstu kome, dete je sve slabije,a oči pune poverenja prate svaki moj pokret.
-Olivere, to nije moj posao, bojim se šapućem, a čini mi se da reči odjekuju po celoj prostoriji, odbijaju se o zidove i tavanicu i izlaze nekud dalje odjekujući celom planinom i svi čuju, ona ne može da pomogne,... ona ne može da pomogne....ona....
U Oliverovoj torbi insulin i glukoza. Jedno život, jedno smrt. Dete je u komi, ali kojoj, manjak ili višak šećera?
Nastaviće se
Barbara 21
Oliver od ranog jutra iščekuje pomoć, nervozno pokušava da dobije telefonsku vezu, ali sve je u prekidu. Dobro da sam jučer uspeo da dobijem Barbaru, kao da smo na kraju sveta. Ako niko ne dodju još malo , moraću da se vratim, po noći je nemoguće na konju proći kroz planinu.Ko zna kako je mladiću, izdržaće, samo da pomoć stigne. Bio je ljut na sebe što ne može ništa više da učini. Umor se ocrtavao i na njegovom licu. Sa jedne strane borba sa epidemijom, a sa druge, bolesnici od svih mogućih bolesti. Bio je jedini lekar tu. Lekar koji je stalno radio u tom seocu, ležao je u prvoj zoni karantina. Samo da sve dobro završi.
Iz daljine prašila su neka kola. Prepoznao ih je, Barbarina, njena kola su se uvek prepoznavala, imala su neku lutkicu napred, uvek su bila ogrebana, naravno, ona nije nikad priznavala da je kriva, i tvrdila je da je super vozač. Smešio se misleći na nju. No, divno, više nema ni bolničkih kola dovoljno, znao je Barbaru, ako je ona nekom dala svoja kola, to je onda stvarno došao krajnji čas. Bila je od onih koji ljubomorno voze sami svoja kola, i užasavaju se da ih nekom pozajme.Prisustvovao je kad je nekom prijatelju koji je ponudio da joj da benzin, samo da mu pozajmi kola za neku pijanku, rekla.
-Benzin? Šta će mi tvoj benzin?
-Mislim da ti nadoknadim što ćeš mi dati kola.
-Sedi na kante, pa se vozi, ako je to isto.
Kola se zaustaviše pored Olivera. Umotana prilika sa velikom torbom izadje i veselo maše .
-Ti nisi normalna! Stvarno nisi normalna! Šta ti to znači?
-Znači da niko nije hteo da dodje. Sad je gotovo, krećemo, Gde je taj konj? Smejala sam se grleći ga, ljubeći i u isti čas bacajuci mu tešku torbu da ponese.
-Nije šala, stvarno idemo dalje na konjima.
Na jednog konja su natovarili njenu torbu, i neke stvari koje je nabavio Oliver, hranu, veliku torbu sa sanitetskim materjalom, a na drugog konja skočio je Oliver.
-Gde ću ja ?
Okrecem se, tražim trećeg konja, a onda pokušavam da se popnem na konja koji je nosio opremu. Konj se propinje, malo sam se uplašila pa sam se za svaki slučaj povukla u stranu.
-Dodji ispred mene, posle ćemo morati hodom.
Polazimo, konji kasaju, mrak se polako spušta Oliver poznaje put. Jednom rukom drži dizgine konja drugom ovlaš Barbaru oko struka, drugi konj dugim konopcem vezan kaska za njima.
Naslanjam se na Olivera, poželela sam da put bude dug, dug da nikad ne prestanemo da kaskamo na tim konjima, da nikad ne stignemo na cilj.
To je bio trenutak koji ću večno pamtiti i na koji ću se uvek vraćati u svojim mislima maštanjima, trenutak, kojim ću se uspavljivati, lebdeti u nekom nestvarno svetu.
Osećam Oliverovu ruku uz moje telo, njegovo telo koje u ritmu hoda konja dodiruje moje. Neki žmarci idu uz kičmu, ruka koja je na mom telu mirna je čvrsta, osećam da gorim pod njenim dodirom. Leptirići počinju svoju igru. Leptirići? Ne to je žar koji se razliva po mom telu, plamene kugle koje se stvaraju negde duboko u unutrašnjosti na svaki dodir Olivera.... jure, izazivaju plamteće buktinje... vruće-hladno se smenjuje. Grozničava drhtavica smenjuje žar, pokušavam da se savladam, padam na grivu konja, grčevito se držim, a konj oseća moj nemir i u tamnoj noći dok samo Mesec se probija kroz krošnje drveća, propinje se preteći da nas zbaci.
-Mirno, mirno, smiruje Oliver tapšajući konja po vratu.
Koga smiruje? Mene? Konja? Ili možda sebe?
Ruka čvršća od čelika me drži. Oslanjam se celim telom na njega, pokušavam da smirim vrelinu svog vulkana, okrećem glavu, kosa mi pada na njegovo lice, milujući ga kao blagi povetarac, moj obraz dodiruje njegovu bradu, usne... i njegove usne me dodiruju tražeći moje... dotakoše se... Poljubac predavanja, uzimanja, smirivanja...
Na momenat sve zaboravljam i ko smo i gde smo i gde idemo. Svet je prestao da se okreće, a onda se zavrteo još brže, brže vrtlog strasti i nemira do potpunog smirivanja.
Stižemo.
Nastaviće se
Barbara 20
Jutro.
Sunce je izašlo, zagrejalo je umorna tela ljudi koji su se izvlačili iz kuća. Kako je prošla noć? Ima li novih žrtava? Koliko je ljudi obolelo? Svi su pratili te brojke sa zebnjom su iščekivali sledeće vesti. Epidemija se nije razbuktavala, ali nije se ni zaustavila. Ostala je u okvirima u koje su je stavili ljudi, ali dovoljno je bilo da samo jedan zaobidje postavljene barikade, pa da bukne na drugom kraju, a onda kao šumski požar dalje....
Krenula sam na posao, većina je već sedela u Sali, čekali su dalje direktive, da li je vredelo to što su uradili do sada? Napravili su pauzu dva sata da bi svoje redovne poslove završili. Zazvonio mi je mobilni, nasmešila sam se, Oliver. Nismo se čuli od kada je otišao jer na svaki moj poziv čulo se : nije dostupan, pozovite kasnije, a to kasnije nikako nije dolazilo.On me nije pozvao nijedanput. Da je u pitanju neko drugi, bil bih ljubomorna, ali moj Oliver, nema šanse.
-Barbara, jedva sam te dobio, javi da mi je potrebno da neko hitno donese materjal za hirušku intervenciju, imam teško povredjenog mladića. Vi ste završili sa vakcinacijom, može neko da dodje. Uglavnom nemam veze, pa ne računaj da ću ti se skoro javiti.
-Olivere, znaš da nema nikog, tražiš da dodje neko peške u sam centar zaraze, da se penje po nekim brdima i da se možda nikad ne vrati.
-Ne peške, smejao se Oliver, prvo kolima, pa onda na konju. Kako si ti? Kako se držiš?
-Nedostaješ mi. Jedva čekam da te vidim. Dobro, pokušaću da nadjem nekog da dodje do tebe, uzdahnula sam ne verujući da će iko pristati da udje u karantin u ovakvom trenutku.
Nastaviće se
Barbara 19.
Nije trebalo ništa objavljivati. Svako je imao nekog koga treba obavestiti, kome treba reći šta se dogadja, i brzinom munje svi su saznali sve.
Voda?!
Postala je dragocenija od zlata, ljudi su navlačili zalihe u kuće, zabarikadirali se i nisu primali ni najbliže unutra.
Hrana?!
Bilo je dovoljno i hrane i zalihe, ali panika je momentalno ispraznila sve rafove u prodavnicama, podrumi su prekontrolisani i stavljeni novi katanci. Ljudi su trpali sve i svašta u zalihe.Tamo neko je kupio dva televizora, drugi vuče neke tepihe kao da će zastrtiti ceo soliter, nije važno šta, samo da se nešto nakupi, da se ima. Sapuni, kozmetika, šerpe, lonci, sve je nestajalo kao nekom madjijom. Nije bilo vremena za čekanje, odmah se počelo sa radom, nisu se ni odmorili od prvog šoka.
-Svako neka napravi spisak osoba za koje misli da treba da prime zaštitnu ampulu, a onda ćemo videti šta ćemo dalje.
Pognute glave, svako ima više od dvadeset prijatelja, rodjaka, pacijenta.... Dvadeset, to je manje nego ništa. Svi drže ruke nad papirom, zastajkuju, oči se podižu, misli negde blude u daljinu, može li se biti pravedan u ovakvom trenutku? Kako biti nepristrastan? Direktor proziva, svako lično mora da kaže ime pacijenta, razloge, i koliko mu treba ampula. Odmahuju glavom.
-Barbara?
Ona podiže pogled, četvorogodišnja devojčica sa dijabetom, mlada samohrana majka sa blizancima, teško bolestan profesor...odmahuje glavom
-Oliver?
U njegovim mislima majka, sestra, prijatelj sa kojim je odrastao, on sam sa bolešću koju krije, odmahuje glavom.
-Saša?
-Tri, ne, četiri mi treba, i peta za mene.
Glave se podigoše, neko ga gleda sa prekorom, neko misli u sebi, možda sam i ja trebao da budem manje velikodušan.
-Znaš da nema.
-Nije me briga, hoću pet.
Dragocene ampule završiše u frižideru pod ključem.
Raspored:
Stari doktor, zastaje, otvara koverat, deli zaduženja. Pravi se raspored kola koja će prebaciti ekipe na teren. Ljudi su već obavešteni, skupljaju se po seoskim ambulantama. Prvi već polaze, čuje se škripa točkova, tresak nekih vrata, ali sve nekako prigušeno, kao da se plaše da nekom bukom ne naprave jos veće zlo.
-Barbara, ti ideš u malo rudarsko naselje sa sestrom, uzmi prva kola koja se vrate sa terena.
-Ali tamo je tri hiljade ljudi...
-Znam, pokupi materjal, i požuri, kad završiš, dodji pravo ovde.
-Dobro!
-Imate dvanaest sati da sve završite. Za sva pitanja zovite ovde, i upamtite, nema kontraindikacije, svi moraju da budu vakcinisani, od vas pa nadalje, svi, nema izuzetaka.
Svi teškom mukom polaze, spasioci ili dželati, epidemija se mora preseći.
Oliver kreće na jug, sam se prijavio, tamo je najopasnije, polazi svojim kolima, jer kad jednom udje u tu oblast nema povratka. Imaju nove slučajeve i potpuni je karantin. .Nema izlaska do kraja, pa ma kakav kraj bio. Saša uzima Mestašce, braneći se da ga tu ljudi poznaju. Nema vremena za ubedjivanje, polazi se.
Na parkingu, ispred bolnice Oliver zagrli Barbaru, ništa nije govorio, samo ju je poljubio, gledao suzne oči, i čvrsto, čvrsto, držao.
-Ko zna kad ćemo se videti, čuvaj se Barbara, poljubi njuškicu, Loli, i kaži joj da mi ona odgovara za tebe.
-Vrati se, nemoj da izigravaš heroja.
-Čuvaj se, Barbara, i čuvaj Lolu, nasmeja se Oliver.
Krenuli su, svaki u svom pravcu , svaki u neizvesnost povratka, nije bilo vremena za čekanje, dugi su spiskovi. Bleda lica, umor se već ocrtava na njima, neizvesnost. Mi smo barijera, naša deca su štit za ostale. Nadali su se da je barijera sigurna, da se bolest nije uvukla u Mestašce, pa da samo bukne, kao u toliko mesta ranije. Barbara dolazi u malo mesto na obali reke. Kolona ljudi ih vec čeka, hiljade, a stalno pristižu novi. Ulaze u ambulantu, mantil, gomile špriceva, vakcina, sve deluje nekako jezivo, ne bi smele tolike gomile špriceva da budu u plastičnim džakovima tu, ali nažalost nije ih previše, sve se mora potrošiti u roku od dvanaest sati. Nema vremena za čekanje, a i ljudi su već nestrpljivi, panika je počela da ovladava masom.
-Šta čekaju?
-Ko zna da li ima dovoljno vakcine za sve?
-Možda ne počinju jer nemaju sve šta treba.
-Izgleda da će sad početi, ne guraj se, imaju spiskove,svi smo na njima.
Prvi pacijent, polako rade, drugi, deseti, stoti, hiljaditi.... vreme juri, kolona ljudi kao da se ne smanjuje, nema predaha, kao u nekom nizu ide upisivanje imena, vakcinacija, priprema sledećeg, pa ponovo. Sati prolaze....osmi, deveti, deseti... Ne osećaju ni glad ni žedj, najzad kolona se smanjuje, noć je već uveliko zavladala, oči peku, ruke su umorne, ali rade dalje, nema ekscesa, svi mirno ulaze, znaju, ne sme se rizikovati, čak ni deca ne plaču.
Veče. Noć. Mrak se spustio, od umora nisu ni primetili.
-Sledeći...
Nema više, gotovo je, svi su prošli.
Kola dolaze po Barbaru, polumrtva ulazi, samo se sručila na zadnje sedište, sestra pored nje, zaspale su jedna drugoj na ramenu. Kad su stigli, vozač ju je jedva probudio.
-Gde je sestra?
-Ostavio sam je kod njene kuće, ti moraš na sastanak.
Barbara je htela ponovo da utone u san, ali stigli su. Beli mantili se vraćaju, Barbara ulazi u salu i iscrpljeno pada na stolicu:
-Treba mi jedna ampula, za devojčicu, tako je mala, bespomoćna, gledala me je kao zečić i očekivala da joj pomognem.
Oliver nije došao, ostaće do kraja u karantinu, kod njega je najgore. U centru su bolesnici sa izraženim simptomima, totalni karantin-izolacija. Malo dalje drugi karantin, tu su oni koji su bili u dodiru sa zaraženim, pa treći oni koji su bili u dodiru sa drugim karantinom. Oliver je u samom centru, trebaju mu lekovi, hrana.
Oliver je uvek u centru zbivanja, ispeći će zanat. Pokušaj da se našali u takvom trenutku sa takvom stvari, glupo je odzvanjao medju umornim licima, koja ni sad nisu imala predaha, mladi lekar postidjeno ućuta.
-Zašto nije završeno u Mestašcu?
Saša se nije pojavio, radio je kolega koji je završio svoj teren ranije, ali je kasno počeo.
-Gde je uopšte Saša? Zašto njie sad tu?
-Zabarikadirao se u svojoj kući, ne izlazi, čak je pokušao da predje barikadu, ali su ga vratili. Samo je vikao da ima druge obaveze, i tražio zaštitnu ampulu.
-Pomozite da se završi u Mestašcu, pa se odmorite, a sutra rano svi opet da ste ovde.
Jedva sam se dovukla do kuće, Lola me je radosno dočekala, lajući I skakajući oko mene, u krug, trčeći po celoj kući kao da je htela da pokaže da je sve sačuvala i da je sve u redu. Samo sam je nežno pomilovala, nahranila i dodala vode. Svaka koščica me je bolela, mislila sam na Grad, na život tamo.To mi se sad činilo daleko, daleko, kao neki drugi život. Gde je nestala ona bezbrižnost, opuštenost, ona moja večita spremnost za šale i nestašluke? Hoće li se ikad vratiti? Da sad mogu u teretanu na Dunavu, da se opustim na masaži pod rukama iskusnog trenera. Da se bacim na one sprave i da izbacim ovaj umor i ukocenost mišića, ali Dunav je bio daleko, kao i teretana, ko zna koliko će vremena proći dok budem mogla ponovo da se opustim u kafiću teretane.
Činilo mi se da vidim prijatnu atmosferu teretane, gde su svi bili nekako prijateljski raspoloženi, gde ti se izgledalo da je sve u životu lako i dobro. Zatvorila sam oči, pokušala da zaspim, ali dogadjaji proteklog dana neprekidno su proletali kroz svest. Ponovo, i opet ponovo videla sam ruke koje se pružaju prema, igle, vata, alokhol, kao na nekoj neprekidnoj traci promicali su likovi ljudi. Desetine, stotine ljudi, svi puni poverenja i nade u spas, deca, mladi, stari, čitavo jedno mestašce. Ljudi sa svojim problemima, strahovanjima, nadama, željama, ljudi puni planova za sebe, za svoju porodicu, za one koje vole, a sve je moglo da se sruši i nestane u jednom udaru epidemije, jednom jedinom čoveku koji bi prošao kroz barikadu zaražen.
Mislila sam na Olivera, Kako li je sa njemu? Da li će uspeti da zaustavi epidemiju, samo da ne bude puno žrtava, samo da se njemu nešto ne dogodi. Pokušala sam da ga dobijem mobilnim, ali nije bio dostupan. Maštala sam kako će biti kad se Oliver vrati, gde ćemo ići, osećala sam se tako sama i napuštena. Lola je skičala, osećala je da nešto nije u redu, zagrlila sam je, pritisnula glavu uz njeno toplo telo i najzad zaspala. Kao da nije prošao ni minut, vreme je bilo za budjenje i posao
Nastaviće se
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
