Daleko, daleko, preko sedam mora i sedam gora, preko stotinu blogova bio je Bajkograd.
U nekoj šali, komentaru, AnaM dobi zadataj da bude Šeherezada, verovatno što sam brbljiva. Momenat nije baš da budu vesele priče, ali, ako čekam pravi momenat, načekaću se.
Priča Aa. i Bb
U Bajkogradu, daleko, daleko u samom centru nekih zgradurina, koje je verovatno pobacao neki svemirski psihopata-arhitekta, pa se stanovnici ni dan danas ne snalaze u njemu, elem u tom čudu betona i gvoždja živela je prelepa, predobra, prepametna, ama, čudo od ženske, Aa. Što je ona bila ženska i pol, ali što je dobru dušu imala, na leba da je mažeš.
Mislila je da će je jednom potrefiti grom sreće i stalno je gvirkala kroz prozor čekajući ga. Ni sama sebi nije htela da prizna da tu sreću čeka u obliku princa na belom konju. Očito nije bila realna, jer gde princ da parkira konja i kako da nosi lopaticu i kesu, jer da prostite i konj ima neke biološke potrebe.
Na drugom kraju Bajkograda živeo je Bb. Što je to bio dasa iz Trmbasa. Taj je jeo šta je teo, a teo je baš dosta. Vozio se po Bajkogradu svim i svačim, a najviše je uživao u svom Nagasakiju. Zamišljao je da je Japanac orginal, propeo bi se na zadnji točak i jurio u sitne sate zamišljajući da ga juri Interpol. Nagasaki je bio dvotočkaš, ali svi su ga videli kao običan bicikl. Nije važno, svako ima pravo na svoje snove.
I tako su živeli Aa i Bb, svaki na svom kraju Bajkograda.
Bajke imaju srećan kraj. Mogu se završiti njihovim susretom, zaljubljivanjem i sličnim tandrmoljcima, ali ako hoćete, baš, baš, srećan kraj:
I tako su živeli srećno Aa i Bb sve do kraj svog života,i malo duže, jer se nikad nisu sreli...
Da li ste nekad pomislili koja bi vam uloga na daskama odgovarala?
Ja bih se zaletela da budem Julija, nekom Romeu.
Hm... ne, neću, morala bih da umrem mlada i ko bi pisao postove?
Bolje je biti Penelopa.
Ne, mnogo je , brate, čekala Odiseja dok se on jurcao po svetu.
A da budem Ukroćena goropad?
Teško, gde da nadjem kanditata dostojnog da odigra mušku ulogu?
Ima li neko ideju???
Da li ste znali
Da neko beži u prošlost, neko u budućnost??
Ja nisam
Držim se onog:
sedi tu gde si
jer i za ono gde si
nisi
Veliki SAVETI, nikakva POMOC
Svaka žena čezne da ostane u sećanju nekom muškarcu, ceo život.
Uf... što bih ja volela....
Ali oni više pamte rezultate neke leve utakmice, nego boju očiju žene koju su imali. Garantujem da moju boju očiju ne zna niko...ma, kladim se u sve na svetu...a da ne pričamo o ostalom....
Sa ovim savetima, garantujem da će vas se sećati.
1. Dok mu peglate omiljenu majicu, zaboravite peglu na rukavu... Kad god pogleda majicu, setiće vas se... makar bili i u Tanjganjiki.
2. Ako voli hladno pivo, flaše držite pored radijatora, tako vam je bliže. Kad god otvori flašu, polije ga pivo, garant će vas se setiti.
3. Još jedan savet o piću, ako voli belo vino, obavezno kupujte crno, sa obrazloženjem, da je zdravije.
4. Dozvolite mu da puši samo na terasi pa i posle.... dok je golišav. Ako ništa drugo, komšiluk će se radovati.
5. Kad dodje mrtav umoran sa posla dočekajte ga u prozirnoj spavaćici, može i bez nje i izjavite da bi vi baš sada.... Ili otključajte vrata i pokažite mu put do spavaće sobe delovima svog veša... možda ga je zaboravio...
6. Dugme mu nikad ne ušivajte, kažite da je seksi sa razdrljanim košuljama
7. Kad gleda utakmicu, započnite lagani striptiz, naravno ispred ekrana... ako je muško... gadjaće vas... ne, ne osmesima i aplaudiranjem....
8. U jeku predigre, kažite: nije loše, ali njegove ruke stavljajte tamo gde vama odgovara.
9. Recite, u krevetu: bilo mi je lepo, skoro da sam imala orgazam.
10 Stavite mu na znanje da u seksu mora još dosta da nauči... i da može odmah da počne lekciju, bez obzira što žuri.. .hmmm da se spasi...
Ima još, ali već sam sigurno dosadila... i pobegli ste.... a i ne mora non stop da misli na vas, samo da se priseća..
Da mi je znati gde je otišao ovaj post sa sve slikom... pa moram ponovo da pišem
Koliko ste puta kazali da sam zakon ja bih uradio to i to.
Dajem vam priliku, ujedno to je i domaći zadatak za one koji to žele.
Šta bi radili da imate zakon u svojim rukama???
Moj zakon
JA SAM ŽENA, samim tim, ja sam zakon I donela sam neka pravila
ZAKONI
1.Niko neće napustiti moju zemlju, jer bolju ne može naći
2.Svi imaju posao i rade ono što vole
3. Niko nije bolestan
4.U školama se uči samo ono što će ti stvarno trebati u životu
5.Ne postoje banke, ni dosadni računi
6.Muzika je nešto što svi vole i osećaju
7.Svi su zaljubljeni
8. Niko nije ljubomoran
9.Obaveza svakog pojedinca je da svaki mesec napiše, bar jednu pesmu, naslika bar jednu sliku, komponuje bar jedan muzički komad.
10.Svaki dan se mora najmanje 10 puta reći nekom :volim te(može se naći i 10 osoba, pa svakoj isto reć... ko voli, nek izvoli)
KAZNE
Za nepoštovanje propisa, prekršitelj mora negovati cveće po parkovima, hraniti ptice, šetati pse pored reke
Ko prekrši 7 i 8 tačku za kaznu mora, ako je muškarac, naći tri zene i reci im :VOLIM TE, a ako je žena mora naći način da izadje sa dvojicom istovremeno i ubedi svakog da joj je onaj drugi, drug.
Ko prekrši zakon 10, za kaznu će dobiti mesec dana seksa bez ljubavi, ukoliko mu se slučajno to dopadne kazna se pooštrava i rok produžuje.....primam predloge za kaznuJ
Zakon stupa na snagu odmah po objavljivanju, a kazneni postupak je već stupio samo ne znateJ
Po odluci
AneM
Svi znaju da volim cveće.
Volim ga u bašti, u vazi, saksiji,
Svi znaju, ali, poneko ga i pokloni.
Ovu korpu cveća sam dobila, pogodite od koga
1.
Sreća je kao mlado povrće u proleće
Neki prolaze pored nje
Poneko je samo pogleda
A neko uživa u njoj
Proleće je stiglo.
Zeleni mladi listovi zaklanjali su cvetove svih boja i mirisa.
Priroda se budila, bujala, pozivala.
Osetila je taj zov u sebi. On će doći, doćiće, doćiće, sve je pevalo u njoj.
Činilo se da već čuje zvuk njegovog automobila, škripu guma na kamenčićima. Videla je već njegov srećan osmeh kad joj prilazi. Običiće u širokom luku oko nje, pomilovaće je pogledom i otići u baštu.
Tek kad on dodje oseća da živi, kao da krv struji njenim venama a svetli i blista, zrači srećom.
Taj dan je došao, čula je glasove, smeh, dolazio je sa društvom. Osmehnula se, biće buran vikend.
Njegov prijatelj ju je pogledao.
-Lepa je, biće zanimljivo u njoj
Zatreperila je, kad je grubo ušao u nju zadrhtala je. Njegova čvrsta, muška ruka je skoro slomila kvaku na vratima, ali posle je sve bilo dobro. Zapalio je kamin, seo u fotelju i sa čašicom pića poluzatvorenih očiju nastavio da sanjari.
Ona je bila zadovoljna, ona njegova verna vikendica obožavala je te vikende kad su zajedno.
Čvrsto sam rešila, neću da upoznam ni jednog blogera uživo. Virtuelni svet ima da ostane takav. U njemu su svi lepi, pametni, mladi, sposobni. Ne moram ja sve baš da vidim, svugde da gurnem svoj nos i još po nešto, ostavimo nešto i mašti...
Rešila ja, ali tu je Sanjarenje i Voja. Kad su me stavili u mašinu, negde 10 aprila prošle godine... SMS-ovi su leteli... I šta da radim ja, mlada, pa neiskusna blogerka?
Branila sam se, izmišljala razloge... dok sam gledala šta da obučem za sastanak sa tim „strašnim„ blogerima.
Brrr... imala sam tremu kao da polažem pravosudni ispit.
Prvo Voja, on nije smeo da izadje nego poslao u izvidjanje brata, ko zna kakva je ta AnaM, sudeći po postovima, sigurno neka aždaja. Kod brata položih, od Voje još ne dobih diplomu.
Sledeći korak Sanjarenje. Ijaaaooo tu je tek bila trema. Klecajućih koraka približih se nekoj šarmantnoj dami koja je dirigirala celom scenom. Odmah me je zagrlila i dok sam ja zapanjeno gledala upoznala me sa nekim policajem, ispostavilo se da je to glavni glumac... dobro je, taj mi nije uzeo dozvolu za blogovanje. Sanjarenje je mahnula rukom, dotrčla TV ekipa i ja pobegoh u okrilje mraka sale gde je bila pretstava. Da sam znala da ću Sanjarenje da upoznam ponela bih mito da je umilostivim, naravno bure sladoleda.
U sali sam blaženo utonula u stolicu misleći da sam se rešila svih blogera. Šipak. Dočekao me je blagi glas, osmeh i reči dobrodošlice Domaćice. Pokušala sam odmah sve da joj objasnim, da ja nisam blogerka... još objašnjavam, ne veruje mi. Možda zato tako često se srećemo na kafici i prijatnim razgovorima.
Pretstava Voje je tekla, ja sam snimala sve i svakog misleći ko zna ko je tu sve bloger. Čekala sam da se smire ovacije i da upoznam tog čuvenog režisera Patosa. Ja sam ga ustrajno zvala Portos zato što sam ga zamislila visokog sa ogromnim stomakom i malo proćelavog svetlo smedjih očiju. Ko je sad taj mladi crnooki , doduše visok, zgodan mladić što se široko osmehuje? Nemoguće, to ne može biti Patos... ne može, i tačka... Bio je...
U realnom svetu prijatelje stičeš do tridesete godine.
Više mi se dopada ovaj, virtuelni. Podario mi je prijatelje, drugare, ispunio nečim novim zanimljivim. Kako sam uopšte mogla da živim dok vas nisam upoznala?
Zamislite želju, možda se i vama ispuni da vam bloger postane prijatelj
I nebo plače, kiša rominja, sve se rastužilo, a ja kod glavnog beogradskog policaja zbog vozačke.
Natuknem neko kapče na glavu da mi se ne pokvari frizura, pola sata nameštam pramen da gviri kao slučajno. Pognutih ramena, nekako tužno ušetah kod policaja.
Na svim šalterima gužva, na mom gde oduzimaju dozvole, nikog.
U Beogradu ima milionče, dva ljudi, od toga neka je milionče vozači. I svi savesno voze, samo ja drumski kabadahija. Rastužih se ja, a i onaj pramen se nekako opusto, više dodje kao glista koja se sprema na pecanje, nego nestašni čuperak.
Neka dva mladića me na ulazu upitaše gde je banka, da uplate neki tandrmoljak, a ja onako samo mahnuh rukom u pravcu banke.
Izvadiše dosije, kao da sam bacila atomsku na Hirošimu i Nagasaki u isti dan, ili da sam lično onaj Laden. Oni mladići što imaju ledja kao trokrilni ormar upitaše očima da li idu u dobrom pravcu, i ja naravno kimnem glavom.
Pogledam po onom narodu, vide oni da sam jedina na tom šalteru, i što su ti ljudi, odmah počeše da me gledaju drugačije. Oni se guraju da dobiju dozvole, a ja kao aristokrata, sama.
Sigurno su mislili da sam neki bos, a nisam bosa, imala sam čizmice koje malo propuštaju vodu, ali mogu još. Oni policaji su sigurno videli one trokrilne, pa misle moje obezbedjenje i osetih se nekako važna uzmuvaše se oko mene.
Izlazim ja, a narod se došaptava.. .vidi je nema srama... došla sa obezbedjenjem... ko zna kojoj mafiji i klanu pripada...
Uuuuu... uf... uf... meni nezgodno, došla busom, a oni kao slučajno gledaju kako ću da odem. Zaustavila bih ja taxi, da ne kvarim utisak, ali nisam pri parama, a i neki taxi iz prvog svetskog rata na redu... od mene se očekivalo da udjem u neka zatamljena kola sa neprozirnim staklima, ili bar neki džip.
Stvoriše se tu i oni trokrilaši i ja pobedonosno izadjoh.
Nema veze što nisam narko bos, pet minuta sam bila faca, famme fatale... i lepo.. stvarno, baš mi se dopalo...
Onako sa visoka pogledah u onu sirotinju što se gura na šalterima, jes’ da su oni dobijali dozvole, a ja dala svoju, ali nema veze, to niko ne zna...
I onaj čuperak ne liči više na kišnu glistu, ispravio se i zatalasao... i hrabro krenusmo u kišni dan... peške naravno...
Sećam se, upoznali smo se na nekoj ekskurziji. Do tada nisam znao ni da postojiš. Primakao sam ti se malo sramežljivo. Gledao sam ispod oka da li me neko gleda. Pravio sam se muškarčina koja poznaje život.
Bila si žestoka. Prvi put je ostalo u sećanju kao neka bol, praznina, sramota. Hteo sam svima da kažem, a u isto vreme da se sakrijem od svih.
Neko se vreme nismo vidjali.
Onda matura. Sećam se kao da je jučer bilo.
Ti si bila tu, primamljiva, mirisna, kraljica večeri. Svi moji drugovi su koketovali sa tobom, ja više od svih.
Te noći sam se izgubio u tebi. Ne znam ni kad sam otišao sa zabave, ni gde, ni kako. Ti si bila sa mnom i to mi je bilo dovoljno.
Danima posle nisam mogao nikome da pogledam u oči. Prijatelji, rodjaci, svi su me odvraćali od tebe. Govorili su mi da sam mlad, da pobegnem od tebe. To je bilo nemoguće. Bila si moja radost i moj bol. Nijednog trenutka nisam mogao bez tebe, sa tobom je nastajao užas. Postala si okrutna, bacala me na kolena. Zbog tebe sam napustio školu, nisam mogao da nadjem posao, počeli su da me izbegavaju i najbliži. Mislio sam da sam tvoj gospodar, postao sam rob.
Želeo sam te sve više. Drhtao sam kad sam ti prilazio, fizički sam postao zavistan od tebe.
Počeo sam ujutro čim otvorim oči da trčim na ugao ulice da te sretnem, vidim, osetim, uzmem.
Voleo sam te i mrzeo, ti prokleta čašo alkohola.
Stajala je sama. Neki put bi ju ovlaš pogledao, neki put samo odgurnuo ne razmišljajući o njoj.
Sećala se dana kad ju je gledao. Za njega je bila nedostižna. Nije imao novaca, bio je tek student, a ona je želela da postane baš njegova.
Onda je došla u njegovu kuću. Blistala je u dnevnoj sobi okružena njegovim prijateljima. Kitio ju je kao kraljicu. Drugovi su mu se smejali govoreći da ona nije nikakva izuzetnost, takvih ima na hiljade. Možda ih ima milion, ali samo jedna je prava, njegova.
Vremenom, polako je počeo da je zaboravlja. Ušao bi u sobu, seo za kompjuter kao da ona ne postoji.
Na rodjendanu ju je uzeo jedan njegov drug, grubo gurnuo, on nije reagovao. Te večeri gledao je oči neke devojke, ljubio njene usne, njoj govorio da je želi više od ičega na svetu. Ona više nije postajala za njega.
Devojka ga je jednog dana povredila. Došao je kući sa buketom lala koji nije htela da primi, stavio ga u vazu i osmehnuo se
-Ti si najvrednija u mom životu.
Ona, njegova vaza od keramike, kupljena od prodatog bona za ručak u studentskom restoranu, nemo je stajala na stolu njegove sobe.
KRAJ
Vratili smo se u hotel na Zlatiboru da pokupe stvari. Već sam dobro hodala, spremala se za povratak u Grad i možda neku novu avanturu.
-Barbara, pozvao me je Filip, mislim da imaš pravo nešto da znaš.
-Oliver...počeo je, Oliver je moj brat blizanac. Nisam slučajno onog dana došao na planinu. Osudjivao sam te, mrzeo, mislio sam da si ostavila Olivera kad mu je bilo najteže, da bi bila slobodna. Pratio sam te i u Gradu. Nije ti se prividjivalo da vidiš Olivera, mene si susretala. Hteo sa da vidim kakva je to devojka koja je mog brata mogla da zaludi, a onda ga samo ostavi i ode u Grad.
-On je mene ostavio, zaplakala je sam. Kad je nestao život više nije imao smisla za mene.
-Morao je, znaš da je morao, nije moglo drugačije da bude.
-Znam
-Ponekad i kad imamo izbor, ne odaberemo najbolje, mislim da je pogrešio. Ne, siguran sam da je sa tobom pogrešio.
-Da trebao je da uzme za sebe jednu zaštitnu inekciju. Sa njegovom bolesti, epidemijom koja je izbila, nije imao nikakve šanse.
-Rekao mi je da nije hteo da uzme tu inekciju jer je rizik bio prevelik. Uvek je verovao u prirodu i njenu snagu.
-Rekao? Kako je mogao da ti kaže? Ti nisi bio tamo, nisam ni znala da je imao brata, i još bliznaca. Znam bila sam do kraja sa njim.
-Nisi, Barbara, nisi.
-Jesam, bila sam sa njim do kraja, ne možeš to da mi oduzmeš.
-Da bila si sa njim sve do trenutka dok ti nije rekao da ga ostaviš i da odeš iz Mestašca, vratiš se u svoj Grad i počneš život ispočetka.
-Kako znaš za to, nikog nije bilo tamo sa nama, a ja nikad nisam pričala o zadnjim rečima Olivera.
-On mi je rekao!
-On?
-Oliver je znao za svoje stanje. Nije hteo da te veže za sebe. Živ je. Lečio se u inostranstvu. Mislim da se ovaj put izvukao iz bolesti, ali sa tobom će već biti malo teže, smejao se Filip.
Barbara je samo čula ono živ je
-Kako? Kako je sad? On…ja…
-Mi smo pravi blizanci, i ja sam davaoc organa. Zato sam odmah povezao sve šta se dešava.
-A on?.... Gde je Oliver?.... Kako je?.....
-Pa…mislim…ako se polako okreneš…I pogledaš…prema …. vratima…videćeš odgovor.
Okrenula sam se. Smešeći se, malo bled, malo umoran Oliver je samo raširio ruke.
A ja?
Neki put nam ne trebaju krila da bi leteli
KRAJ
Proleće je, sentimentalno sam raspoložena, ništa nije kao pre.
Sunce umilno greje, vetar ćarlija, i ostali tandara broć su tu.
Sami stihovi mi dolaze, nižu se jedan za drugim… ah… pa ja sam pesnik, kako to nežno zvuči…
Šteta što ne napisah ovo malo ranije, Evrovizija bi imala sigurnog pobednika.
Ljubavni zov jednog miša
Zavukoh ruku duboko u džepumalo miša da povučem za repja tražila neku lovua mišica se odazvala ljubavnom zovuJakna u šupi doživi kraha ja preživeh brrrr... strah...moraću i ja da krenem u lovi ljubavni, mišiji, da prekratim zov...
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
