AnaM

 Objavljeno na mnogim mestima, dobila sam sa više strana. Izgleda da medju nama ima svakakvih...

http://tinyurl.com/2w2jdhy

Noćas sam te sanjala.
Setila sam se kako sam te prvi put gledala. Bio si nešto najlepše u mom životu. Pružila sam nesvesno ruku ka tebi, i  ti si mi malo nepoverljivo prišao. Jedan pogled tvojih tamnih očiju bio je dovoljan da osvoji moje srce.
Pomilovala sam te, nepoverenje je nestalo, i brzo sam te držala u zagrljaju. Tvoje toplo telo,  izazivalo je čudne osećaje u meni.
Želela sam da trčimo, da se radujemo suncu, vetru, da osetim travu pod bosim nogama. Želela sam da se zagnjurim u more i  da  te gledam.
Voleo si me, znam, sigurna sam da si me voleo. I ja tebe volim, uvek ću te voleti.

Uvek?

  Koliko dugo traje uvek??
U snu smo lutali po nekoj radnji tražeći hranu, gladna sam kad to sanjam. Ti se nisi micao od mene, znala sam da ako odeš, neću te više naći. Snovi... sve je kao nekad... ne želim da se probudim... Hoću da si uvek pored mene.
Zvuk telefona... budim se i ti nestaješ... Tvoj lavež   se meša sa zvucima zvona... sve prestaje. Dok otvaram oči, sneno se podižem iz postelje, i znam, nikad više neću imati psa... možda samo u snu...

Čudna je ta ljubav.  Blogeri pišu da je to najlepše osećanje,  onda tuguju,  sećaju se,  prizivaju nekog ko je ko zna  kad, ko zna sa kim otišao. Sve same gluposti.
U Svemiru je to mnogo jednostavnije. Možda zato što ne očekujemo ništa od ljubavi, pa to obavezno i dobijemo.
 Vi, Zemljani, mnogo davite sa tom ljubavi. Zapakujete je u neke ružičaste snove, drženja za ruku,  volite mrak, buljite u planete koje se noću i ne vide, a zvezde su vam, ionako nedostupne, uzdišete pričajući besmislice. Molim vas, kako nekom pokloniti zvezdu koja  je vlasništvo Svemirske zajednice? Kad bi  je i poklonio, kako bi ta Zemljanka uzela  Zvezdu, užarenu kuglu  milionima puta veću od planete Zemlje.
Sve normalne pojave,  kišu, sneg, led , more, talase, iskoristili ste za ostale ljubavne besmislice. Kiša je kao suze, nije nego, potpuno različito nastaju,  srce od leda ne bi funkcionisalo, a talas je samo pomeranje vode usled vetra ili plime...
Da bi tu besmislicu ljubav prikazali kao nešto pravo, izmislil ste papire. To jest mrak, pardon, brak.
Izgleda ta je razlog za brak ljubav, ali i za razvod... naravno opet zavijeno u oblandu ljubavi, nedostatak ljubavi, premalo ljubavi, pogrešna ljubav, ljubav koja nije ni postojala.
 Trt Milojko,  to ne postoji i tačka.
Na Zemlji mi se dešava nešto čudno, moraću pod hitno kod doktora Robotića, ne mogu noću da spavam, jer mi u misli dolaze neke crne oči, čujem muziku i nežne reči koje mi šapuće vetar njihajući grane, osmehujem se  mesecu  što srebrom posipa moju postelju, usne su mi vlažne, oči snene, srce brže kuca, samo  kad pomislim kako  prstima prolazim kroz njegovu kosu.
Mora da sam zakačila neki virus

Žena je žena, muškarac, ipak samo muškarac

C I A je tražila nekoga da ga zaposli kao ubojicu.

Nakon svih provjera dosjea, intervjua i testiranja ostala su 3 finalista - dva muskarca i zena.

Za konačni test, agent CIA-e je doveo prvog finalistu do velikih metalnih vrata i dao mu pistolj.

"Moramo biti sigurni da ćeš slušati naša uputstva bez obzira na okolnosti.

U ovoj sobi naći ćes svoju ženu kako sjedi na stolici. Moras je ubiti!!!"

Čovjek je odgovorio: "Ma sigurno se šalite. Ne mogu ubiti svoju ženu."

Agent mu na to kaže: "Onda nisi pravi čovjek za ovaj posao."

Drugi muškarac dobio je isto uputstvo. Uzeo je pistolj i ušao u sobu. Ništa se nije čulo nekih pet minuta.

Tada izađe čovjek sa suzama u očima: "Pokušao sam, ali ne mogu ubiti svoju zenu".

"Onda nemaš ono što se traži", kaže mu agent. "Uzmi ženu i idi kući."

Najzad dodje red na ženu. Dobila je iste uputstva da ubije svog muža. Uzela je pištolj i ušla u sobu.

Začuli su se pucnjevi, jedan za drugim, zatim vrištanje, razbijanje, lupanje po zidovima.

Najzad poslije par minuta sve se utisalo. Polako se otvore vrata i izadje žena.

Brišuci znoj sa čela ona reče:

"Pistolj je bio napunjen ćorcima pa sam ga morala ubiti stolicom."

Ako neko misli da će biti govora o ljupkoj brzoj životinji, bolje da ne čita dalje.

Gazela, vitka, brza, ljupka... Hm...verovatno zato su  mostu dali to ime.

Na ulazu  na autoput kod Studenjaka, trebala bi da stoji tabla: Ostavite nade vi koji ulazite.

Krenem ja letnji dan do podne ka Nišu. Naravno, najbrže je autoputom... jes možda u bajci.

Prvo se krene ka Novom Sadu, pa se onda ide malo ka Zagrebu, kad se potpuno upetljaš po ulicama i bulevarima koji menjaju  imena  kao žena gaće, zavisno od momentalne politike ( rojalisti još ne dobiše ni sokače u Novom Beogradu)

Ubaštrah se ja nekao na taj autoput. Posle jedno pola sata vožnje mahnuh ponovo mojoj kući, nije mi odmahnula, verovatno me nije prepoznala onako razbarušenu i izbezumljenu.

Tri kolone se pretvore u dve, pa onda opet u tri, pa naglo u jednu.... Vrlo specifično rešenje rekonstrukcije  sa orginalnim rešenjem popravke mosta.  Da bi zabava bila bolja i neizvesnija,  svaki dan  se dva puta menjaju pravci kretanja vozila.

Naravno, policaj čeka da AnaM kroz neko selo  gde svaka dva sata naidje automobil, napravi prekršaj. Što će reći, saobraćajna je na godišnjem, možda i nije, ali deonice koje se popravljaju, mudro izbegava...

Posle sat dva, kad ste prešli čitava  tri kilometra, raspalite brzinu, Gazela je predjena i možete dalje punom brzinom od 40km na sat...

Savet za prolazak  Beogradom:

Ako već morate da sledećih dva po planu, ili četiri meseca što je izvesnije, prodjete kroz Beograd,

1. ni slučajno ne sedajte u nova kola. Što su starija i izgrebanija, lakše možete dokazati svoje pravi prvenstva onima koji su naivni pa voze po nekim zastarelim propisima.
2. Ponesite suvu hranu, u količinama za dva dana. Apetit raste kad se nervirate.
3. Iako je zabranjeno po nekim propisima koji su napisani za one koji ne prolaze kroz Beograd, obavezno ponesite kutiju, dve sedativa
4. Naoružajte se prskalicama ako idete noću, pa ih bacite u kritičnoj situaciji. Dok se onaj zabezekne misleći da mu je pukla guma ( bolje da se odmah ubije ako se to desi) vi se lepo  provučete iz svoje  spore u njegovu kolonu kojom se juri 10 na sat.
5.  Zadnje i  ne najmanje važno. Šta ste navalili da idete kroz Beograd  kolima? Kupite čamac pa se puštajte Dunavom i Savom

Doručak u travi

Uraaaa...provešću ceo dan u prirodi!

Praviću roštilj, pecaću ribu, uživati  na travi i drugovati sa prirodom.

Prvo sam kupila roštilj, malo je bilo komplikovano jer postoji milion vrsta, ali sam se odlučila za neki simpatičan sa crvenim nogicima i  sjajnim poklopcem

Kod mesara je bilo lakše, kazala sam da mi treba meso za roštilj  u prirodi. Kupila sam za doručak gomilu svakakvog već priredjenog mesa, a ribu ću upecati i roštiljati za ručak.

Nabavila bih ja i šator, ali kažu zabranjeno postavljanje... Ne možeš biti indijanac, ali dobro...

Izlet je ispao vrlo specifičan.

Mora da sam izabrala pogrešno mesto.

U toj šumi se nije imalo gde staviti utikač za roštilj, pa se meso pokvarilo. Ribu nisam pecala jer su svi imali gomilu udica, zauzeli neka mesta gde riba radi, ( šta li radi da mi je znati?)

Nije sve u hrani, naročito kad ima gomila restorana na sve strane. Sela sam na deku, zatvorila oči, prepustila se milovanju vetrića, i sanjarenju i ... skočila dva metra u zrak, nešto me je piknulo. Zagledala sam se u to neindentifikovano čudovište koje gmazalo po mojoj nozi. Imalo je na sve strane pipke, krilca, neke izrasline, kad sam zamahnula rukom, skočilo je i nestalo u travi.

Zagledana u leptirića nastavila sam sanjarenje, čitavih dvadeset sekundi, onda su naletele neke mušice, koje su imale pik na moje oči, uši, nos... branila sam se koliko sam mogla, za to vreme je horda mrava napunila moju torbu sladeći se čokoladom i odnoseći komade ko zna gde.

Sve sam istresla, otišla u restoran, saplela se preko neke gomile zemlje koju je neko čudo glavato gurnulo odozdo, pravo na mene. Obe smo se preplašile, ona je pobegla u zemlju, a ja na asfalt.

Rano popodne, leteća eskadrila je krenula prema meni. E, nećeš, pojurila sam u kola...

Uživala sam na izletu, prirodi, samo nisam primetila. Kod kuće sam osetila da mi jedino prija da stojim pod tušem, jer su me neke piknjice strašno svrbile, i dok se nisam izgrebla do krvi, nije prestajalo. Onda su se tu napravile neke papule tvrde...

Sve u svemu, izlet je bio za pamćenje...

One bubice  tako simpatično izgledaju u crtaćima...

Koliko ljudi na svetu!

Koliko poslova na svetu!

Verovatno ih biramo prema svojim sklonostima, mnoga sticajem okolnost moramo da radimo. Kad radimo nešto sa ljubavlju samo klizi, ali život nije med i mleko, nešto radimo samo da ga što pre završimo.

Imamo li prava na to?

Ko nam je dozvolio da budemo nemarni na poslu?

Ko nam je dao pravo da pogrešimo?

A opet, nema čoveka koji nije pogrešio. Kažu grešiti je ljudski.

 Da li je?

****

 Negde u nekoj bolnici leži mladić. Teško diše, kad se zakašlje, krv. Bled, mršav, bez snage. Samo oči!

Oči crne, velike, ogromne, oči koje nemo gledaju, oči koje osudjuju. Ni lekar kad dodje u vizitu ne može da se sretne sa tim očima., žuri da pobegne što pre, što dalje.

-Doktore, sačekajte!

Mladić ga uhvati za kraj mantila drhtavom rukom

-Zašto ja? Zašto baš ja, od svih?

Lekar samo saže glavu. Šta da odgovori? Znao je celu istoriju bolesti. Mladić je bio zdrav, pun života. Tudjom nepažnjom, alkohol, i saobraćajka. Iskrvario je. Jedna boca krvi, druga. Njegova mladost se izborila sa povredama, ali ne i sa nečijom nemarnošću. Jedna boca krvi bila je zaražena HIV virusom.

Grešiti je ljudski.

Da li je?

Pozvali mene da idem na izlet, obići vikendicu u okolini.

- Nećemo dugo? Pitam ja za svaki slučaj, znam već kako prolazim na tim izletima.

Krenusmo, kako krenusmo, dokotrljasmo se nekim kolima koja su u svakoj krivini pokazivala nameru da podju pravo, a onda se u zadnji čas predomislila, pri tom su uzdisala i dahtala kao da im je to zadnje putovanje. Sretosmo neku Valeriju, koja nas je prezrivo pogledala idala gas. Put kao put, samo nam je jednom na mostu, kad je udario najjači pljusak pukla guma, ali sve je to normalno na izletu. Stigosmo u tu vikendicu, mokri do gaća, i sretni što ćemo se najzad opustiti.

Izvadiše odmah sve što smo doneli da jedemo, kao da smo krenuli na put oko sveta, pa izgladneli. Ja se opustila u fotelji i gledam drugara koji je raširio ruke na kauču i već se spremio da drema(zar to nije mogao ikomotnije kod kuće?) Moja drugarica u kuhinji sredjuje(kad smo pre napravili lom?)

Ijaaaao kad ti se ja prodrah, onako odjednom, ali kao da me deru. Pružila ja prst prema njenom mužu, urlam, on zinuo ništa mu nije jasno, dotrčala i njegova žena, pogleda ga pa ti skoči na stolicu pored mene i poče i ona da urla....

Gleda čovek,onako bunovan, ništa mu nije jasno, nijednu nije ni pipnuo, a one se deru, pomeri ruku, a ispod ruke.... miš....

Skočim ja sa stolice pa u hodnik da pobegnem u kuhinju, šipak, u kuhinji moja druga prijateljica zatvorila vrata i ne pušta me unutra..... a u hodniku miševi trče oko mene.... milion... ja uzela metlu, ali ne vredi da je uzjašim nešto ne funkcioniše, neće da poleti u vasinu kao na filmu.... moram to malo bolje da proučim..... a možda je metla bila i pokvarena...

Da ne duljim, postavljali cevi za vodovod, a miševi se rastrčali, kako je kuća bila prazna, oni se uselili i bilo im je lepo dok ih nismo uznemirili. Vratismo se mi kući pre nego što smo i pošli, a ja pred vratima izvedoh pravi strip-tiz, da se nije slučajno neki miš uvukao u torbu...

I nemojte više da me zovete na izlet, ja sam ti više za civilizaciju, ma kako to grozno nekom delovalo....

Buuuuu... buuuuuu...

Noć

Kiša rominja natapajući avetinjski solitere ( umesto da pada po poljima i napravi rodnu godinu) U daljini čuje se zavijanje  sirena, nekog jure, ili je nekome pozlilo. Zalutali pas, beskućnik, podvijena repa ispod lipe pokušava da oglodje kost ko zna kad bačenu. Prolaznik teturavim korakom pokušava da pogodi koji je soliter njegov, u kome ga čeka namrgodjena lepša polovina.

Odjenom krik.

Vrisak para tišinu letnje noći.

-Moja pita!

Zatišje, pa sa petog sprata, ponovo

-Torta!

Onda tišina sve do zore, a kad je sunce pokušalo da se stidljivo probije kroz natmureno nebo, ipak je leto njegovo godišnje doba, zaprepašten uzvik nekog ranoranioca

-Ko je moje kiselo mleko odneo?

Ujutro  se sastali i oni što su posvadjani i oni koji se do tada nisu uklopili u složenu hijerarhiju solitera, i oni koji čuvaju pse, čak i onaj koji je doveo kozu iz nekog bespuća.

Vjećaju, vjećaju, i donesoše bez suda , advokata, fiškala i ostalih tandrmolja sekretarica i vratara: u soliteru su duhovi.

Preuzeše sve zakonske i nezakonske mere, nabaviše vazdušnu pušku sa srebrnom vazom, jer metak nisu imali, i tu ispade rasprava, da li se duhovi teraju tako ili drugačije.

Bilo kako bilo, druga noć prodje mirno, ali treće, haos. Pero sa drugog sprata zaglavio se u liftu sa onom šmizlom  sa petog, kažu duhovi, a ona Prizemljuša popela se na krov pa odatle bacala smeće onoj Namiguši sa četvrtog.

Policija nije htela da dodje, i zavedoše dežurstvo. Nije bilo loše, samo se posvadjaše oko rasporeda dežurstva, svi su hteli da dežuraju u stanu Jele raspuštenice, a niko se nije javljao da bude par penzioneru koji je adaptirao vešernicu.

Trajalo je to dok je trajalo, duhovi soliterski nikako da se smire, hrana nestaje  i dalje i pored svih preduzetih mera. Kad jednog dana, vrati se Ane sa mora, pocrnila, nasmejana, puna priče. Vrati se i odmah vrisnu

-Ijuuuu, komšija, kako ste mi čuvali mačka kad je odlutao??

Mačak kao da je samo to čekao, izadje ispod stubišta, debeo, zadovoljan, frknu brkovima i mahnu repom... i reši tajnu soliterskog duha... tišinu letnje noći.

godi koji je soliter njegov, u kome ga čeka namrgodjena lepša polovina.

Dijeta

 Bacim pogled na blog, domaćica udarila neke recepte, sledi je nastasja. Probam, i baš ukusno, a one navalile da pišu svaki čas nešto zamamljivo.

Obukla je bikinac prošlogodišnji. Pogledam u ogledalo, nisam se baš oduševila.  Nije važno, to je ionako samo voda, dijetica i sve ide dole. Ma, i više ću, 10kg.

Prvo na frižider ono groktavo prase koje se javi kad god se otvore vrata, vaga na počasno mesto.

Prvo jutro vežbam čitavih dva minuta, a bicikl vozim i 600metra. Dovoljno za prvi dan.

U kući ništa slatko, kafica bez šećera, na ulje ću zaboraviti. Usta mi se sprčila od one gorke vruće kafetine bez mleka.. Naviknuću

Do ručka ništa, a za ručak list salate.

Večera, meni najvažniji obrok, jogurt sa 0% masnoće, više liči na vodu u kokoj je neko oprao ruke bez sapuna, ali... linija je najvažnija... Komadić hleba i mišu bi bilo malo. Imam pravo i na sir, nemastan, tvrd, više potseća na cepanicu, nego na hranu.

Idem u krevet da ne mislim o hrani. San, naravno erotičan. Sanjam kako jurim jednog škampa, a on skida košuljicu i viče, neću  a la parizjen, ja trčim za njim  sa tartar sosom u jednoj, a čašom pjenušca u drugoj ruci.

Probudim se okupana znojem i ponovo nastavim san, sad me juri pečeno prasence i peva, da su mi kupusova krila, pod krilima ćuturice vina, ja bih najlepša ptica bila, ili već nešto takvo.

Ujutro onako neispavana pogledam u kuhinju, a tamo ostaci šunke i prženih mladih krompirića... Ne verujem da je bio provalnik i još pržio krompiriće, a i na komodi su ostaci salate.

Ništa ponovo, ću...

Posle nedelju dana, ja dobila kilogram.

Neću više.

Jed3em sve po redu, i voće sam dodala, a kilogrami???

Definitivno sam sigurna da je lepše biti malo pikantna nego pokretna vešalicaedalo, nisam se baš oduševila.  nije

robinsAnaM

Preko sedam mora i sedam gora kuća mala, pa i nije baš mala ima devet spratova. U njoj stanuju  Vile i Veštice, vukodlaci, Svemirci , Liliputanci i Guliveri, i ostali tandrmoljci, jer  su se stanari pokupili ko zna po kojim pravilima.

Čuje se rok, jazz, narodnjaci, vežba operna diva, i čobanin Iva. Slave se svi mogući i nemogući praznici, rodjendani, a ponekad je neko usamljen, pa se dobro napije i napravi žurku.

RobinsAnaM  jednog lepog dana kreneu na put. Da li je izabrala pogrešnu barku, ili nije kupila kartu, tek izbaciše je na pusto ostrvo.

Pusto ostrvo, san svakog romantičara. Nažalost, robinsAnaM je previše za kompom i nije umela da uživa u lepoti prirode. Na ekranu sve se vidi mnogo lepše i bezbednije. Plavetnilo mora  je pokvario jedan ogroman jež koji ju je piknuo u petu, a ribu nije mogla uloviti štapom i ukosnicom ni slučajno. Vatra se nije htela upaliti kad je drvo o drvo trljala kao na filmu što rade, samo je dobila dva žulja koja su užasno pekla. Na pesku nije bilo nikakve hrane, još manje na drveću. Jestive životinje su možda postojale, ali su se dobro sakrile.

Bilo je nekoliko cvetova, ali  nije joj bilo do  te lepote, nisu se mogli pojesti.

Navečer je užasno zahladnilo, navalili su komarci odozgo i neke neindentifikovane bube odozdo.

Šator nije umela da napravi, još manje je naišla na sanduk pun stvari koje je more izbacilo. Ako mislite da se pojavio Petko, i sve stvorio, varate se... samo je hučala iz daljine  neka ptičurina.

Zašto to sve pišem???

Sinoć su u društvu postavili pitanje: koje  bi knjige poneli na pusto ostrvo?  Prezrivo su me gledali kad sam na ceduljici napisala:   uputstvo za pravljenje  splava, navigacija i ako može knjiga o signalima za pomoć...

Pitala sam da li umesto knjiga mogu dobiti sretstvo protiv buba, paket hrane i nož, ćebe.

Iskreno, ali stvarno iskreno, koje knjige biste vi poneli.

Badava sam se brinula, orlovi poleteli da pronesu slavu. Leteli leteli, avionom, naravno, i tras-bum, pravo u Afriku.

Zna se da orlova nema u Africi i jadničci nisu se snašli.

Nacija je zabrinuta bila da li će i kao osvetititi se za tri četiri rata Nemačkoj, pa joj promaklo da ima tu još timova.

Svi su krivi što su izgubili, GANUli su me kako su trapavo igrali, samo im je falila kofica sa peskom pa da dokažu svoju zrelost.

Nacija se podelila na naivce koji veruju da će ovi nekoga da pobede, tamo na jugu Afrike, i na realce koji se nadaju u Coca colu da dobiju besplatne ulaznice, za finale, da bar neku vajdu vide od svetskog prvenstva...

Pita me komšija (6 godina)

-Teto, za koji tim igraju ove čike?

-Za reprezentaciju Srbije.

-Ma, ne to, nego za koga igraju kad nije svetsko prvenstvo??

• Mart 2020 [1]
• Decembar 2019 [2]
• Jul 2018 [1]
• Jun 2018 [1]
• Mart 2018 [5]
• Februar 2018 [5]
• Decembar 2017 [2]
• Novembar 2017 [2]
• Jun 2017 [1]
• Jun 2015 [1]
• Maj 2015 [2]
• April 2015 [6]
• Mart 2015 [6]
• Februar 2015 [3]
• Januar 2015 [9]
• Decembar 2014 [2]
• Novembar 2014 [6]
• Septembar 2013 [2]
• Avgust 2013 [7]
• Jul 2013 [5]
• April 2012 [3]
• Mart 2012 [1]
• Februar 2012 [14]
• Januar 2012 [26]
• Decembar 2011 [11]
• Novembar 2011 [14]
• Oktobar 2011 [19]
• Septembar 2011 [10]
• Avgust 2011 [5]
• Jul 2011 [1]
• Jun 2011 [2]
• Maj 2011 [3]
• April 2011 [5]
• Mart 2011 [10]
• Februar 2011 [9]
• Januar 2011 [5]
• Decembar 2010 [8]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [1]
• Septembar 2010 [7]
• Avgust 2010 [7]
• Jul 2010 [3]
• Jun 2010 [9]
• Maj 2010 [11]
• April 2010 [11]
• Mart 2010 [13]
• Februar 2010 [12]
• Januar 2010 [32]
• Decembar 2009 [24]
• Novembar 2009 [11]
• Oktobar 2009 [22]
• Septembar 2009 [11]
• Avgust 2009 [6]
• Jul 2009 [5]
• Jun 2009 [10]
• Maj 2009 [19]
• April 2009 [17]
• Mart 2009 [34]
• Februar 2009 [24]
• Januar 2009 [1]
• Novembar 2008 [7]
• Novembar 2007 [2]

• Generalna [167] 
• Domaći zadatak [22] 
• BeladonaM [16] 
• recepti [11] 
• TRAŽENJE roman [7] 
• Sinki [24] 
• Priče i novele AneM [58] 
• Tugovanke i plačike [34] 
• Razmišljanja i glupiranja [139] 
• Putovanja [7] 
• Karikature i vicevi [7] 
• Saveti AnaM [3] 
• VESTI [4] 
• Fotografije [14] 
• Humor [2] 
• 2019 [1] 
• Vanredno stanje [1] 

• 15.3.2020
• Semafor
• Sport...
• LIPA...
• Do pobede...
• Šah...
• Stže proleće...
• Samo smo ljudi...
• Muško-ženski pol…
• Ledeni talas...

• Pricalica
• Boki
• Behappy
• Casper
• Cicilly
• Domacica
• Unajedina
• Krilaandjela
• Mediterraneo
• Malaino
• Mira kuglof
• Mandrak72
• Mesecina
• Razmisljanka
• Roksana
• Sanjarenja56
• Suky