Barbara 2
Ujutro me je probudila čudna tišina, skočila sam iz kreveta. Kao da sam na nekoj drugoj planeti, pustoj, bez zvukova. Jedan pogled kroz prozor. Sve je bilo belo, koja idila, ali trebalo je na vreme stići do centra grada. Nema divljenja snegu, belini, čarima zime.
Brzo sam otrčala u kupatilo, tuširanje, šminkanje. Prethodno veče sam pripremila sve šta ću da obučem, naravno svoju sretnu suknju. To je bila već istorijska suknja, neodredjene boje, nekog materjala koji je mogao da se nosi i zimi, a sa malo dobre volje i leti. To je jedina suknja, od početka mog školovanja, jedina garderoba za polaganje ispita. Ništa mi ne vredi znanje, ako ta suknja nije na meni. Pogledala sam još jednom kroz prozor, pa svoju suknju konstatujući da po ovakvoj vejavici nema šanse da izadjem bez pantalona. Samo sam duboko uzdahnula, promenila garderobu, i na brzinu spremila kafu. Grlo mi se steglo, jedva da sam mogla da progutam koji gutalj. Šta mogu, tremaš sam i nikakvo znanje ili neznanje sa tim nema veze, jednostavno svaki put kad idem na ispit , umirem od straha. Mislim da sam najjadnija na celom svetu, da se samo meni dešavaju užasi, i jedva čekam da sve to prodje.
To je samo jedan mali, malecni ispit, sve će biti dobro. Znam. Mora. Biće.
Izašla sam iz kuće, u lice me je tako udarila košava, da sam skoro sela, fijukala je niz ulicu noseći pahuljice, koje bi u nekoj drugoj prilici verovatno izgledale veselo, idilično. Sad sam se samo jos jače zavila u šal, nabila kapu na glavu, gurajući svoju plavu kosu što dublje, naočale sam još na izlasku iz kuće skinula i gurnula ih u džep, i žmirkajući nastavila probijanje kroz vejavicu.
Krenula sam ka autobuskoj stanici, ali već iz daljine me je muka uhvatila od gomile ljudi koja cupka i gleda u pravcu iz koga se nikako nisu pojavljivali autobusi. Iz odlomka razgovora čula sam da nema nikakvog prevoza vec duže. Šta sam mogla, samo da duboko uzdahnem, bacim još jedan čeznutljiv pogled na praznu taksi stanicu, i krenem peške.
Sve je išlo kako-tako do mosta, ali tu je brisao vetar, jednog trenutka mi se učinilo da će me baciti na pod. Držala sam se panično za ogradu. Pogled prema reci koja se valjala ispod mosta. Samo sam se stresla.Tako mi i treba kad neću da nabacim neki kilogram, nego brojim svakom zalogaju kalorije, sad mi treba sidro da me košava ne oduva u reku. Zamućena reka, sa santama leda koje su plivale niz njen tok, jurila je negde valjajući neko drvo, praznu bocu kisele vode, i ko zna šta još bačeno kilometrima dalje. Uz obalu su se ljuljali čamci, poneki zakovan ledom, poneki okružen travom, komadićima drveta, i otpadom. Setila sam se svoje sinoćne želje da napada sneg tako veliki da sve zaveje. Što ja mogu da imam ideje! Sa druge strane, želje mi se i ne ispunjavaju često, pa nije morala ni ova.
Sneg je počeo rano da pada veče pre ispita, jednog trenutka poželela sam da tako jako napada, da sve bude zavejano, i da ne mogu da odem sutradan na ispit. Taj praktični deo iz fiziologije sa anatomijom, nije da nisam naučila, ali da ne izvučem neko nezgodno pitanje... Zgodnih pitanja i nema, ne volim taj predmet i gotovo. Da mi daju da biram pitanja za praktični deo, ne znam šta bih izabrala, sve grozota do grozote.
Čudno, ali uvek nam se ispune želje koje i nisu prave želje. Tako i meni, ta glupa želja, napadao je toliki sneg da je bio blokiran saobraćaj. I šta sad? Ako ne odem propada mi rok. Briga njih da li je sneg pao ili nije, ako nisi došla, nema te, ni roka.... Nije mi se ta želja morala da ispuni.
Dok sam hodala kroz vejavicu, samo sam se molila da mi ne padne nešto strašno na ispitu, možda mi se i ta želja ispuni.
Ko je polagao ispite zna za taj osećaj kad stojiš ispred vrata i čekaš da te prozovu, čini ti se da ništa ne znaš, čudiš se sebi šta ti bi da dodješ, a onda u trenutku se sažališ sam na sebe i misliš da si najjadniji na svetu. Zaboraviš da si dane i noći proveo nad knjigom, da si sve prošao ko zna koliko puta da je nemoguće da ništa ne znaš, i čini ti se da si najveća neznalica na svetu.
Minuti se vuku, pogledavam se sa sapatnicima, i onda ko zna posle koliko vremena velika vrata se otvaraju, strašni sud počinje.
Polako prilazim stolu, pružam ruku ka ceduljama, iza svake neki novi užas.
-Koju da uzmem? Ovu? Ili možda ovu? Ne neću ovu, sva je izgužvana, ko zna ko je sve pao zbog nje. Da brojim? Eci, peci, pec...
Drhtava ruka uzima ceduljicu.
-Znala sam, znala sam, Žaba!
Svi su znali kako se panično bojim žaba, kako sam se uvek izvlačila da ne radim te vežbe, ali šta da se radi, sudbina.
Ona ili ja, pomislih i hrabro prilazim ogromnoj kanti. Otvaram je. Žabetine me pogledaše, brzo zatvoram poklopac. Ma, šta ima da me gledaju, žaba, kao žaba, ponovo otvaram poklopac kante, naglo spuštam ruku ...kre...kre...i još brže je izvlačim.
-Ne mogu, stvarno ne mogu, očiju punih suza obratila sam se asistentu.
Ovaj samo prevrnu očima, otvori kantu, izvadi neku ogromnu kreketušu i stavi je u moju ruku.
-Dekapituj je, otseci joj glavu.
Nije da neću, u levoj ruci žaba u desnoj makaze.Treba da joj otsečem glavu. Gleda ona mene, gledam ja nju, opet gleda ona mene, prinosim ja polako makaze njenoj glavi, sad ću, evo sad ću, širim makaze, sve su bliže žabinoj glavi i i i cvrc, uljigavi se ona žabetina skoči mi iz ruke, a ja za njom, skače žaba ja preko stolova za njom.... Ruše se neke stolice, preturismo stalak sa epruvetama pun kiseline, žaba odlete na ulicu, a ja u sledeći ispitni rok.
Da ne duljim prodje i tih petnest dana niti sam učila niti nisam, opet ja na ispit. Nemoj samo da bude žaba, šta bilo drugo, samo ne žaba, molim se ja u sebi. E, nije bila žaba, nego krvna slika. Treba da se ubodem u prst, da izvadim krv sebi i da uradim analizu. Nije teško, znam, ali kako da dodjem do te kapljice krvi? Uzmem ja iglu, čačkam, čačkam po prstu, nikako da podje krv. Prilazi mi asistentkinja.
-Šta je sa tobom? Gde je zapelo?
-Bojim se, ne smem da se ubodem u prst.
-Daj ruku, pruži prst.
Uze iglu, čvrknu me po prstu, do nokta me zabode, čini mi se. Krv neće da podje, načisto sam se ohladila, ja počeh da plačem, asistentkinja se pripremi ponovo da bode. Naidje tu odnekud profesor, sažali se na mene.
-Ko je to hrabar?
-Šta je bilo, ne dopada ti se baš izbor?
-Ne samo ne mogu da se ubodem
- Prošli put ti žaba došla glave, a sad će tvoj prst.
-Da vidimo, ima li nešto u toj tvojoj glavi, ili je sve samo poza?
-Da probamo sa nečim gde neće stradati ni žaba ni ti.
Ja se uplašila, ne dišem, šta li će sad da bude?
Dade mi drugo pitanje, pitao me je sve i svašta, mislim da nije ostalo ni jedno jedino pitanje koje nije dotakao, ali ja sam znala, drugo je pričati, a žaba je žaba, da ne govorim o tome da mene, živu, živcatu bodem, i ja položila.
Sva srećna krenem kući, udjem u autobus, i stavim ruku u džep, kad unutra nešto vlažno, mokro, ljigavo. Koje li me sad muke spopadoše? Vrisnem ja usred autobusa, kao da me kolju, izvadim ruku, a u njoj žaba. Urlam ja, ali žabu ne ispuštam, valjda mi se zgrčila ruka. Videlo društvo kako histerišem, pa da se našali. Na sledećoj stanici izbaciše i mene i žabu iz autobusa.
Sad treba otrčati do koleginice i ispričati uz kaficu kako je bilo. Ona stanuje na samoj obali Dunava, na milionitom spratu nekog solitera, moj izgleda kao neka mala smešna kućica kad se poredi sa njenim. I njen soliter ima pogled, prava milina, već se radujem, i kafici i pogledu, a tek priči....
Nastaviće se
Barbara1
Da li ste nekad bili zimi u velikom gradu?
Naravno da jeste. Onda znate, to je sve kao u svakom malom mestu, ali i potpuno drugačije.
Hladno je, a i nije, klizavo je, a i nije, pada sneg, ali i ne pada. Zima je, a i nema zime. U velikom gradu sve je malo drugačije. Nema seoske idile, sve belo, u stilu sneg je pokrio breg.
Lepršaju pahuljice, pokrivaju travu u parku, prave snežni pokrovač po ulicama, ali sve je to samo trenutak. Nema tu nekih snežnih padina gde se možete sanjkati, skijati, ne, odnekud se odmah stvore neke čudne mašine, sve to stružu, guraju , negde nose, da slučajno ne bi primetili kako je zima stigla i u vaš grad.
A onda, duva košava, nije da ne duva, natera vas da se dobro uvijete, umotate, natučete nešto na glavu, malo se povijete boreći se sa njom, ali duva, duva, pa prestane, a ako ne prestane, vi ste već stigli gde ste krenuli, i pobegli ste joj...
Nekako se i ne oblačite toplo, jer gde god krenete, toplo je, a i pošli ste sa toplog mesta. Neki put čekate sat-dva prevoz, zaledite se, ma, koje zaledite, misli vam se smrznu. Ali kad prevoz dodje, obično neki rasklimatani autobus, tako je ugodna gužva da se odmah ugrejete u naručju nekog neznanca.
U takvom jednom gradu, ceo život je živela Barbara. Smatrala je za potpuno normalno da joj treba dnevno 2-3sata za prevoz sa jednog mesta do drugog. Kola nije imala, a problemi parkiranja su bili suviše veliki da bi joj i pomoglo da ih je imala. Glavni prevoz je ipak bio gradski bus.
Barbara stanuje u soliteru, centar perspektivnog trgovačkog razvoja grada. Soliter ima hiljadu spratova, na svakom hiljadu prozora, a iza svakog prozora krije se neki novi lik. Pa, baš se i ne krije! Sve se zna o svakome, i šta voli, i šta ne voli, šta kuva, ko mu dolazi, kad slavi, šta slavi, da li voli cveće ili možda životinje, jednom rečiju sve.
Svaki problem stanara solitera se preživljava zajednički. Ako jedan ima neki problem, imaju ga svi, to ne najbolje vidi kad neko reši da ruši zidove i pokušava da od 50 kvadrata stana, napravi opet 50, ali da izgleda kao da ih je 150. Ne verujete? To je svakodnevna pojava u svim soliterima
Soliter je ustvari selo kod koga nisu kuća do kuće, nego kao da je došla neka neman iz svemira, pokupila seoske kućice, redjala ih jednu na drugu, sve dok joj nije dosadilo, onda je rukom obrisala tu kućetinu, izbacila sva dvorišta i bašte, malo je udarila da ostanu zajedno sve kućice...i to je to. Negde joj je ispod prstiju nešto malo promaklo, pa na nekom soliteru se vidi i po neki balkončić, na kome obično sede ljudi gledajući čeznutljivo u daljinu.
Ta ista neman, verovatno je tako pokupila i ljude, pa tako u istom soliteru slušaju muziku puštenu na sav glas, i onaj čuveni pijanista, i onaj džez trubač i onaj što sluša samo turbofolk, i onaj što voli srce-parajuće romanse i....ko zna ko još. Ne brinite, ima i sretnih, neki stariji stanari polako gube sluh.
Možda jednog dana ta ista neman opet zaluta u našu galaksiju, pa baš na našu planetu, pa u naš grad, pa u naš soliter, pa...zašto da ne? Šta se smejete? Verovatnoća je izvesna.
E, onda ćemo opet dobiti male kućice, stavićemo ih u živopisni predeo i imaćemo bašte pune lala-tulipana, ljuljačka će se njihati na povetarcu, imaćemo povrtnjak i voćnjak, i soliter će biti najlepše mesto za stanovanje.
Dotada, Barbara će živeti u soliteru, ovakvom kakav su izmislili, ko zna ko, i ko zna kad.
Možda joj se dopada, možda i ne, ali uvek je živela sa gomilom stanova oko sebe i smatra da je to normalno. Na kraju, ko je potpuno sretan sa mestom svog stanovanja?
Te godine zima je bila izuzetno hladna, živa se spuštala do -20, ali za Barbaru to i nije bio neki problem večito je negde jurila. Ispiti su joj bili u završnoj fazi, po ceo dan je učila, onda navečer negde izlazila, i dani su brzo prolazili. Imala je veliko društvo, stalno je neko imao poneki zanimljivi predlog, a ako ništa drugo, izlazili su do obliznjeg kafića, smejali se do duboko u noć. Njen stan je bio prava železnička stanica i stalno je neko dolazio i odlazio.To je bila divota, taman da se malo odmori od učenja i napravi pauzu.Ti prijatelji i prijateljice su bili deo njenog sveta. Bez njih bi život bio užasno dosadan.
Nastaviće se
Stajao je na vidljivom mestu.
Svako ga je mogao videti. I gledali su ga.
Većina se smešila, vraćao je osmeh.
Neki su mu se namrštili, sreća da nije mogao da vidi misli.
Deca su tapšala kad bi ga videla, plazila mu se ili krivila se. Voleo je te vragolane.
Pre neki dan neki starac mu je zapretio štapom, mislio je da će ga udariti.
Najviše je voleo devojke, nasmejane, vetropiraste sa smešnim pokretima koketovale bi sa njim. Smejao se sa njima ili tugovao sa nesrećnima.
Neka žena se zagledala u njega ispitivajučki. Gledala ga je , činilo mu se satima, a onda se okrenula kao da joj je neugodno, pa se ponovo zagledala u njega. Imao je utisak da traži nešto što je izgubila.
Nije mogao da joj pomogne, ta ne može da joj vrati to što je izgubila, jer samo je ogledalo...Hteli ili ne, vraća sliku koju vidi, a ne koju bi želeli da vidimo...
3.
Blistava osmeha, elegantna, u pratnji nekog prijatelja, prilazila mu je šaljući poljubac kroz vazduh.
Dalje je sve išlo vrtoglavom brzinom, nestala su vikend pecanja muža, na poslu je volšebno primećena njena sposobnost, vratili su se poznanici koji su ko zna zašto otišli od neuspešne žene. Počela je da živi punim životom.
Zvrrr.zvrrr...
Neko je pozvonio na vrata, nosač pizze pruži joj kutiju i uredno vrati novčanicu 1$
Ona se tajanstveno nasmeši, gurnu novčanicu u neku vaznu misleći: vreme leti, trebaće mi za dvadesetak godina...
Kraj
Zvrrr...zvrrrr...
Neko je pozvonio na vrata, nosač pizze pruži joj kutiju i uredno vrati novčanicu od 1$
Oči joj zasvetliše... setila se...
Kad je diplomirala zaklela se da nikad neće potrošiti novčanicu od 1$, čuvaće je za crne dane...
Još jedan pogled na ogledalo...
Taj dan nije kucnuo, lupao je na vrata njenog života preteći da ga potpuno uništi.
Ko je ta žena što je pakosno gleda, ko je ta aljkavuša, nesretnica???
Juriš pešadija.
Oči su joj blistale poznatom strašću, usne se ovlažile, pesnice malo stegle, grudi isturile.
Počela je da vadi novčanice iz starih knjiga, iz vazne, ormara, veša, nekih davno ne korišćenih tašni sa svih mogućih i nemogućih mesta.
Poslala je poruku na radno mesto da se razbolela, mužu da je otišla u banju na oporavak. Zastala je kod trećeg SMS-a, nije imala kome da ga pošalje, nikog nije briga za nju.
Možete li da zamislite šta može od žene da napravi dobra volja, gomila novaca, garderoba, kozmetičar, dijeta, frizer...
Za mesec dana dolazi iz banje
Javila je mužu da je čeka u njihovom nekad omiljenom restoranu Moskvi, na proslavi rodjendana.
nastaviće se
1..
Stajala je pred ogledalom.
Ko je ova osoba što je gleda neprijateljski?
Oko očiju i usana bore, zapuštena iskrzana, neuredna kosa znala je i za bolje vreme. Ruke ispucalih noktiju, malo povijena, izbačenog stomačića. Neuredna kućna haljina, razdrljana na grudima pokazivala je majicu sumnjive čistoće, zarozane čarape i stare cipele proglašene za papuče, zaokruživale su sliku.
Samo su oči ostale iste, krupne, tamne, kao noć.
Sad su gledale u tu nepoznatu četrdesetogodišnjakinju i sećale se mlade devojke koja je nekad ušla u tu kuću, nasmejana, vedra, duge kose koja je viorila na vetru. Rupice na licu, elegantne haljine i ponosno podignuta ruka sa upravo dobijenom diplomom.
Pogleda na sat, ponoć se bližila kad je dobila SMS od muža da će i ovog vikenda biti službeno otsutan. Znala je dobro gde ide i kod koga.
Šta, šta da uradi?
Kako da vrati vreme?
Može li se to uopšte?
Očajno je gledala u svoj odraz u ogledalu.
Za mesec dana je proslava njenog 40-og rodjendana, a ona izgleda kao da ima 100godina.
Nastaviće se...
Rešila ja da malo putujem. Ceo svet putuje. To mu dodje kao otmeno, putuješ da se odmoriš od problema, da promeniš sredinu, sretneš nove ljude, upoznaš nove krajeve.
( Trt... Milojko...)
Auuuuh što zvuči, baš onako svetski. Kao sad si faca... putuješ....
Sad treba izabrati samo, pazi ovo, ne kaže se više krenuo sam tu i tu, ne... sad ideš na neku destinaciju, ma šta to značilo. Nisam jaka u geografiji, more nije, znala bih, sigurno je destinacija neka planinčuga.
Inostranstvo ili Srbija?
Pogledah cene putovanja za strane zemlje kod one namiguše u turističkoj agenciji, i odmah postah patriota. Tu i nije neki izbor. Kopaonik već rasprodan za one što idu samo da pokažu novu opremu i sede celo vreme za šankom, da ih bolje vide.
More rasturili političari, Srbija nije više morska država, ako se gleda onako bukvalno, pa i somovi nisu morske ribe.
Mislim ja, razgledam.... banje.
E da ti ne idem u banju i jurim sa onom čašicom od izvora do izvora. Još da pojurim nekog obožavaoca, `ajde de, ali kiselu, smrdljivu vodu, nema šanse. Zna se zašto se ide u banje, honorarisala sam tamo nekad. Kako beše ono? 5% ide da se leči, to su naivci, a ostali? Ha, ha, ha, pa znate... ono.... Nećemo banje, rešila sam da budem poštena, šta se ti smeješ, nisam rekla da hoću, nego da sam rešila..... sem ... ako..... se ne predomislim...
I šta mi je ostalo? Pogledah u novčanik. Pa... sa tim parama mogu da odem do Banovog brda.
A šta fali Banovom brdu?
Naravno, ništa....
Mogu i do Ušća, da se divim Kališu...
Reče li ono Duško Radović: sretni su oni koji su se danas probudili u Beogradu?
E, pa ja sam se probudila, doduše u 9h, poranila sam, ali računa se i to, pretpostavljam bar. I bicu fina, poštena, dobra kao dobar dan, ne mrdam iz Beograda.
ON
Posmatrao ju je duže vreme. Nije kružio oko nje da je ne bi uplašio. Video je kako su prošli oni koji su hteli da je ulove, jednostavno je svaki njihov pokret videla u napred i pobegla bi pred nosem.
Onaj mladić se baš trudio da je uhvati, na kraju je hteo i da je udari. Govorio joj je da je dosadna, da ide od njega, čudio se kako je uopšte došla kad je ne želi. Onda je samo podigao ruku, ona kao da je to znala... fiiijuuuu i nestala je iz njegovog vidokruga da bi ga samo trenutak kasnije opet izazivala.
On neće tako. Spremiće joj zamku iz koje neće imati izlaza.
Biće njegova, njegova, samo njegova, zauvek, do smrti, a i posle .
Evo je ide, ne vidi opasnost, svetlost joj je zabljesnula oči, sad sad sad će pasti...
ONA
Volela je da izaziva. Neki su govorili da je dosadnica, neki su se bojali nje i onog što im može doneti.
Nije bila prava dama, ni neka čistunica, nije se libila ni najogavnijih mesta da svrati. Mnogima se gadio taj njen stav.
Neki put je bila luckasta, išla je tamo amo bez nekog pravog razloga, a onda kad bi se ustremila na nekoga, nije ga ostavljala na miru.
Volela je društvo svojih drugarica, veselo bi otišle na neko mesto, i ostajale dok ih nisu izbacili, što nije bilo ni najmanje lako.
Za nju kao da nije bilo nepristupačnih mesta. Sve je morala da vidi, svugde da se zavuče, sve da dodirne...
Imala je odličan vid, opasnost bi predosetila i videla u napred. Smejala se onom mladiću što je hteo da je udari, nije imao šanse. Videla je njegov zamah pre nego je on i bio svestan da će je udariti.
Svetlost joj je zasenila oči, poletela je napred i pravo u paukovu mrežu...
Što se više
branila, sve se više upetljavala, u lepljivu, meku, jaku mrežu, a on,
pauk, je već iz ugla zadovoljno se
cerekajući , krenuo ka njoj, maloj muvi...
Divlji vepar
Zimski dan, pun snega.
Pahuljice su lepršale lepeći se u kosu, dodirujući usne, topeći se u mom dahu.. Podigla sam ruke visoko, smejala se vetru, koji ih leprša, jedna pahuljica je zastala na mojoj trepavici i na trenutak sam gledala kroz dvorac snežne kraljice.
Napravila sam grudvu i smejući se bacila. Obrazi su bili zajapureni od vetra. Bacajući grudve snega trčala sam prema stepenicam kafića.
Prva sam, prva...
Smejala sam se obesno
Tako sam bila srećna. Dan ne može ništa da pokvari, blistavost i čistotu snega ništa neće uprljati...
Onda sam ga ugledala
Na belom snegu, snažan, velik, miran.
Divlji vepar
Širokih ramena, podignute glave. Po telu su se videle rane. Niz krzno je kapljala crvena krv. Uprljala je sjajnu dlaku, ostavila crven trag u snegu. Isprskala je sneg na ogradi, stepenice po kojima su ga vukli, i ostavila trag na otrgnutoj grančici.
Oči su mu bile širom otvorene. Gledao je negde daleko, daleko... u nebo...u šumu...
Možda je zadnji pogled uputio onom ko je podigao pušku na njega.
Možda je hteo da ga pita
-Zašto? Šta sam ti učinio?
Oči su bile blistave sjajne, kao da je još suza u njima...
Zastala sam , smeh je bio presečen, pahuljice kao da su prekinule svoju igru... Nemo sam stajala gledajući velikana. Htela sam da se sagnem, da ga dodirnem, da ga pomilujem, htela sam da mu objasnim da je to samo igra, da ljudi vole lov, da je to naša razonoda, da to nije ništa, neka se sad podigne, neka ukloni krvave tragove, i neka nastavi prekinut život.
Ne znam zašto mi se nešto steglo u grlu, zašto se oči vlaže, a nešto teško pritiska i steže moje srce...
Onda sam začula glasove...
-Dođi, slikaj me.
Izašao je iz kafane. Zeleno odelo, neki kajševi puni metaka, puška jedna, druga, na glavi zeleni šeširić na njemu krvava grančica jele. Smejao se i stavio nogu na još drhtavo telo . Ruku je stavio na kuk, drugom podigao pušku...pridružili su mu se i drugovi u lovu, jedan, dva, pet, svi sa puškama.
Slikali su se slikali, večnost, a divlji vepar je samo gledao negde daleko, daleko, put šume, svog doma, šume u koju više nikad neće otići, nikad videti proleće, zelenu travu, drveće...a lovci su slikali slikali....
ON
Stajao je sasvim napred.
Tamnno odelo, kravata zavezana nesigurnom rukom, bela košulja zavrnute kragne.
To nije on.
On je uvek nosio farmerke, majice i patike dva broja veće, smejao se očima, nestašnog čuperka na čelu.
Ko je ovaj čovek namrštenog lica na svečanom mestu, izdvojen od svih?
Ne, to ne može da bude on.
Crkva je bila ledena, tišina skoro opipljiva.
Šta radi tu?
Koga čeka?
Zašto?
Srce mu je dobovalo, mislio je da će ga svi čuti. Da bar može da se rukom uhvati za nešto, da se osloni o nekoga..
Bio je sam, tako sam, jedini čovek na svetu...
Ona neće doći laka koraka, nasmejana. Neće ga uhvatiti za ruku i lagano stisnuti. Ona neće biti kraj njega kad bude morao da izgovara te strašne reči. Daleko je, nikad je više neće videti. Pustio ju je da ode, i ona je otišla. Druga će stati na njeno mesto.
Ledena ruka ga je ščepala za srce. Druga... druga... druga ....odzvanjalo je u glavi, telu, zvuk se penjao negde visoko, visoko, do same kupole crkve i još dalje...
ONA
Stajala je na dnu crkve. Sama, drhtava, suznih očiju. Gledala je njegovu malo povijenu figuru. Mislilma je mrsila uvojak na čelu, želela da se okrene da mu još jednom vidi nasmejane oči.
Tu je, a odlazi.
Više nikad neće biti njen.
Grčevito je lomila prste, naslonila je vrelo čelo namermerni stub. Htela je da mu još jedno kaže samo jednu reč, da mu objasni, da je sve nesporazum. Htela je...htela je... Noge su bile kao od olova, nije mogla da se pomeri...Ruku je malo ispružila kao da hoće da zaustavi neminovnost... ispao joj je cvet na pod...trgla se nema prava. On nije više njen
Muzika se začula , smeh. Devojka nasmejana, vedra, u beloj venčanici podignute glave ide ka oltaru gde je On čeka...
Ne, htela je da vikne
Ne, hteo je da vikne
Čutali su
Okrenuo se, podigao pogled i ugledao je... Video je njene suzne oči... ruku, cvet...
Tras-bum
Pištolj
Na haljini mlade crven trag, postaje sve veći, širi se pretvarajući se u ogromnu mrlju. Ona pokušava nešto da kaže, hoće da vrisne, da zaustavi bol koj se ocrtava na licu, ali samo nemo pada..
On gleda ne razumevajući
Ona gleda nerazumevajući.
Njihove oči se susreću u nemom pitanju... imali još nade za njih???
Odlično...
Scena se ne mora da ponavlja.
Dobri ste bili...
Pauza pet minuta pa idemo na scenu ospred crkve
Ne volim da pišem limunade, više volim da ih pijem, ali savršen dan mora da bude limunada...
Olujna noć, vetar, šum mora, gromovi i plamteće munje, donele su smiraj jutra.
Bonaca
More je bilo kao ogledalo.
Borova šuma i miris mora. Bolelo je od lepote...
Istrčala sam na plažu, grote su izazivale
Podigla sam ruke, telo je samo napravilo skok i uronilo u bistru, kao suza vodu. Ronila sam dok me je voda milovala,dodirivala svaki mišić, svaki komadić tela. Smešila sam se, sebi, malom raku, algi na steni, životu...
Kao da je prošao sat, minut, sekund, zar je vreme važno?
Izlazeći iz vode, protresla sam kosu, ispod oka videla sam najlepše plave oči na svetu. Pravila sam se da ga ne gledam i samo mislila da li mi bikanac stoji na mestu.
-Ijaaaaoooo
Jež je bio drugog mišljenja. Nije mu se dopalo što je neko poremetio njegovu jutarnju šetnju. Urlala sam kao da me kolju.
Plave oči su skočile, pokušao je da bude vitez na belom konju. Nije imao konja , ali je imao u torbi iglu, i.. .i...i... počelo je.
Suze su zalivale moje oči, bila sam tako bespomoćna, uplašena. Primetila sam da muški vole te plačljivke, trapavke, nesposobne, verovatno tako oni ispadnu jači.
Šta da vam kažem. Bilo mi je žao kad je sve završilo... pa i nije bio kraj ...
Kad mi je ponudio cigaretu, ja nepušač, sam se skoro zagušila kašljučići.
Odneo me je do restorana, tada sam bila malkice lakša, pa to i nije bio neki podvig.
Donosio mi je limunadu, previjao nogu, njegove plave oči su blistale kao dijamanti... ja sam se prenemagala kao seoska mlada i uživala. Navečer me je pozvao u tavernu, odmah sam ozdravila, uskočila u haljinu boli glava, navukla sandalice sa štiklom da sam za glavu bila viša od njega.
-Divan smo par, reče gledajući nas u ogledalu
Jeli smo neke grozne mušule, ali sam ih gutala sa slašću... Sati su jurili...Letnje noći su tako kratke...kad vas gledaju plave oči na obali plavog mora, pod svodom tamno plavog neba.... Da plava boja pripada samo nebu, moru i jednim očima....
Savršen dan?
Malo je reći...
Neponovljiv dan
Sinki Autobus
Ona
Uletela sam u bus zakačila nekog čoveka kišobranom, otresla vlažnu kosu, i strovalila se na slobodno sedište. Pravo čudo da nije sve zauzeto. Udahnula sam duboko zagušljiv vazduh, pokušala da se orjentišem kroz zamagljene prozore i onda sam videla njega.
Gledao me je ispod oka. Lagano je kroz gužvu prilazio skrećući na momenat pogled.
Osećala sam kako me guta očima, gledala sam negde sa strane, kroz prozor ne bi li mu videla odraz u staklu.
Moram da izadjem . Šta da radim? Da li da samo prodjem pored njega, ili da se vozim do kraja? On je odlučio. Na sledećoj stanici je ušla gomila ljudi gurajući se sa onima koji su izlazili. Glupo je , više ga ne vidim, sigurno je izašao. Pripremila sam se za izlaz. Rukom sam se grčevito držala za šipku jer je vozač naglo zakočio. Mora da se tako osećaju majmuni viseći na granama drveća.
Ruka mi je skliznula po šipki, i osetila sam varnice.
On.
Njegova ruka dotakla je moju. Stidljivo sam se nasmešila, gledao je negde kroz mene, a onda spustio pogled i nasmešio se.
-Izlazite ili ne? Šta stojite na vratima kako kvočka na jajima? Proderao se neki piskav, histeričan glas.
-Izlazim
Nevoljno sam se okrenula, nigde ga nije bilo, izašla sam iz autobusa u hladan kišovit jesenji dan. Život je ponekad nepravedan, zašto ti autobusi toliko jure???
Sinki Autobus
On
Stajao sam u busu već umoran. Milio je kišnim ulicama kao da nikad neće stići na cilj. Danas nije bilo vreme za posao, premalo ljudi. I svi kao da su došli samo da pobegnu od mene.
Muškarac kome sam se lagano primakao ne gledajući ga, samo me je laktom udario u slabine i produžio ka prednjim vratima.
Onda ona žena sa milion torbica, najlon kesa, duvala je i gurala se kroz bus da su je svi gledali. Nisam ni pomislio da joj pridjem, osećao sam se kao na modnoj pisti.
Ona devojka, koja me je gledala, delovala je kao lagan plen, uletela je ne gledajući , treskala kišobranom i kvasila sve oko sebe. Svi su je mrko gledali. Ona me je odmah prozrela, video sam njen pogled u staklu, kao da je htela da mi kaže
-Samo probaj vriskaću da će se čuti do policije.
Pokušao sam da joj zavučem ruku u džep dok je izlazila, ali ona je svojom dotakla moju jasno mi stavljajući do znanja da nemam prodje kod nje.
Izašao sam iz autobusa da pogledam plen, pih sami penzioneri i studenti, u jednom novčaniku 20 dinara, u drugom karte za pozorište.
Ko sad još ide u pozorište???
Nema više poštenog sveta da nosi novčanike u spoljašnim džepovima pune novaca....
Možda je još neko od vas bio u tom busu?? Možda ima svoju priču???
Ostavite me na miru.
Ne pomažite.
Dovoljno se sam uvaljujem u probleme.
Brodolomnik je plutao na nekoj daski. Svuda oko njega je bila voda, bilioni litara morske vode, a on je umirao od žedji.
Iz Svemira se spusti Putnik kroz vreme, Zemljanin. Sažali se na umirućeg čoveka i dohvati sa svog broda čašu vode, i prisloni je ispucalim usnama.
Brodolomnik ga zahvalno pogleda, ne shvatajući ko je taj čovek i kako je uopšte došao do njega, popi vodu. Srce mu brže zakuca, prevrte oči, i izdahnu bacajući optužujući pogled na Svemirca.
Putnik oseti žar koja plamti kroz njegove vene. Na Zemlji je, vratio se toliko godina u prošlost da udahne vazduh svojih predaka..
Umirući, zadnjom snagom baci pogled na ekran. Dva tela, dva primerka ljudskog roda, odrasla u različitim vekovima, su opušteno ležala mrtvih očiju dok je na ekranu pisalo
Jedan je uzeo otrovnu, radioaktivnu trečnost, drugom su pluća izgorela u vazduhu sa previše kiseonika...
Budućnost očito nije ružičasta kako se nadamo...
Znala sam da je tu negde, da se muva po Evropi, dolazi u Srbiju, ali nekako sam bila sigurna da neće doći kod mene.
Nisam ga videla, osetila sam ga.
Bila sam u busu kad me je taj mladić pogledao sjajnih očiju. Skrenula sam pogled. Vozač je naglo zakočio, mladić se zateturao i već mi je bio u naručju. Njegova brada me je zagrebala po obrazima, usne su samo dotakle moje.
-Izvini
Izašla sam na sledećoj stanici, trčala kući. Još sa vrata sam se zaletela u bar i isprala usta starom domaćom prepečenicom. Pomisao na onog mladića koji me je u punom autobusu, ovlaš poljubio, gadila mi se.
Zaboravila sam ga
Posle dva tri dana, spavala sam. Osetila sam ga. Da li sam zaključala vrata? Njegov vreli dah je bio pored mene. Približavao mi se sve bliže, znojila sam se od straha. Podrhtavala sam, bilo mi je hladno i u isti trenutak vruće.
Da li je to san?
Da li me je pratio?
Osetila sam groznicu vrelog dodira, zabacila sam ruke kao da se branim od nečeg, suze su mi napunile oči.
Klonula sam na postelji, zamršene kose, košmar se nastavljao.
Zora je tako daleko.
Kišni dan nije doneo olakšanje. Klonulost, nemoć tela, žeđ, žeđ...tako sam žedna...
Gde je otišao?
Zašto me muči?
Bacam posteljinu oko sebe, pa je navlačim do vrata, pokušavam d progutam malo tečnosti, ne mogu...
Tako sam sama, sama, na celom svetu nema nikoga samo ja i on. Hoće li mi neko pomoći?
Prolaze dani, bespomoćna sam, slaba, pa ljuta što sam takva. Zar on da bude jači od mene?
Energično skačem iz kreveta, brišem suze, tuširam se i pravim litre sokova, gutam neke lekiće i duboko dišem u prozračenoj sobi... Asepsol na ulaznim vratima dočekuje posetioce, a ja nasmejana kažem
Ovaj grip me je svu izlomio, dobro da je otišao...
Traženje 13
***
Prolaze dani, jedan kao drugi.
Radim, ali kao da to više nisam ja, nestao je onaj entuzijazam.
Oslabila sam, ne setim se da jedem. Prijatelji me ne zovu telefonom, znaju da se na svaki zvuk trgnem, a onda dugo, dugo, plačem.
Nikom ništa nisam objasnila. Sem Branke, niko ništa i ne zna.
Moji prijatelji sa bloga misle da sam otišla zbog nekog blogera, rodjaci, komšije, svi koji me vole, misle da ne mogu da prežalim D, da se sve ponovo vratilo, jos jače.
Uraaaaaaaaaaaa...
Danas mi je stigao meil, od Pesnika.
Šta je mogao da napiše?
Da li je shvatio šta se dešavalo u meni, i zašto sam sve to uradila.
Da li mi je oprostio?
Da li je dobro razmislio i sad me još više osudjuje?
Nikad neću saznati, nemam snage da se suočim sa istinom.
Pokret mišom, DELETE.....
KRAJ... ...
A možda i nije... ...
Poluuspavanka, evo iznenadjenja:
Blogeri, sad nastupate vi.
Ja sam napisala jedan kraj.
Nekome će se dopasti, nekome ne.
Napišite sad vi kraj kakav bi želelli da bude.
Volela bih da probate... Ne prozivam jednog, dva blogera, prozivam vas sve...
Na kraju ćemo svi izabrati najbolji kraj...
Znači nastavak 13, piše se ponovo, pišete ga vi
Ideja nije samo moja, ideju za takav kraj, dao mi je jednom prilikom bloger koga svi dobro poznajete... Bokikojić
| « | Decembar 2025 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
- Mart 2020 [1]
- Decembar 2019 [2]
- Jul 2018 [1]
- Jun 2018 [1]
- Mart 2018 [5]
- Februar 2018 [5]
- Decembar 2017 [2]
- Novembar 2017 [2]
- Jun 2017 [1]
- Jun 2015 [1]
- Maj 2015 [2]
- April 2015 [6]
- Mart 2015 [6]
- Februar 2015 [3]
- Januar 2015 [9]
- Decembar 2014 [2]
- Novembar 2014 [6]
- Septembar 2013 [2]
- Avgust 2013 [7]
- Jul 2013 [5]
- April 2012 [3]
- Mart 2012 [1]
- Februar 2012 [14]
- Januar 2012 [26]
- Decembar 2011 [11]
- Novembar 2011 [14]
- Oktobar 2011 [19]
- Septembar 2011 [10]
- Avgust 2011 [5]
- Jul 2011 [1]
- Jun 2011 [2]
- Maj 2011 [3]
- April 2011 [5]
- Mart 2011 [10]
- Februar 2011 [9]
- Januar 2011 [5]
- Decembar 2010 [8]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [1]
- Septembar 2010 [7]
- Avgust 2010 [7]
- Jul 2010 [3]
- Jun 2010 [9]
- Maj 2010 [11]
- April 2010 [11]
- Mart 2010 [13]
- Februar 2010 [12]
- Januar 2010 [32]
- Decembar 2009 [24]
- Novembar 2009 [11]
- Oktobar 2009 [22]
- Septembar 2009 [11]
- Avgust 2009 [6]
- Jul 2009 [5]
- Jun 2009 [10]
- Maj 2009 [19]
- April 2009 [17]
- Mart 2009 [34]
- Februar 2009 [24]
- Januar 2009 [1]
- Novembar 2008 [7]
- Novembar 2007 [2]
