AnaM

AnaM virtuelna ljubav
2009/10/24,10:51


 

Ideja je od Casper,

Hvala!

Napisana je u muškom rodu da me ne optužite da je autobiografska.Tongue out

 

On je bio zaljubljive prirode, dovoljno je bilo da ga neka lepo pogleda, kaže reč, osmehne se, padao bi joj pred noge, pisao pesme, sanjao je.

Nijedna devojka mu nije bila dovoljno dobra, svaka je imala neku nepremostivu manu, ili bi imala prćast nos, ili bi se potsmešljivo smešila ili je koketovala sa njegovim drugom.

Reala je bila gruba sa njim pa se okrenuo virtualnom svetu.

I sreo je nju.

Počeo je da piše pesme, da chetuje, znao je kad spava i kad se budi. Malo pomalo postala je deo njegovog života. Trčao jee kući, ili jurio u kafiće koji su imali internet vezu, samo da vidi da li se javila...

Bila je najlepša, najpametnija, sve je o svemu znala, bila je devojka njegovih snova... volela je samo njega, on se dopisivao samo sa njom, i još sa pet. Pazio je, znao je da čita rukopise i bio je siguran da Ona nema drugi nik.

Onda su  se dogovorili da se nadju na Sajmu knjiga. Ušao je u kafić koji pun devojaka i mladića.

Gledao je okolo, znao je da će je odmah prepoznati.

Okretao se, levo desno. Šapnuo je drugu, samo da nije ona muškobanjasta  sa  pivom i cigaretom, naslonjena na šank... koja se onoliko dere smejući se...

Pogadjate, bila je ona....

Virtuelna ljubav može da bude simpatična, uvek o sebi mislimo sve najbolje i to i prenosimo, u reali  je drugačije, postajemo od krvi i mesa, postajemo ono što smo...

 

Traženje 6.
2009/10/22,21:21

Traženje nastavak 6.

 

6*

Noć

Budim se u košmaru. Ruke su mi ulepljene. Sve je masno oko mene, lepljivo. Da li je to krv. Da li umirem? Moja spavćica, posteljina, moje ruke, telo, kosa, usne....Usne? Slatko nešto, masno, smrdljivo... budim se naglo, da mogu sigurno bih skočila panično iz kreveta i pobegla. Ulično svetlo me obasjava, raščupanu, ulepljenu, palim svetlo iznad glave. Šta mi se desilo? Jesam li povredjena? Da li je opet bio udes? Ko je vozio? Ko?? Zašto??

Razgledam se, bela spavćica ima neke mrlje, ne nije krv, stavljam ruku na jastuk, lepi se, dodirujem čaršav, neke mrlje po njemu, a miris... Okrećem glavu i hvata me smeh, u noći odjekuje, komšije sigurno misle da sam ili nekog dovela ili pošašavila, treće nema.

Kako da se ne smejem.

Jučer na poslu, Branka mi je dala ideju za sve ovo.

               -Znaš da rad na komjuteru isušuje ruke, i da moraš više da ih neguješ!

               -Nisam znala, nekako mi to nema logike, ali ako ti kažeš...

               -Da, da čitala sam u jednom časopisu

               -Ti i tvoji časopisi, samo prepisuju jedan od drugog, a ako nešto pogrešno prepiše, ili prevede, belaj.

               -Ana, ovo je ozbiljan časopis, samo za one koji rade na kompjuteru.

               -Dobro, kupiću neku kremu za ruke, i mackaću se

               -Ne može

               -Kako ne može sad si rekla da treba da zaštitim ruke?

               -Mora da se neguje i noću.

               -Noću?

               -Da, napravi se smesa, i ona deluje cele noći. Sutradan ruke kao nove.

               -Dobro, znaš sastav?

               -Znam

               -Pucaj!

               -Uzme se med i promeša sa maslinovim uljem. To se namaže na ruke, stave se rukavice, prvo hiruške, a posle tople vunene, i drži se cele noći.

Došla ja kući, setila se te njene smese, zabrkala je u jednoj šolji i namazala pred spavanje na ruke. Kako dosta nemirno spavam, šta nemirno, vrtim se kao čigra, ono bilo toplo. Kako i ne bi bilo toplo, centralno grejanje, plastične rukavice, i još odozgo neke skijaške. Ja zaspala, ono se zagrejalo i kako spavam zabačenih ruku, počelo da curi niz laktove, pa na ramena, spustilo se u kosu. Verovatno mi je u snu zasmetalo, pa sam trljala nos da sklonim onaj smrad od ulja, sigurno je bilo užeglo.Bila sam sva zamrljna, uleplena, slatka.  Leeeeleee... na šta je sve ličilo, a tek ja....

Dva sata sam se ribala u kadi, maltene do zore, a ruke, iste kakve su i bile. Za posteljinu ću lako, ima da je gurnem u veš mašinu, ali šta da radim sa kosom? Mislim da je najbolje da se ošišam onako do nulerice...

 

***

Danas nisam mogla na poslu da gvirnem u blog. Nakupilo se mnogo, onda neki sastanak. Branka je samo uletela  da popijemo kafu zajedno, i dan je jurio.  Ponovo je uletela sa nekim kolegom, prevrtala oči davala mi neke znakove. Ništa nisam shvatila.

               -Hoćeš li da idemo sutra u pozorište? Milan ima tri karte, njegov prijatelj ima neku obavezu? Mahala je pri tome rukama, pokazivala na Milana, pa na sebe. Mislim da sam shvatila, hoće da ide sama sa njim. Nešto mi se i nije išlo u pozorište. Volela sam nekad pozorišne pretstave, ali sad je to bilo pravo mučenje. Kao da su svi gledali samo u mene.

               -Ne, ne mogu sutra, nešto sam drugo planirala.

Očito nisam dobro shvatila. Branka me namršteno pogleda, odmahnu glavom, i napravi grimasu da sam odmah shvatila da sam nešto zabrljala. Šta sad? Milan na to odvrati

               -Ništa, kad ne možeš ni ti, daću sve karte kolegi koji me je pitao već ranije. Kome mogu da dam jednu kartu?

Ja sam ipak žensko, moja prijateljica je izgledala kao da su joj sve ladje potonule.

               -Milane, šta se uopšte gleda?

               -U  Zemunu, Jadnici.

               -Umirem da vidim tu pretstavu, karte su danima unapred rasprodate. Sve ću otkazati, samo da idem.

Branka je zasijala kao pun Mesec, Milan se osmehnuo, a ja sam se pomirila sa sudbinom. Neću umreti, to je ipak samo pozorište, a da budem iskrena, želela sam da pogledam tu pretstavu.

Čim sam došla kući otvorila sam računar. Dok sam se spremala, zasvetlio je ekran. Blogoye..... pravo na blog pesnika. Samo jedan stih

 

Poslaću ti vetar poljupca mog

Da skine znoj sa tela tvog

Poslaću ti titraj srca mog

Da uskladi ritam srca tvog

Poslaću ti dodir prsta mog

Da dodirne ti ledja i uspori noć

Poslaću ti odjek krika mog

Da utihne strah iz tela tvog

 

 

Juriš na privatnu poštu. Ima, mail od one devojke, neko nepoznat i Pesnik. Najradje bih sve prebrisala i pročitala samo njegov. Šta li mi piše?

Prvo pismo.

Devojka se zahvaljuje na poslanom tekstu, izgleda da je neka simpatična. Primetila sam njene postove, ima ime koje potseća na moje. Nadam se da će uspeti u životu. Raduje me kad ljudi imaju dobru sreću, kao da obasjavaju i druge svojim dobrotom.

Drugo pismo

Uf... ovaj malo preteruje, zar ne zna da administrator sve može da pročita? Sad mi je jasno što svaki čas nekog banuju. Kaže li se tako kad nekoga izbace? Nije važno kako se kaže, važno je što si ipak na neki način zaštićen na blogu. Sećam se jednom sam samo zamolila pomoć, i odmah mi je izašao u susret sam vlasnik, ili bar neko od njegovih saradnika. Poglavica? Dopadalo mi se da budem član tog plemena. Ipak  jednog trenutka morala sam da napustim pleme. Nedostajalo mi je, naročito neki ljudi, moji papirnati prijatelji. Onda svako ko je želeo, našao je put do mene. Ja nikad neću napustiti svoje pleme, bar u srcu, ono će biti uvek moje. Možete otići ko zna gde, putovati, upoznati razne narode, imati bolji život, vaše pleme ostaje uvek u vama, u deliću vašeg srca, ali za utehu, kad jednom udjete u pleme, nikad ne možete otići iz njega, jer on uzme deo vas i zauvek mu pripadate.

Treće pismo

Pesnik.

 

Želim da te dodirujem

Ritam srca da smirujem

U tvom zagrljaju da nestanem

Da te ljubim i nikad ne prestanem

Naše vreme da učinim lepim

Tvoje korake k`o muziku da slušam

Tvoj ukus kao statkiš da okusim

Tvoje oči vekovima da gledam

Do kraja sveta nikome te ne dam

 

Stihovi! Samo za mene. Pravi pravcati stihovi koje je neko napisao misleći na mene, i poklonio ih samo meni. Mislila sam da ću umreti od sreće.  Šta da mu odgovorim? Uvek imam odgovor na sve, sad sam nema. Počinjem da plačem. Ne znam kako, ni zašto, jednostavno suzica se stvorila u mom oku, zapekla me i skliznula niz obraz. Dobro da ne može da me vidi, mislio bi... ma, ko zna šta bi mislio. U svakom slučaju to ne bi bilo nešto dobro. Plakati nad stihovima! Ko je to još video?

Čudno, možeš čitati i čitati neke pisce, neke pesnike, ostaje ti sadržaj u glavi, prijatnost manja ili veća, i ako ti se dopadne nešto, potražiš još koji rad tog pisca, pesnika, i posle nekog vremena i zaboraviš šta si čitao. Ja drugačije čitam, ja vidim slikama, na mene ono što čitam utiče samo ako ga vidim kao slike, kao neki film. Ne, drugačije, kao da ulazi u mene i tu ostaje, uvek je tu, i kad ne mislim na te reči, one su negde u meni,  i kad s vremena na vreme se reči pojave, dotaknu me samo delićem sekunde, potsete na svoju prisutnost, i nasmešim im se. Ovi stihovi su tako delovali, kao da sam uvek čekala da budu napisani, i samo je trebalo da se neko pojavi, sretne me, i pokloni ih.

Susretne?

Ne!

Ja ga nikad ne mogu sresti. On nikad ne može da mi pokloni te stihove, ja nemam prava na njih. Moram otići, odmah. Neću da više dolazim na njegov blog, neću da ga čitam, previše ga osećam.  Ne želim to. Sutra više neću da čitam. Sutra? Zašto baš sutra da prekinem, još samo jedan dan. To nije mnogo, jedan dan, jedna pesma, i kraj.

 Ko zna kako izgleda? Da li su mu oči crne, smedje, šta voli? Sigurno voli muziku. Kad takve stihove stvara, sigurno i komponuje, ili možda samo sluša muziku, voli da igra. Sigurno je dobar igrač. Ili sportista, voli da pliva. Da sigurno voli da pliva, mora da voli da pliva, svi vole vodu.

Šta mi je? Zašto je to važno šta on voli? Ja ga nikad neću videti, ne mogu se ni družiti sa njim.  Šta bi rekao da zna da ne mogu da hodam? Zašto sam uopšte i došla na taj blog, zašto sam mu odgovarala na poštu. Nisam imala prava.

Naravno da hoću da on bude plivač, to je jedini sport koji je donekle prihvatljiv za mene. Voda.

Sport? Ako se ono batrganje po vodi može nazvati sportom.

Želela bih da bude drugačije, ali nije drugačije. Sad ću mu odlučno odgovoriti da ne želim da se dopisujem sa njim. Pišem, evo već pišem:

Pesniče, Tvoji stihovi su kao melem za moju dušu. Hvala ti za poklonjen osmeh, za dan kad sam osetila da stih može živeti.

Frrrrrrrrr...ode.

Šta sam to napisala? Ne liči na nešto što će on razumeti kao da ne želim da se dopisujem sa njim. Kako li će sad da reaguje? Neću ništa da mislim, ništa samo ću se na trenutak prepustiti snovima.

***

Danas idemo u pozorište. Branka se toliko raduje, a za mene je to pravo mučenje. Neki put zbog prijateljstva moraš učiniti i nešto što ti se ne dopada. Oblačim se u crno da budem što manje primećena. Crne pantalone, crni pulover sa perlicama, cipele. Milan će doći svojim kolima sa Brankom po mene. Objašnjavam mu proceduru ulaženja u pozorište sa invalidskim kolicima. Imam utisak da mu je neugodno, ali da ne može više natrag. Branka me gleda ohrabrujuće, samo što ne kaže: pusti ga, nije navikao. Imamo vremena do polaska. Branka predlaže da popijemo kafu kod mene, a ja izjavljujem da moram samo da gvirnem računar, da vidim da li ima neke važne pošte koju očekujem. To “važno” je bio možda tek neki stih pesnika, koji mi je sad bio stvarno najvažnija pošta. Na brzinu otvaram poznatu stranicu, gomila pošte, prelećem po njoj

 Pesnik: Danas nemam stih, jurim u pozorište, gledaću Jadnike. Da li si već gledala? Mogli smo ići zajedno.

Kao da mi se plafon srušio na glavu. On  ide u pozorište. Biće tamo, biće tamo. Videće me! Neću da idem.

               -Branka, ne želim da idem u pozorište.

               -Kako ne želiš? Samo ćemo popiti kafu i krećemo.

               -Ne mogu da idem. Neko će me videti.

               -Šta si ti ?Primadona? Naravno da će neko da vidi i tebe Ana, i mene, i ostale, ali svi idemo da vidimo postavku Jadnika. Ne želiš to?

               -Naravno da želim, ali...

               -Nema nikakvo ali, pij tu kafu i krećemo.

Progutala sam tu kafu, kao da sam je za vrat bacila. Seli smo u kola, Milan je dobro vozio, iako ja ne volim kad me neko drugi vozi, otrpela sam tu vožnju. Nekoliko puta sam se čvrsto uhvatila za držače na kolima. Neki vozači misle da ako u svakoj krivini umireš od straha, oni si reli vozači, retki su sa kojima sam baš volela da se vozim. Najzad stigosmo u Zemun, Milan je parkirao i krenuli smo u foaje. Ja sam morala da sačekam da svi udju, pa tek onda kad su se u sali već počela gasiti svetla lagano sam vozila moja kolica.

Razgledala sam ljude u foajeu. Ne nisam gledala kako su obučeni, nije me to bilo briga, nisam ni osluškivala njihove priče, slušala njihov smeh. Ne, tražila sam njega, Kako li izgleda? Sa kim je došao? Da li ću ga prepoznati? Nisam znala ništa, ni glas, ni stas. Svaki je mogao da bude on. Zamišljala sam ko bi mi se najviše dopao. Niko nije ličio na pesnika. Svi su bili nekako drugačiji. Kako pesnici uopšte izgledaju? Šta moraš da imaš da bi bio pesnik? Moraš li biti debeo, il možda mršav, da li mora biti visok, ili nizak, da li pesnici imaju plave oči?

Videla sam ga.

To je sigurno on.

 Stajao je sam.

Srednjeg rasta, na izgled sasvim običan, ali imao je ono nešto. Zapisivao je u sveščicu, sigurno neki stih koji mu je upravo pao na pamet. Tako je bio mio, naravno da mi se dopao... moj pesnik. I drugačiji je od ostalih ljudi u foajeu, nekako sigurniji, kao da ga sva ta gungula ne interesuje. Odmah sam znala. Jednostavno sam ga prepoznala, bila sam sigurna da ću ga danas videti. Još jutros sam znala da će mi se nešto lepo dogoditi. To je to, videla sam pesnika, nije više papirnati, živ je. Sad će mi i njegovi stihovi biti bliži. Samo da me ne vidi. Ako sam ja njega odmah prepoznala, moglo bi se dogoditi da i on mene prepozna. Povučiću se malo više prema garderobi.

Branka me gura, dodiruje mi rame. Vidi ga, vidi, pokazuje mog pesnika, nešto mi šapuće.

               -To je onaj poznati glumac iz Fracuske, došao je jutros iz Pariza da vidi našu postavku Jadnika.

Toliko o mojoj intuiciji.

Otišla sam do garderobe, po cveću koje je spremljeno za glumce može se oceniti kakva će biti pretstava, uspešna ili ne. Novinari to dobro znaju, i pogledaju, baš kao i ja prvo u garderobu.

Volela sam nekad da idem na premijere. Tad se iskupi ceo krem Beograda, svi koji misle da nesto znače, najmanje je pravih ljubitelja pozorišta, oni idu kasnije, manje pompezno, idu da gledaju samu pretstavu.

Na premijeru dolaze oni koji žele da budu vidjeni. Prvo dolaze glumci, koji prate rad svojih kolega, i što da ne,  svojih suparnika. Nije lako doći do dobre uloge, treba dobro odmeriti svakoga, šta zna i koliko može. Onda dolaze političari, naročito ako su neki izbori blizu. Dolaze da budu vidjeni, ali i da se vide kako oni znaju šta je pozorište, i da treba i tu da daju svoj doprinos. Onda dolaze razni estradni umetnici, kaže li se tako? To su oni koji dolaze samo da budu vidjeni, i ako im je ikako moguće, potrude se da izadju što pre, jer pozorišni komadi znaju da budu tako dosadni.  Oni obično blesnu jednu sezonu, pa se zaboravi i da su postojali, ali se trude da se vrate ponovo na zelene, grane, obično im to ne uspeva.

Tražila sam “svog pesnika” i u pauzi, muvala se onim kolicima kroz narod, mislim da su me svi, baš svi videli, nije bilo šanse da neko ne primeti moj ispitivački pogled. Sigurno me je video, sigurno, ali nije me, kao ni ja njega, prepoznao.

Otišla sam zadovoljna kući. Veče je bilo lepše nego što sam očekivala, nije bilo strašno kretati se medju ljudima.

 

Nastaviće se...

Traženje 4
2009/10/18,22:26

 

4*

Noć

Magla je obavila grad. Uvlači se u parkove, dotiče prolaznike, šunja se mostovima, njeni pramenovi obavijaju prolaznike. Vidim te ideš, žuriš, skoro trčiš prema meni, na Brankovom si mostu. Kako je dugačak. Hoćeš li imati snage da dotrčiš do mene? Pošla bih ti u susret, ali ne mogu, pružam ruke, ka tebi. Ti trčiš, leluje ti telo u magli, moje pružene ruke, podićiću se... podići... što više trčiš sve si dalje od mene... tvoja senka nestaje... postaješ sve manji i manji... nema te... magla.... budim se u suzama... nema te...

 

 

***

Jutro

Umorna se budim, prebacujem se u stolicu, guram je u kuhinju i palim plin. Voda. Kafa. Žedna sam. Tako sam žedna . Ulazim u kupatilo. Okrećem se po kući. Pijem vrelu kafu, i kotrljam se pravo na komp. Nemam volje nizašta drugo. Postao je moja zavisnost, moj pogled u svet, postao je moj svet. Kažu mnogi da je navika na njega kao na neku drogu, kad jednom počneš ne možeš odustati, možda, ništa mi više nije važno. Mislim na tebe, na one dane. Pišem ti pismo koje znam da ne možeš pročitati, ne možeš, ne jer nećeš, ne možeš, jer...

 

PISMO NEKOM KO GA NEĆE PROČITATI

Poželela sam noćas da ti šapnem, tiho, tiho, samo tebi.....

Jutarnje rumenilo zore na mom licu obasjano je tvojim dodirom. Upalio si zvezde u mojim očima, dodirnuo baršun na mojim usnama, sastkao mi haljinu svojim uzdasima, ogrnuo me plaštom svojih dodira.

Trčala sam bosa po rosi tvojih maštanja, kupala se naga u zracima tvojih snova, dodirivala nebeske vrhove snagom tvoje želje.

Poželela sam da osetiš titraje mojih stremljenja, da zaroniš samnom u dubine mora i okeana, da valovi zapljusnu obale moje žudnje.

Ti si Sunce koje greje moje telo, ti si Mesec koji blista u najludjim snovima, ti si zvezda mojih stremljenja

Budi lahor koji dodiruje moju kosu, budi povetarac koji se igra mojom haljinom, budi vetar koji me budi iz snova, budi oluja koja će me bacati u zanos, budi orkan pod kojim ću se smiriti.

Šapnucu ti tiho, tiho... ja nisam ja.... ti nisi ti... ja sam ti u postojanju.... prepuštanju... nestajanju...

 

Nisam mogla više da pišem, mislila sam dugo, dugo na onaj dan. Neki put sve u životu podje dobro. Koga to naljutimo, šta to uradimo da se odjednom sve sruši i da nestane kao da nikad nije ni postojalo? Koji je to moćnik koji nam ruši živote, ili možda sudbina? Kažu sve je zapisano u knjizi sudbine, i sve se sa nekim razlogom dogadja. Kad nam je dobro, na sudbinu nikad ne pomislimo, kad je loše, okrivljujemo je za sve.

Pila sam dugim gutljajima kafu, poželela sam da zapalim cigaretu, ali nikad nisam pušila, nisam ih ni imala, kako bi izgledalo da sad probam? Bez sumnje glupo, a i ne verujem da bi mi bilo lakše od toga, naročito kad bih počela da kašljem. Počela sam sebe da zamišljam kako uzimam dugu cigaretu palim je, i kašljem, kašljem, ona mi ispada iz ruke, pada na pod, progori moj novi pulover, i to mi je  postalo tako smešno, da sam sama počela da se smejem. Neki put je dovoljna i najmanja glupost da me otrgne od teških misli.

Danas su dolazili po mene. Kontrole u bolnici. Nisam volela te dane, ih volela, mrzela sam svaki dodir sa belim mantilima. Nisam želela da izlazim na ulicu, gde su me pratili sažaljivi pogledi, još manje da idem na one kontrole, gde su me boli, pipkali pitali po milijoniti put da li nesto osećam, onda snimali, gurali tamo-amo po hodnicima, i na kraju samo zakazali ponovu kontrolu. Svaki put je bilo isto.

Želela sam da idem u grad, da kupujem po buticima, da probam cipele, kako sam nekad volela da kupujem cipele, one sa visokom petom, pa svih boja. Nikad mi nije bilo dosta cipela, kad god bih izašla u grad vraćala sam se sa parom novih cipela. Kao da sam znala da neću dugo moći uživati u hodanju. Dolazila bih kući, obula nove cipele, stala pred ogledalo i okretala se igrala uživala.

Ne, gotovo je sa samosažalenjem, bolovanje je zaključeno, za dva dana se vraćam na posao. Kako li ću se uklopiti? Da li ću se snaći na novom poslu? Nikad nisam volela tu papirologiju, a sad će mi to biti posao. Ma, neću da mislim o tome.  Radiću to i gotovo. Kad sam birala šta ću da učim išla sam u školu koja mi daje mogućnosti da radim razne poslove. Sad se pokazalo to dobrim.

Ujutro je došla Branka, sva puna novosti, položila je neke ispite brže nego što je mislila, i sad je dobila neki staž  u preduzeću gde ja radim

               -Divno, bićemo zajedno.

               -Kako misliš zajedno? Misliš radiću u tvom preduzeću?

               -Mislim zajedno, onako kako sam rekla, zaključili su mi bolovanje, počinjem u ponedeljak, a iz preduzeća su mi javili da imam novu pripravnicu, nadam se da si to ti.

Obe smo bile uzbudjene, Branka što počinje da radi, a ja što ću opet izaći medju ljude.

Blog sam malo zapostavila, čim se nešto počne dešavati u živom svetu, on malo mora da sačeka. Moji papirnati prijatelji će se obradovati kad čuju da radim. Uf... ne vredi, niko ne zna da sam paralizovana, niko i ne veruje da mi nešto nedostaje. Na blogu je nekako sve drugačije, tamo su svi uspešni, dobri, nasmejani, dobronamerni, nemaju probleme osim ljubavne, ma, sam med i mleko, malo ću da gvirnem, da ostavim neki post, tek da me ne zaborave.

To moje gvirkanje, otišlo je na sate, srela sam gomilu papirnatih prijatelja koje sam volela da čitam

Primetila sam i jedan novi lik koji je pisao samo pesme. Nik mu je bio neobičan, sigurno ga nije dugo smišljao, jednostavno je osećao da je to on. Mora da je pun samopouzdanja.  Po niku sam ga i primetila, svi imaju neka bombasta imena, on je napisao samo Pesnik. Znači da mu nije važno ime nekog drugog, hteo je da kaže ono štoa oseća, da je pesnik.  Pesma je neobična,  nekako me je dirnula.

 BOLI, DOK ODLAZIŠ

 

Odlaziš

Nestaješ

Svakim trenom

sve si dalje

i dalje...

 

Nista više

ne mogu

Da uradim

Da te

Na tom putu

Zaustavim...

 

Put zvezda

Meseca

Odlaziš

zauvek

U nepovrat...

 

Ostajem

I znam

Ostavljaš mi

Ljubav

I sećanja...

 

 

Zadrhtala sam, ostila sam te stihove kao deo sebe, kao da sam ih ja sama napisala. Oni su se rodili u mojem srcu, mojoj duši, bili su deo mene. Na trenutak sam se vratila u onaj dan, a onda sam zatvorila oči terajući tugu iz srca.

Neki ljudi sa nekoliko stihova više kažu nego neko sa čitavim rečenicama. Možda mi se samo to čini. Ipak ću obratiti pažnju na njegove stihove, nekako su mi bliski, volela bih da znam tako da pišem. Možda sam samo euforična zbog novog izazova. Uvek volim da se nešto dešava, nešto brzo, odmah, sad, ne volim da čekam. Dodje mi da sutra odem na posao da vidim kako će izgledati.

Šta da obučem?

Večno žensko pitanje. Možda da odem ipak u farmerkama? Šta vredi, moram pantalončine, kako da idem sa suknjom, ionako ću biti u stolici, neće me niko ne videti.... a da obučem onu crvenu bluzu, ili ne, bolje crni pulover... ili.... definitivno je težak izbor. Kako da se našminkam? Ko zna kako su tamo ostali? Možda se niko i ne šminka pa ću delovati glupo sa  nekom teškom šminkom. Možda da samo stavim ruž na usta, i malkice maskare... kap parfema, parfem hoću sigurno, volim da se oseća na meni... možda...

Ceo dan sam mislila šta da obučem, kako da se našminkam, i na kraju sam se panično setila glavnog : Kako ću uopšte doći do posla? U Beogradu su retke zgrade koje imaju prilaz invalidskim kolicima. Šta ako dodjem pred zgradu i ostanem pred njom? Da li ima lift? Da li sam ja možda smeštena u prizemlju?

               -Branka, idi odmah u preduzeće, ispitaj kakva je situacija, i da li ja uopšte mogu da udjem tamo.

               -Što si paničarka, ne znam te takvu. Bila sam, ima lift, kancelarija ti je na drugom spratu i ima prilaz, možeš ući. Zadovoljna? Dali su ti i mesto za parkiranje kola. No problems, kažem ti

Odahnula sam, a onda opet panika.

               -Znaju li da dolazim? Znaju li da ne mogu da hodam gore dole svaki čas? Moraju mi donositi materjal u kancelariju.

               -Ti kao da si u srednjem veku. Imaš kompjuter i sve uskače samo.

Branka se smejala, a ja sam se malo smirila. I kad bih duboko udahnula, otvorila usta da nešto kažem, ona bi samo mahnula rukom

               -Smiri loptu.

Šta sam mogla, smirila sam loptu. Bile smo prijateljice, do skoro sam ja njoj pomagala, sad sam se okretala za njenu pomoć.  Ne volim da sam ovisna o nekome, nadam se da će se situacija brzo stabilizovati.

Ujutro sam opet gvirnula na blog, onaj  pesnik se opet javio, novom pesmom.

 

 

Tebe niko  da mi dira ne sme
Ti si lepota svake moje pesme
Ti si razlog zašto se budim
I da živim zato se trudim
Tvoje usne mi vraćaju dah
Tvoj dodir mi ubrzava korak
A dušu si mi uzela sa srcem
A dala mi tvoju da me budi trncem
Da osetim da sam živ
I da život nije siv
Ljubim te divna vrela pahuljice
 

 

Kao da je nekako drugačija pesma nego ona jučer, kao da nekome nešto poručuje.

 Šta li on radi ovde? Kako li izgleda? Da li je večito namrgodjen, ili ume da se smeje? Po pesmama izgleda neki strog čovek, ne bih volela da ga naljutim. Ma, i ja preterujem, šta mogu da zaključim iz dve pesme? Ko li će mu ostaviti komentar? Da li se i drugima dopada kao meni? Da li je kao svi ostali, sad će potrčati u privatnu poštu, svim ženskim likovima ostaviti istu poruku, i čekati koja će da zagrize udicu. Sećam se kad mi je drugarica pisala da je dobila istu poštu kao ja. Zašto li bar ne izmeni red reči? Ne, pesnik nije takav, pa nikome nije ostavio ni komentare, on je pravi pesnik... sigurna sam.

Milion pitanja, ni jedan odgovor. Uvek je tako.

Videćemo, videćemo...

Moram priznati zainteresovao me je, ko zna da li je uopšte primetio moje postove. Baš sam u zadnje vreme pisala sve same gluposti. Htela sam da budem interesantna, a sad... ne sigurno me nije primetio, nije ni jednom ostavio komentar. Pa... nikome ne ostavlja komentar, baš sam smešna.

 

Nastaviće se...

AnaM gleda Mikelandjela
2009/10/15,13:40

AnaM gleda Mikelandjela

 

Turci zaseli na Balkanu pet vekova, a Mikelandjelu je trebalo čak šest da stigne do Beograda. Nema ljutiš, Rafael i Leonardo još ne kreću. Mora da smo neki mnogo kulturni ljudi kad nam to i ne nedostaje.

Zasada stigla dva crteža, orginali.

Samo dva detalja za sliku, noga deteta, i glava žene.

Krenulo je, krenulo...

Gužva baš i nije neka za gledanje, ali...

Meni se dopalo, volela bih da je bilo više, ali ko mene pita.

AnaM sanjari
2009/10/05,14:07

 AnaM sanjari

 

Malo me je čvrknuo april u oktobru.

Oni koji znaju kako pišem neka preskoče ovaj post.

To nisam ja

 

Reka vijuga dolinom, probija se kroz planinske vence, naslanja na brda. Penušava voda zastane na trenutak napravi vrtlog, pa opet dalje, sve dalje jureći ka  svom ušću u zagrljaj  dragane Morave, sa kojom će zajedno do prijatelja,  do samog mora.

Na obali zagledan u mutnu reku sanjari princ Uroš.

Njegova dragana je daleko, lepotica, koja će uskoro postati njegova.

Boji se pomalo, možda je ta  princeza  Jelena razmažena, kako da je dočeka, koji cvet da joj pokloni??

 Uvek su muškarci u dilemi kako pokloniti cveće. Nespretno ga skrivaju iza ledja  i sa stidljivim osmehom predaju gledajući negde u zemlju.

Lako je običnim ljudima, ali on je princ, od njegovog poklona zavisiće mnogo.

 Kako da joj preda cvet?

 Koji će je najviše obradovati?

 Ako dodje na konju gde da stavi buket, odmah će ga nekome dati. Ona dolazi u proleće, koje je cveće onda najlepše, najmirisnije??

Kakav buket da joj preda?

 Sa kojim cvetom će je osvojiti?

Baca kamenčiće u zapenušani  Ibar, jedan se odbije od kamena i otskoči visoko. Princ pogleda u gola brda i nasmeši se.

Problem je rešen!

Na proleće kolona vijuga Ibarskom dolinom. To je svadbena povorka  princeze, lepotice koja sa pomalo dosadjuje gledajući kroz prozore kočija.

 Kakv li će biti taj Balkanac, kako li će se ponašati?

Da li će moći da živi sa tim neromantičnim čovekom?

Volela je cveće, ovde sigurno nema jorgovana.

Onda joj se oči širom otvoriše, miris zagolica njene nozdrve. Ulazili su u dolinu koja je mirisala do bola, padine brda obrasle rascvetalim jorgovanom, prvo ljubičastim, pa belim.

Princ  Uroš Nemanjić, poklonio joj je čitavu dolinu, kilometre i kilometre,  rascvetalog jorgovana.

Jelena  Anžujska smešeći pruži mu ruku, njeno srce je osvojio.

 

Na ljubav prelepe princeze i  princa  i danas potseća jorgovan koji cveta u proleće Dolinom jorgovana.

 Kad dobijem cvet, nasmešim se jer znam da sam nečija kraljica.

Papuče AneM
2009/10/01,13:05

Papuče AneM

 

Crvene papuče, oivičene belim krznom stajale su ispred mene.

Ko li ih je doneo?

Kako su se stvorile u mojoj sobi?

Da li su nečiji poklon?

 

Prvi ih je obuo Jovan s.s. Pomislio je na papuče, i one su se stvorile ispred njega. Nepoverljivo ih je pogledao, ko li ih je gurnuo tu? Tog trenutka pomislio je  da bi neko mogao da o njima napiše priču. Nije znao da su papuče čarobne i da ispunjavaju  želju onom  ko ih obuje. Samo što ih je probao..frrrr... odoše kod AneM

 

Ona ih je ostavila kraj vrata jer je tog trenutka neko pozvonio i uletela komšinica sa nekim nemirnim psom koji je počeo da skače, umiljava se i cap uskoči na papuče. One su se neako smanjile i taman su bile za njegove šapice. Zalajao je i pomislio, da bi mogli da mu daju neku dobru kost.... frrrrr... i ogromna kost se našla ispred njega.

 

Komšinica se izvinjavala i skinula psu brzo papuče, pogledala ih i prislonila  uz nogu, nije odolela, probala je uzdišući  U mislima je bila sa svojom ljubavi. Kako bi bilo lepo da je sad ovde i da me grli.... frrrr.... i neko kuca na vrata

-Gde si ti? Tražim te po celom komšiluku, dobio sam slobodno nekoliko dana, dodji da te zagrlim...

 

Podigao ju je u naručje i zavrteo  po sobi, papuče su odletele do kuhinje  gde je užurbana domaćica brisala pod po kojem se prosulo  celo lonče kafe.  Pogledala je papuče, skinula svoje mokre i uskočila u lepe crvene misleći, da je bar gotova večera za goste koji dolaze i da imam nešto bolje da im ponudim, pečeno prase, tortu, dobro vino, uzdahnula je stavljajući slane štapiće i pivo na sto i ....fr.... sto se napunio đakonijama.

 

Presvukla se brzo, papuče stavila kod vrata.

 

Ko li će ih sledeći obuti?

Da li će znati da su čarobne pa poželeti nešto važno?

Možda su svi i poželeli važne stvari, jer život nam čine sitnice koje želimo, a ponekad su nedostižne...

Srpaki jezik AneM
2009/09/29,17:56

 

Škola kao škola i nije bila nešto strašno, naročito sam volela odmore...

Ali profesori....

 Kad pomislim da sam jednog trenutka htela da studiram književnost. Srećom, zalepi mi se na pismenom neka ocena brrrrrrrr... promašena tema i odoh drugim pravcem, a  taj predmet  je

 

SRPSKI  JEZIK...... je na ćirilici, ili nije???

 

Čovek bi pomislio, šta ima da se tu uči, ako mi je ikad nešto nedostajalo u životu, brbljivost nije, e, nije to to. Ja jedino ućutim kad nekom uspe da me zbuni, što će reći nikad...

Prvo, srela sam se sa ćirilcom u drugom razredu osnovne škole. Izveli me pred svu decu, i sad ću ja deci da pokažem latinicu, jr sam prvo učila to pismo.

 Onaj baksuz, valjda je mislio da je duhovit, kaže mi da napišem slovo M, ja napišem, deca počnu da se smeju, onda K, pa A. Kad sam napisla P,deca popadala od smeha kako ja pojma nemam, došlo mi da zadavim učitelja, ali samo sam se stegla da ne zaplačem. Deca se smejala, nisu mogla da se zaustave, dobro ne dobih neki nadimak. Posle u životu nikad nisam ni znala koje je, koje pismo, samo krenem, a ono ide samo.

Sretala sam se sa tom ćirilicom u Srbiji, ali retko, mahne mi ponekad, onako u prolazu, više je ima u drugim državama, kao raritet.

Onda to čitanje knjiga. Tu sam bila specifična, neke sam volela neke ne, kao i ljude. Nikad mi nisu svi isti. Kako možeš da voliš svakoga isto, ili samo zato što je lektira, nije nego?Ja nekog baš volim, nisu mi svi isti, imam neke koje volim...  i još neke...  druge....  sami se rasporedjuju po grupama...

Ne možeš da naručiš ovog ću da volim, ovog neću, to tresne nekako samo,  baš kao i sa knjigama, neku voliš više,  neku manje,  a neko ne možeš da pročitaš pa da te tresnu sa knjigom po glavi.

 Nije moglo tako u školi.

Imali mi temu: Moj omiljen roman

 Sva deca napisala neke dosadne knjige, ja... Vinetu. Zvali roditelje u školu, šokirani, i dan danas mi nije jasno šta sam pogrešila, možda što mi se dopadao više Old Šeterhend, a on se sigurno nije dopadao mojoj nastavnici...

Ima jedan ruski klasik, na ceni, jaooo, što mi je dosadan, Počne da opisuje kap kiše kako klizi na listu, na deset stranica... preskočim ja, ali... kako može da tako dugo klizi?... kako ne spadne već u drugom redu? Posle se ispostavilo da to nije uopšte kap kiše, nego neki čovek što se ne snalazi u životu... kako je postao kapljica, pojma nemam, i kako je tek on klizio tako dugo po listu nije mi jasno... i gde nadje toliki list da se smesti na njega, ali... dalje sam preskočila... pojma nemam šta je bilo sa njim, sigurno se snašao i otišao na drugi list...

Jednom sam šokirala nastavnicu jer sam mislila da je onaj konj u pesmi Dolap, bio stvarno konj, i bilo mi ga žao... nije konj, a ja dobila jedinicu kao vrata, a lepo piše konj... pročitala ja

Rekli mojima da sam prizemna, bukvalna, i svašta, grdili me i smejali se kod kuće, to smejanje kad ja ne vidim... bolje da je bilo obratno....

Bilo jos svašta... zato frrrrr....iz škole...  bež...  bež... AnaM

 

 

AnaM predlaže dijetu
2009/09/28,21:26

DIJETA ZA MUŠKARCE

 

Skidanje njene odeće

1. Sa njenom dozvolom -12 kalorija

2. Bez njene dozvole -2187 kalorija

 

Skidanje haltera

1.    Obema rukama-8 kalorija

2.    Jednom rukom -12 kalorija

3.    Zubima -485 kalorija


Stavljanje prezervativa

1.    Sa erekcijom-6 kalorija

2.    Bez erekcije-1315 kalorija

 

Pozicije

 

     1.Misionarska-12kalorija

      2.Ležeća 69  -78 kalorija

      3.Stojeća69  -812kalorija

      4. luster  -2912kalorija

 

Posle .....

1.    Trala...la u krevetu -18kalorija

2.    Objašnjenje zašto je naglo ustao-816kalorija

 

Drugi put... ko može....

 

20-29godina -36kalorija

30-39godina -80kalorija

40-49godina -124kalorije

50-59godina -1990kalorija

60-69godina -7980kalorija

70-100godina-nedovoljan broj primeraka za ogled

 

 

Oblačenje nakon seksa

 

1.Polagano-32kalorije

2.u žurbi-98kalorija

3.njen momak kuca na vrata -4248kalorija

4.tvoja žena kuca na vrata -16598kalorija

 

Pokušajte sa ovom simpatičnom dijetom, vaša žena, pardon, to se sada zove partnerka, će biti oduševljena...

AnaM i školovanje
2009/09/27,17:42


 

Nikad nisam volela da idem u školu

Da nisam morala,  sada bih srećna  čuvala ovce i prela vunu.

Šipak!

Moji su bili drugog mišljenja,  verovatno zato što nisu mogli da mi obezbede pašnjake.

Ta škola je jedna aždaja kojoj nikad nije dosta.

Ima million pipaka i stalno joj rastu novi.  Nikad kraja.

Jedan od tih pipaka bila je 

 

ISTORIJA

                   

Od svih predmeta nju sam najviše mrzela.

I to zbog onog da istoriju pišu pobednici. Kako bre, pobednici? Valjda se zna kako je bilo.

Od strane sam volela jedino Napoleona, i to iz filmova.... dvor, pa haljine, malo je posle gnjavio po Rusije, ali...

 

 Volela sam Aleksandra Makedonskog, ne znam gde on spada.

 

Od srpske istorije,  jedino Nemanjići.

Obožavala sam cara Dušana, da je po meni vladao bi 1000 godina. I neki fina dinastija, sve pravili zadužbine, predivne manastire, i sad mi milo da ih obilazim. I kulturan, brate. Na njegovom dvoru se jelo viljuškama dok je engleski kralj čupao rukama i grizao divljač, a oni francuski se nisu ni kupali, samo se polivali parfemima. Užas.

Jedino im zameram što su se ženili nekim princezama da sklope, kao, primirje.  Pazi ovo, primirje, prvo koji ti je to mir, brak? A drugo, tek kad se familija ispočerupa, ijaaao, to je bilo da se uči... strava....

 

E, posle došle neke kabadahije, samo su se svadjali i tukli.

Taman naučim jednog, dodje drugi.

Sve neki oslobodioci, sačuvaj me Bože.... jedino što sam se odmorila onih 500 godina pod Turcima, narod muku mučio sa janičarima,  pa neki danak,  ali meni bilo lepo...  imala sam neke srpske narodne pesme, koje sam čitala kao roman....

 

Posle opet došli neki probisveti, pa počeli da prave gužve, a ja da bežim sa časova.... i završi se to nekako... više moje školovanje nego što su se ti smirili.

 

 Nastaviće se...

 

Nažalost i istorija i učenje

 

 

 

Trenutak AneM
2009/09/26,21:17


 

Mislimo da nešto traje,

A ono je trenutak

Izmedju danas i sutra

Trenutak je u stvari večnost

 

Lepo ja vozim malo pre, i u trenutku vidim svetleću palicu.

Što se ovaj policaj okomio na mene? Zaustavio me da vidi što vozim  40km koliko je ograničenje, prolazim kroz zeleno i ne pretičem moped. Bio je razočaran kad sam imala sve papire koje je tražio.

Trenutak dok imam vozačku još traje, a dokle će ne znam.

 

Volim neke trenutke...

da budu što duži

i a što manje

 trenutkaniji

AnaM primećuje zlobu stvari
2009/09/25,18:54
>

Zloba malih stvari

 

 

Da li ste primetili da se neke stvari ponašaju kao žive, pojave se, nestaju, pa se opet neočekivano pojave, baš kao živi ljudi.

 

Prilazim kući, neko izlazi i trčim da uletim pre nego se vrata zalupe.

Ona polako klize, pakasno se smeškajući, pred nosom mi se zatvore. Kao da šapuću : traži AnaM ključ.

 

Vadim veš iz mašine, obavezno nestane bar jedna čarapa.

Da mi je znati ko pojede svaki put poneku čarapu?

 

Knjige koje čitam svaki put kad sam tužna, neodlučna ili sentiš raspoložena, knjige od Jean Auel, uvek stoje na istom mestu, polica u spavaćoj sobi, da bi bile pri ruci. Kako je odjednom jedna otšetala u dnevnu sobu?

 

Moja kola ujutro, neće da upale dok im ne šapnem, ma, ne mogu da vam kažem šta, da se ne pročuje. Svaki put se to dešava, šapnem, a ona se upale.

 

Mindjuše su posebne.

Imam oko sedamdesetak pari na klips. Po bojama su u raznim kutijama. Obavezno neka zaluta u drugu kutiju. Kažu mi da probušim uši, kad toliko volim mindjuše, i da stavim zlatne, koje neće bežati u bižuteriju.  Nema šanse da me bockaju u uši.

 

Mislim da se te stvari dogadjaju samo menei.

Rešila sam da preuzmem drastične mere protiv zlobe malih stvari.

 Kad nešto nestane, ako se ikad ponovo pojavi, biće bačeno u smeće.

 Neće mene da nerviraju male zlobne mrtve stvarčice.

 Neće i tačka.. Dosta to rade živi!

 

AnaM i puž
2009/09/17,17:57


 

Nikad nisam bila materjalista.

Ne znam da li je to greška?

 

Nisi u pravu reče on, i natovari svoju kuću na ledja

AnaM meil prijatelju
2009/09/17,13:22
<

AnaM  meil prijatelju

 

Dugo nije bilo vesti od tebe.

Ljutim se, treskam vratima, mrštim se na komp. Kakav si ti prijatelj kad me zaboravljaš?

Prolaze dani, nema te.

Ne mogu da te zaboravim.

Sinoć meil od tebe. Neću da čitam, videćeš ti, samo ću da ga obrišem, nisi ti moj prijatelj, ne treba mi vest opd tebe. Eto sad ću delete i ...

Pusto žensko, pa radoznalo.

Pišeš mi, đavolče, dobro sam ( baš me briga, i ja sam) jučer sam došao kući i odmah ti se javljam ( sigurno si bio na Karibima i nisi me se ni setio...prijatelj, šipak) sad je sve u redu ( naravno, i onda sam i ja dobra) došao sam iz bolnice.

Oprosti mi, ja sam samo brljivica, ti nikad nećeš saznati da sam brinula što se nisi javio tako dugo. Dragoceno mi je naše prijateljstvo i boli kad ne znam  gde si.

Želim ti od sveg srca da budeš zdrav, najzdraviji na svetu, da me grdiš što ne pišem postove ili što ih loše pišem, da u komentarima bude ovek tvog peckanja i da nikad ne zaboraviš moju adresu.

Možeš li da mi oprostiš što sam te u sebi grdila dok si se ti borio u bolnici... borio si  se da napišeš bolji post od moga, znam...i obećavam ti, neću više preskakati tvoje postove o Dostojevskom. Da li mi je oprošteno?

Cmokić

AnaM tvoj djavolak

AnaM u prirodi
2009/09/15,10:27

Izlet u prirodu

 

Počelo je sasvim obično, letnji dan, Sunce, ptičice cvrkuću, smokva se nadvila puna zrelih plodova koji mame. Ljuljuškala sam se sanjareći, pijuckala kafu i razmišljala o idili  života u prirodi.

Znate onaj osećaj totalne opuštenosti u prirodi, ako živite u soliteru, a jedina zemlja koju imatre je u dve saksije?

Duboko sam uzdahnula zadovoljno se smeškajući, i kroz poluzatvorene trepavice gledala šou koji su izvodile mačkice, valjda da se zahvale za mleko koje sam im sipala.

Tras-bum

Doletela je iz svemira, zaletela se u moju ruku i piknula me. Dreknula sam kao da nije osa, nego mač nekog viteza. Ruka je burno reagovala, nadula se, pocrvenila i pekla kao  da je žar u njoj. Gde baš mene nadje?

Niko nije zvao hitnu pomoć, izgleda da to nije nešto neuobičajeno.

Krenula sam onako ranjena da naberem paradajz za ručak. Mislila sam da mi se vrti u glavi kad se zemlja pokrenula, otvorila i... ijaaaooo neko čudovište je krenulo na mene. Urlala sam... posle su mi kazali da je to krtica...

Posle podne, onako ranjena, pošla sam makazama da sečem travuljinu koja se iz susednog dvorišta šikljala ka  bašti. Opustila sam se. Taman da secnem neku granu kad oko u oko, u mene bulji nešto... zanemila sam . Gledali smo se trenutak, a onda svako pobegao na svoju stranu.

-Pazi, pacov...nisam ni čula...

Sat kasnije mačak je doneo pacovčinu meni pred noge ponosno mijaučući...  Skočila sam na sto, izdržao me je. Nisam imala srca da je grdim, to je ipak njen posao, a i ona se zabezeknula što se ja derem po ceo dan...

Anam na klupi
2009/08/27,11:31


 

Sedim u parku.

Ubilo se od romantike.

Sručila sam se na prvu klupu  kao džak krompira.

Možda ptičice cvrkuću, možda se trava zeleni, vetar ćarlija, Sunašce...hm....šta radi Sunašce?? Da, da Sunašce procvrčalo ono malo mozga što mi je još ostalo.

Prepuštam se, sanjarenju???

Odmor od jurnjave za nekim papirićem koji traži drugi papirić, a ovaj opet neki papirić....

Dreka neke bebe me povrati u stvarnost. Pogledam oko mene sve neki bebironi, ni mesec dana nemaju.

Mladi otac trapavo prepovija bebu, bespomoćno traži pomoć i objašnjava

-Nismo se venčali, dobili smo bebu i sad ne možemo da je prijavimo dok ne dokažemo da je dete naše. Kažu, možda je ukradena beba.

 Gledam ga belo, beba na vrućini urla, pridružuje joj se druga koja očito neće da bude foto model, kad god blesne blic na snimku za pasoš, ona mahne ručicom i zatvori oči.

Roditelji koji su u XXI veku rešili da žive bez papira, kažnjeni su, 30 ooo i dokažite da je dete vaše... Papiri ne važe za dokaz, možda DNK??

Šalteruše, kao šalteruše, neumoljive, bebe kao bebe, urlaju, a mi??? Ostajemo i dalje da se nadamo da će jednog dana biti sve kako treba....

Mladić sa bebom koja neće da se slika, a hoće da putuje, sažaljivo me pogleda

-Tome se nadao i moj deda, otac... možda nešto dočeka moj... pa zastade... unuk...

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu